NEMA sumnje da je Tito zagovarao komunističku posleratnu vlast, i svaka istorija o Jugoslaviji potpuno jasno govori da je dobar deo legitimiteta njegove kasnije tridesetogodišnje vlasti bio zasnovan na činjenici da je oslobodio svoju zemlju od nacista. No, ima li razlike u odnosu na Mihailovića? Reklo bi se da ne.
KONTROLA Predstavnici savezničkih misija na Visu 1944. godine, Foto Vikipedija
Potpukovnik Albert Sajc, američki izaslanik u četničkom štabu 1944. objašnjava geografsku situaciju: „Tito i njegovi partizani aktivni su na zapadu zemlje, četnici na istoku, gde narod ne voli partizane, kao ni Nemce. Kako je na istoku, gde su se nalazile snage Mihailovića, bio stacioniran i veći deo okupatorskih jedinica Vermahta, to nas dovodi do problema.“
Osim pomenutog, Sajc je takođe bio prilično dobro upoznat sa etničkim i verskim razlikama u Jugoslaviji, koje su produbljene raspadom i podelom zemlje 1941. i posledično dovele do građanskog rata. Tu su živeli Srbi pravoslavci i Hrvati i Slovenci katolici. Zanimljivo je da ne pominje bosanske muslimane, ali umesto toga navodi kako je deo Makedonije pripojen Bugarima 1941, bez etničkog određenja.
Pružio je čitaocima u OSS (Služba za specijalne operacije) skraćenu istoriju Balkana, gde kao i drugi pominje prirodne veze Srbije i Rusije zasnovane na pravoslavlju, ali koristi zanimljivu opasku o „proturskoj Britaniji“, verovatno misleći na spoljnu politiku Velike Britanije u doba Dizraelija (britanski državnik, pisac, premijer u dva mandata krajem XIX veka, osnivač moderne Konzervativne stranke) sedamdesetih godina XIX veka, usmerenu na podršku Osmanskom carstvu protiv carističke Rusije.
Njegovo razumevanje istorije Bosne prilično je nesigurno, jer piše da je ta oblast, uz Hrvatsku i Sloveniju bila pod vlašću austrougarske imperije „veoma dugo“. Čini se da mu nije bilo poznato ono na šta nas podseća svako razmišljanje o uzrocima Prvog svetskog rata, kako je Bosna potpala pod vlast Dvojne monarhije tek 1878. i pod njom ostala do njenog raspada 1918. godine.
Dakle, on nastavlja: „Pitanje je hoće li krvne i verske veze sa Srbijom prevladati komunističku vernost Titu, s obzirom na činjenicu da je većina partizana nesporno neinternacionalna (sic) . Ovde primećujemo da, kada koristi izraz „neinternacionalno”, verovatno misli na nacionaliste, što je nejasno iz teksta.
Jedina stvar koju je sa sigurnošću mogao da predvidi odnosila se na procenu kako Jugosloveni nikada neće podržati povratak na korupciju i „političku šikanu“ iz doba kralja Aleksandra. U nastavku predlaže podršku i Titu i Mihailoviću, „partizanima na zapadu, a Srbima na istoku zemlje. Krvavi razdor svakako neće biti od pomoći”. Mogućnost da Tito pobedi sve – i Nemce i četnike i Bugare – za njega je „malo verovatna, skoro nemoguća“. On dodaje kako je Tito jak na zapadu, ali ako pokuša da ide dalje, „stvari će se otrgnuti kontroli”.
VILIJAM Donovan je pak 26. novembra podelio izveštaj sa Združenom savezničkom komandom, jasno stavljajući do znanja kako su Ferišovi navodi tačni, dok je Stejt department mislio drugačije. Tom prilikom, na stolu je bio i manje metodičan, ali jednako uverljiv izveštaj potpukovnika Sajca.
Donovan je izvestio komandu kako je stanje na terenu proučavao više od dve nedelje.
Stigao je u Kairo oktobra 1943. i smenio majora Luisa Hjuita, do tada zaduženog za operativne akcije, istovremeno i oficira za vezu sa SOE (Britanska obaveštajna služba).
(Hjuit je prekomandovan u Bari, u cilju formiranja isturenog štaba, ali je opet smenjen u novembru 1943. godine.) Donovan se vraća u Kairo novembra, a tom prilikom sreće se sa visokim britanskim generalima, ser Henrijem Mejtlandom Vilsonom i izvršnim rukovodiocem SOE, general-majorom ser Kolinom Gabinsom. Neposredna korist od Donovanovog sastanka sa ličnostima ovakvog ranga ubrzo je postala očigledna.
U svom izveštaju Združenoj komandi Donovan ističe:“Posle primirja sa Italijom, britansko-američka pozicija u Jugoslaviji i Grčkoj je pogoršana. Neke okolnosti koje tome doprinose pod savezničkom su kontrolom, i ako se deluje direktno i snažno, sadašnji trend daljih podela može se zaustaviti.“
Iako su Britanci i Amerikanci bili saveznici, to nije uticalo na Donovanovo iskreno ubeđenje da je Forin ofis, bilo direktno ili kroz SOE, odgovoran za zbrku na terenu.
Britanska politika „diktirana je na dugoročno planiranim britanskim političkim potrebama na Balkanu, pre nego na rešavanju neposrednog i vitalnog vojnog problema od uticaja na sveobuhvatne savezničke operacije”.
Ovo, naravno, pretpostavlja da su Amerikanci potpuno čisti i objektivni u svojim ciljevima. No, tako je Donovan video situaciju, izražavajući i stav da su se pokreti otpora i u Grčkoj i Jugoslaviji podjednako osećali zanemarenim od Britanije i Amerike.
Nadalje on ističe: „Nema čvrstih i objedinjenih naredbi iz Kaira za gerilske operacije; nema stalnih predstavnika kod gerilskih snaga; nema povezanosti koja bi ujedinila otpor i pružila koheziju sa sveobuhvatnim operativnim planom.“
DONOVAN je bio je svestan, kao ustalom i Vrhovna komanda: „Naravno, okolnost koju Saveznici ne mogu da kontrolišu, s ciljem objedinjavanja podrške, jesu tamošnje određene političke i ideološke razlike. Ove razlike su naglašene uverenjem svake strane kako suprotna strana sarađuje sa neprijateljem, kao i čvrstom odlukom da se ova druga eliminiše.“
Donovan je posedovao urođenu sumnjičavost prema načinu na koji su Britanci ocrnili Mihailovića, što je zauzvrat bio razlog velikog nepoverenja četnika prema Britancima. Svi dokazi dostavljeni od strane Britanaca (a većina je, kako znamo, zasnovana ne samo na terenskim izveštajima, već na ULTRA materijalima) za Donovana su bili sumnjivi, jer je bio u uverenju da ovi prosto nisu dovoljno proučili Mihailovića i četnički pokret.
Što se partizana tiče, Donovan je priznao kako se „za Tita tvrdi da je komunista”, iako je imao višeg savetnika koji to nije bio. Povodom snage Titovih jedinica, bio je prinuđen da prizna kako u tom slučaju Britanci nisu preterivali. Citirajući izveštaj majora Feriša, on izveštava komandu kako je „partizanski pokret… mnogo većeg obima i vojne važnosti nego što je poznato spoljnom svetu. Prosečan partizan je naklonjen Amerikancima, čvrst u svom uverenju da ćemo im pomoći. Iako komunistička partija ima vodeću ulogu u organizaciji pokreta, nije uspela da ga indoktrinira strogo u skladu s partijskom linijom”.
Donovan je očigledno „progutao“ sve što mu je Feriš ponudio. Možda se, kroz ono što navodimo, može razumeti razlog snažne Donovanove antipatije prema Britancima: „Do pre nedelju dana, OSS – SO (Specijalne operacije) bila je sprečena da prisustvuje svim sastancima SOE, ne samo onim posvećenim unutrašnjoj politici ovih zemalja, nego i onim posvećenim razmatranjima planiranja i operacija… Međutim, kao rezultat veoma otvorenog protesta prema SOE u pogledu našeg prava da budemo informisani o svim planovima, kako bismo mogli da odredimo njihovu usklađenost sa principima utvrđenim kao smernica za naš pravac delovanja od strane Združenog generalštaba, dogodila se značajna promena, tako da verujemo da se sličan problem neće pojaviti ubuduće.”
DOMINACIJA OSTRVLjANA
ZA VILIJAMA Donovana, koji je osnovao OSS (Službu za specijalne operacije) , a potom postao prvi čovek CIA, postojeće vojne misije u Jugoslaviji nisu odgovarale svrsi. U njegovom izveštaj u kome je obuhvatio je Grčku i Jugoslaviju, kada je reč o Jugoslaviji, on primećuje da Britanija tamo ima 51 oficira za vezu kod Mihailovića, a Amerika samo tri; pri Titovom štabu je 61 britanski oficir, a samo tri američka i još tri na široj partizanskoj teritoriji. Sve gerilske snage imale su hitnu potrebu za opremom, što je zauzimanjem Barija rešeno, pa su pomorske i vazdušne dostave vitalnog vojnog naoružanja omogućene.