KRAJEM juna 1944. stiže i drugi izveštaj majora Lina „Slim“ Feriša, čuvenog američkog heroja organizatora isporuke pomoći Jugoslaviji tokom rata, koji je često s pravom nazivang „Lorens od Jugoslavije”.

ФЕЉТОН - ШПИЈУНСКЕ ИГРЕ ИЗМЕЂУ МОСКВЕ И ВАШИНГТОНА: Амерички мајор, који је прославио Тита, био је агент СССР-а са кодним именом Атила

PROVRE Američka vojna misija sa Dražom Mihailovićem 1944. godine, Foto Vikipedija

Majkl Lis u svojoj knjizi Silovanje Srbije komentariše ovaj izveštaj : „U svom drugom izveštaju, Feriš se kaje. Upućuje očajničku molbu Saveznicima za intervenciju i obustavljanje građanskog rata između partizana i lojalista“ (Lisov izraz za četnike).

Zaista, Feriš predlaže sledeće: „Nerazumno međusobno ubijanje ovih ljudi mora se zaustaviti. Beskorisno je sada nastojati da se odluči na čijoj je strani krivica. Previše je krvi proliveno, osećanja su gorka, previše ljudi na obe strane iznosi ishitrene optužbe i juriša jedni na druge… Mišljenja sam da moj zadatak u Jugoslaviji više neće imati smisla ukoliko ne budem iskreno uveren da su učinjeni svi potrebni napori kako bi se okončao ovaj međusobni razdor… a i Sjedinjene Države imaju jasan interes da se ovo okonča što je pre moguće.“

Građanski rat je zaista bio tragičan, sa hiljadama žrtava na obe strane, kako i Feriš izveštava u svom drugom raportu. No zapravo, revizionisti zaboravljaju nešto prilično važno u vezi sa „Slim” Ferišom, koliko god da je promenio svoje mišljenje 1944. i pokajao se zbog svoje neupitne podrške Titu. Radi se o tome da je kao agent NKVD pod kodnim imenom „Atila“ radio kao špijun za Sovjetski Savez.

OVAJ podatak je raspoloživ zahvaljujući „zakopanom blagu“ pod šifrom „Venona“, odnosno zbirci sovjetskih depeša koje je presrela američka obaveštajna služba, projektu koji je počeo četrdesetih i trajao tokom hladnog rata, sve do devedesetih. Na taj način su Amerikanci, između ostalog, saznali kako je Donald Maklejn špijun SSSR koji radi u Ambasadi Britanije u Vašingtonu – jedini razlog što tada nije uhapšen i optužen bila je činjenica da je u isto vreme tamo kao oficir za vezu CIA/MI 6 radio niko drugi do Kim Filbi, koga poznajemo, kao drugog člana špijunske grupe s Kembridža.

Dakle, na osnovu dokumenata „Venona“, Feriš je bio špijun NKVD-a i istovremeno radio za OSS( Službe za specijalne operacije)! Njegova oznaka je: „Venona poruka 1397“

Feriš je poginuo u avionskoj nesreći 11. septembra 1944, tako da nemamo mogućnosti da saznamo šta bi se dogodilo da je preživeo rat. Je li zaista bio sovjetski agent? Šta pojavljivanje u depešama „Venona“ zapravo znači? Prema onlajn raspravi o Ferišu, oni koji su ga poznavali potpuno odbacuju tvrdnju da je bio bilo šta drugo do potpuno lojalan Americi, tako da je pomisao o radu za SSSR besmislica. No, bez obzira na to, ime mu se nalazi u depešama „Venona”.

Za ljubitelje zavera, ovo bi mogao biti problem! On je častan Amerikanac, koji je prozreo Tita, posuo se pepelom zbog podrške partizanima i proveo većinu svog boravka u Jugoslaviji sa prostim seljanima koji su sanjali samo mir i tišinu. No, iznenada, posle mnogo napisanih revizionističkih knjiga, dolazi kao grom iz vedra neba otkrovenje „Venona“. Kako jedan promihailovićev sajt časno i pošteno priznaje, ovo prilično komplikuje stvari.

PROBLEM sa dokumentima „Venona“ leži u tome što optužbu protiv mnogih ljudi predstavlja samo pojavljivanje njihovih imena u objavljenim depešama, ali bez ikakvih dodatnih dokaza o krivici. Kao primer navodimo mišljenje istoričara MI 5 Kristofera Endrua, koji je vrlo skeptičan povodom tvrdnje da je ugledni britanski istoričar Kristofer Hil zapravo bio agent NKVD-a, tokom službovanja u britanskoj obaveštajnoj službi i Forin ofisu, za vreme Drugog svetskog rata. (Godine 1956. Hil se odrekao svoje komunističke prošlosti i partijskog članstva, ali je ostao veran marksističkim uverenjima.) Jedini dokaz da jeste bio špijun potiče iz pojavljivanja u papirima „Venona“, pod kodnim imenom „Skot“, kao i priznanje pre smrti… Dakle, u svojoj luckastoj mladosti Hil je mogao biti špijun, a kasnije, naravno, s tim prestati. Moguće da isto važi i za Lina Feriša. Da je u mladosti, kao i mnogi iz njegove generacije tridesetih, bio ideološki komunista u vreme kada je SSSR još uvek predstavljao veliku nadu antifašista, zbog klasnih razlika u društvu i užasima Španskog građanskog rata.

Onda su, u zrelom dobu, shvatili svoju golemu, ozbiljnu grešku.

To je prilično moguće, u slučaju dvojice sa spiska imena „Venona“ – Feriša i Hila – mada nema načina da to znamo, posebno što je Feriš tako tragično stradao tokom  službe u Grčkoj. Mada, ne bismo smeli tvrditi, Hilovo ime je na spisku „Venona“, dakle on je kriv, ali je Feriš, isto prisutan na listi…Možda je 1943. bio iskreni sledbenik ideje, njegova su ideološka uverenja poduprta primerima partizanskog ratnog junaštva čiji je svedok bio, uz Ficroja Maklejna, ubeđenog konzervativca. Onda, tokom 1944, posmatrajući surovosti građanskog rata, bez obzira na odabranu stranu, uz duboka promišljanja, shvatio je kako komunizam nije ono što bi trebalo da bude.

Skoro je sigurno da nikada nećemo saznati. No, kao i uvek, ne smemo izgubiti iz vida:

ULTRA je bio razlog za promenu stava Saveznika te 1943, kada su podržali Tita, a ne izveštaji Ficroja Maklejna Čerčilu, niti izveštaji Lina Feriša Ruzveltu. U tom smislu, bio Feriš ili ne bio Staljinov čovek na terenu te jeseni, a istovremeno i agent OSS, od sporedne je važnosti. Nijedan od njegovih izveštaja – ni 1943. ni 1944.- nije izmenio istoriju. To je učinila istina.

BIL DONOVAN, osnovač OSS , je posedovao više izveštaja koji su uticali na promenu gledišta. Jedan izveštaj sačinio je potpukovnik Albert Sajc, istovremeno kad i onaj Ferišov, ali ovog puta izveštaj dolazi od misije pri štabu Mihailovića i njegovih četnika, za razliku od onog koji izveštava o partizanima. Očigledno, za razliku od Feriša, u njemu se na „situaciju u Jugoslaviji” gleda iz drugačijeg ugla, a treba pomenuti i da se nikada nije dovodila u sumnju činjenica o Sajcovoj besprekornoj lojalnosti prema SAD.

Sajc je bio potpuno obavešten o provaliji u koju su sukobljene strane upale. Imao je nadu da bi se „određeni spoljni moralni principi mogli preneti podivljalim sukobljenim stranama širom zemlje, kako bi se njihovi posleratni ciljevi mogli dovoljno dugo odvojiti od potrebe da se pruži otpor nemačkom okupatoru”.

Takvim stavom Sajc je ukazao – osim što je bio potpuno svestan činjenice koja potvrđuje aktivnosti i partizana i četnika u pripremama za prevagu u posleratnom periodu – i na odgovornost obe strane. O tome govori: „Verujem da je smena Mihailovića sa dužnosti ministra vojnog poput vađenja štapina dinamita iz torbe pune dinamita, i opet preostaje dinamit… komunisti su se razišli sa njim po pitanju posleratnih ciljeva i združili svoje snage na zapadu zemlje… no, za Srbe u Srbiji… Mihailović je junak koji se bori za otadžbinu i povratak kralja. Ostaje nejasno da li Titov potez, u udaljavanju njegovih snaga od ideje izvornog pokreta otpora, ukazuje na neobuzdanu žudnju za posleratnom vlašću ili se radi o ličnom ratu protiv okupatora sa svrhom propagande te vlasti. Verujem da je izvorni patriotizam deo oba pokreta otpora.“

SPASAVANjE AMERIKANACA

POSLE 1945. pobednička partizanska vlast uhapsila je i streljala Mihailovića, na temelju montiranog procesa. Veliki broj Amerikanaca ga je podržavao i svedočio u njegovu korist, pre svega zbog učešća u spasavanju oborenih američkih avijatičara i njihovoj bezbednoj evakuaciji. Za mnoge u Americi, zbog toga, bio je heroj, kao i za neke, poput Dejvida Martina i, naročito, Majkla Lisa, koji je učinio sve što je bilo moguće kako bi mu se organizovala odbrana. Kao što Feriš ističe u svom drugom izveštaju, nema sumnje da su partizani koristili američko naoružanje u građanskom ratu protiv četnika, uključujući i ono američkog porekla isporučeno sovjetskim avionima, dato SSSR-u kao ratna pomoć od strane Amerike.