MEĐU lepim, starim zgradama u beogradskoj Ulici kralja Petra, nalazi se najstariji frizerski salon u Srbiji.

ФРИЗУРЕ СЕ ПРАВИЛЕ И ДОК СУ БОМБЕ РЕДОМ ПАДАЛЕ: Најстарији фриѕерски салон у Србији за 90 година ниједном није ѕатворио врата муштеријама

provatna arhiva

Maleni frizeraj osnovan pre gotovo devet decenija, odolevao je vremenu, ratovima i promenama i svakodnevno beležio priče svojih mušterija – od baka do unuka, od slučajnih prolaznika do slavnih ličnosti. Dok je Beograd menjao svoje lice, mali lokal ostajao je “kutija” u kojoj se čuvaju priče i uspomene.

Priču o ovom salonu započeo je Trajan Trifun 5. maja davne 1935. godine. Tada mladi frizer otvorio je sa suprugom Radmilom vrata salona za dame i gospodu. Nazvao ga je imenom cveta koji je simbol lepote i elegancije – “Ruža”. Prostor je bio odraz tadašnjeg duha Beograda – skroman, ali pun stila i topline. Zidove su krasile lajsne i diskretni ornamenti, dok su ogledala sa drvenim ramovima zauzimala centralno mesto.

provatna arhiva

 

– Gospodin i majstor Trajan Trifun bio je poreklom Rumun. Rođen je u Aradu i kao mlad čovek došao je u Beograd, gde je sreo svoju buduću suprugu Hrvaticu iz Zagreba. Nije bilo venčanja dok se buduća gospođa Trifun nije prekrstila iz Alise Terihaj u Radmilu Trifun – priča nam Trajanova snajka Ružica Trifun. – Moja svekrva je bila grafički radnik, a posle udaje postala je pomoćnik u salonu i desna ruka svom suprugu do odlaska u penziju. Venčali su se 1928, a u Ulicu kralja Petra doselili su se 1935. Stanovali su na trećem spratu zgrade u kojoj je salon. U tom stanu i danas je porodica Trifun.

provatna arhiva

Radmila Trifun

Kud je nestala visoka moda

NAJSTARIJI frizerski salon u Srbiji slavio je svaku deceniju postojanja. Na proslavi sedamdesetog rođendana svi su bili oduševljeni jednom frizurom.

– Ta frizura se radi samo rukom – kaže Ružica Trifun. – Danas niko u gradu ne zna da napravi talase ručno, samo prstima i češljem. Moja svekrva je imala takve talase. Mene je naučio poznati stari majstor. Neka mi oproste mlade kolege ali devojke danas nose metle na glavi. Ne znam da li bi neko, sem mojih starih kolega znao da napravi ekstravagantnu frizuru, da ne pričamo o visokoj modi.

Tih godina beogradski novinari su tragali za “Najlepšom glavom Beograda”.

– Moja svekrva se našla među tim lepoticama, a sačuvali smo i plakat konkursa za film poznatog predratnog reditelja Koste Novakovića na kome je i ona u prvoj grupi kandidata – pokazuje nam izbledeli papir Ružica.

provatna arhiva

 

Tokom Drugog svetskog rata, kada su bombe padale na grad, Trajan nije zatvorio salon. Ljudi su dolazili ne samo da bi se ošišali i obrijali, već i da makar na kratko zaborave na strah. A, Trajan je, kažu, umeo pokretima makaza da preusmeri pažnju mušterija sa ratnih misli na ogledalo ispred njih. Nije puno govorio, ali je pažljivo slušao. Muškarci su dolazili da se obriju, žene da srede kosu.

– Salon je preživeo dva rata i nikada nije bio zatvoren – kaže Ružica. – Dešavalo se da svi pobegnu u podrume kad se oglase sirene za uzbunu. Žene su istrčavale sa viklerima na glavi a čim bi prošla vazdušna opasnost, vraćale su se u salon. “Ruža” je bila mesto gde su ljudi mogli bar na trenutak da zaborave na rat, strah i nesigurnost.

Dodaje naša sagovornica da su dame u to vreme retko same prale kosu kod kuće:

– Jedanput nedeljno išle su kod frizera, a tadašnje frizure trajale su od pranja do pranja kose. Nije bilo hemije. Dobri frizeri su sami pravili preparate. Sećam se da je moj svekar umesto učvršćivača kuvao laneno seme. Malo bolji majstori su umeli da naprave kiseline i ehotonove. Do nedavno sam čuvala boje u kamenu i prahu koje se kuvaju. Sa tim se farbala kosa.

provatna arhiva

Olja Karleuša

Posle rata salon je nastavio da radi. Trajan je polako prepuštao posao sinu Aleksandru, a onda je 1965. došla i Ružica.

– Aleksandar i ja smo se upoznali i posle 18 dana venčali – kaže Ružica. – Bila sam prvi frizer u istoriji Bujanovca i najmlađi u tadašnjoj državi. Frizerski zanat učila sam u Vranju i otac mi je otvorio salon čim sam se vratila u Bujanovac. Imala sam manje od 18 godina. Bujanovac je mešovita sredina, pa su moje mušterije bile i obrazovanije Albanke. Radila sam tamo godinu dana, a onda sam došla u Beograd na specijalizaciju. Tako sam upoznala Aleksandra koji nije mnogo voleo frizeraj.

Učenici i humanost

PORODICA Trifun izvela je na put više od 50 učenika koji su danas uspešni frizeri. A, svojevremeno su u Centru za zaštitu odojčadi, dece i omladine Zvečanska otvorili salon, dok je jedna štićenica kod njih izučila frizerski zanat. Učestvovali su, takođe, u više humanitarnih akcija. Njihovu istrajnost je prepoznala i Opština Stari grad, koja im je dodelila zahvalnicu.

Ružica je zato nastavila i održala porodični biznis.

– Lepo se živelo u to vreme, ako si bio častan i pošten čovek – ističe ona. – Tih godina počela su takmičenja frizera i modne revije. Mnogo sam želela da se takmičim, ali svekrva se sa tim nije slagala. Bilo je to vreme drastičnih promena i smelih modnih izbora. A, naša deca Slobodan i Ljiljana su uz mene i mog supruga stasavali i kao frizeri. Učila sam ćerku tajnama našeg zanata i ona je 1999. postala prvak Srbije.

Ljiljani je nagrada bila mesec dana boravka u Italiji.

– Otišla je tamo, udala se i ostala. Sa suprugom živi na Sardiniji. Salon je nastavio da radi zahvaljujući mojoj snajki Dragani, Slobodanovoj supruzi. Moj sin, kao i moj suprug, nije mnogo zainteresovan za frizeraj. Dobar frizer se ne postaje silom. Da bi se radio kako treba, ovaj posao mora da se voli. To nije zavrtanje i odvrtanje šrafova, već rad sa živim ljudima.

provatna arhiva

 

Dugovečnost ovog frizerskog salona, koji je u međuvremenu promenio ime, učinila je da su se neki starosedeoci tokom celog života šišali na istom mestu. Nije retko videti mladu devojku kako sedi na istom mestu gde je nekada njena baka pravila frizuru za matursko veče ili svadbu. Miris patine vole i mnoge poznate ličnosti, jedan pisac je često dolazio samo da bi, kako je govorio, “ošišao misli”. Salon su često posećivali i Miroslav Čangalović, Petar Volk, Mirjana Kodžić, Milica Milša, Boris Bizetić, Hamdija Jusufspahić…

– Dugo sam radila, do pre desetak godina – kaže Ružica. – Nekad je bilo drugačije, radilo se od šest ujutru do devet, deset uveče. U vreme praznika bili su redovi ispred salona, nije bilo zakazivanja. Dešavalo se da za Novu godinu i 15 minuta pre ponoći budem u salonu. Svaka decenija je imala frizuru koja ju je obeležila. Radila sam frizure “ala” Gabi Novak, Ava Gardner… Kada me pitaju šta je tajna dugovečnosti ovog salona, kažem ljubav prema poslu i poštovanje prema svakoj osobi koja je ovde kročila.