KOLIKO juče neki ljudi su hteli da sruše spomenik Stefanu Nemanji u Beogradu, inače delo poznatog ruskog vajara. Ako se umilostive, ako i kada dođu na vlast, možda ga neće rušiti, ali će gaizmestiti negde drugde.
Foto: D. Milovanović
Isti ti ljudi danas po svaku cenu brane kao najveću spomeničku dragocenost Beograda dotrajali gvozdeni Savski most koji su za vreme nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu izgradili nacisti. I ne dozvoljavaju čak ni da se on preseli na neku drugu lokaciju. Istovremeno su spremni da rečito prećute, ili pak podrže one koji skrnave spomenike palim antifašistima u NOB. Herojima te borbe su, u vreme kada su oni bili na vlasti, oduzeli imena ulica u Beogradu. Čak zdušno i aktivno učestvuju u proglašavanju svih srpskih vojnika i oficira koji su se borili u vreme tuđinskog razbijanja Jugoslavije – fašistima.
Oni neće da vide nacizam u Ukrajini, niti njegova simbolička znamenja i svima prepoznatljive zastave i stegove. Neće i ne žele da vide pakleno uništavanje Ruske pravoslavne crkve i njenih svetinja i sveštenika na tlu Ukrajine, počev od Kijevske lavre pa nadalje. Nisu hteli ni da vide decenijsko granatiranje stanovnika Donbasa od strane ukrajinskih majdanovaca. Ali zato, na pravdi Boga, hoće da vide Vladimira Putina kao okrvavljenog fašistu koji u ogledalu vidi Aleksandra Vučića sa krvavim rukama. Putinov poziv Vučiću da bude na svečanoj tribini u Moskvi na 80. godišnjici Dana pobede oni ne doživljavaju kao zasluženu čast, već kao nešto što kompromituje srpski narod i njegovu antifašističku borbu. Borba za denacifikaciju nije njihova borba.
Oni tobože pokazuju veliki pijetet prema mrtvima, ali će njihovi poslanici napustiti salu Narodne skupštine kada treba minutom ćutanja odati posmrtnu poštu njihovom kolegi poslaniku Draganu Markoviću Palmi. Nema te smrti i žrtve koju oni nisu u stanju da probaju da politički zloupotrebe.
Foto: Printskrin
Foto: Printskrin
Stiče se osnovani utisak da ova vrsta ljude ne bi bila zadovoljna ni da se posle stravične nesreće na Železničkoj stanici u Novom Sadu pristupilo masovnom hapšenju svih funkcionera gradskih, opštinskih, pokrajinskih i republičkih organa i institucija. I to bez prava priziva. I tu bi se našlo mesta za nove optužbe i nezadovoljstvo brojem uhapšenih.
Rasprava o budžetu je u svakom parlamentu ključna rasprava, a njegovo eventualno neizglasavanje vodi u pad vlade. To je prilika da se na najvišem državnom nivou rasprave suštinska pitanja kulturnog, političkog, ekonomskog i socijalnog života. Naša politička opozicija je umesto ovoga izabrala insceniranje tučnjave, guranja, polivanja vinom, duvanje u pištaljke i vuvuzele u svesnoj akciji i nameri da se do kraja obruka Narodna skupština Srbije.
Čitava ta taktika nasilnog pritiska na vlasti i primene nasilja – od ulice do parlamenta – da bi se izazvala reakcija zakonski osnovane ili prekomerne represije možda ne bi bila tako prepoznatljiva da se ne potežei zagovaranje građanskog rata u Srbiji. U modernijoj verziji ovo propagiranje se može prikrivati prizivanjem obojenih revolucija ili 6. oktobra. Ali u samoj suštini prava želja je napraviti Majdan u Srbiji. To se vidi i po primenjenoj krvavoj “ikonografiji”, a da ne govorimo o navodnoj snajperskoj opasnosti koja vreba sa krova zgrade Narodne skupštine sa asocijacijom na ukrajinski Berkut i navodno pucanje po demonstrantima. A reč je o rutinskom i redovnom postupku naših organa bezbednosti povodom posete stranog državnika.
Svako ko propagira ili doziva bilo šta iz ovog repertoara želi zlo srpskom narodu, i to se mora bez ikakve rezerve reći. I to ga potpuno delegitimiše u svakom pogledu. Srbi su u procesu nasilnog razbijanja bivše države, uz velike muke i iskušenja, uspeli da izbegnu zamku međusobnog satiranja. Upamtili su tragične pouke iz građanskog rata u okupacija i Drugom svetskom ratu. I nisu ih ni danas zaboravili. Zato je graditi politički uspeh na tom tragu uzaludan, ali svakako štetan i opasan posao.