NISU samo britanski oficiri za vezu, upućivani od SOE ili Čerčila, dolazili u Jugoslaviju. Tokom 1943. i Amerikanci, pripadnici novoosnovane Službe za specijalne operacije OSS, obavljali su svoje zadatke.
MUSKETAR Vilijam Bil Donovan je bio osnivač službe OSS, preteče CIA, Foto Vikipedija
OSS je preteča CIA – predstavljala je svojevrsni spoj i paralelu britanskih tajnih službi SIS /MI 6 (softver) i SOE (hardver) tokom rata, što je njena naslednica CIA danas, objedinjeni softver i hardver. Britanci su odvojili softver i hardver u dve posebne službe, MI 6 i SOE.
Njen osnivač, američki musketar sa nadimkom „Divlji Bil“ Donovan, po prirodi svojeglav i nabusit, uputio je agente OSS u štab Mihailovića, namerno, posle odluke Britanaca da se od Mihailovića okrenu ka Titu i partizanima.
Čitaćemo u sledećem nastavku feljtona da je stav o američkoj podršci Mihailoviću zapravo netačan, jer su Donovan i OSS već imali svog kandidata za lidera u posleratnoj Jugoslaviji, koga su zavrbovali u hrvatskoj izbegličkoj zajednici u Americi. No, u vremenu o kome je reč, tokom ključne savezničke konferencije u Teheranu krajem 1943. Ruzvelt je odlučio da podrži Čerčila u odluci da se vojna pomoć usmeri na Tita i partizane, nesumnjivo na veliko zadovoljstvo trećeg savezničkog vođe u Teheranu Josifa Staljina.
Učinio je to na osnovu proučavanja izveštaja agenta OSS pri Titovom štabu, majora Lina „Slim“ Feriša, čuvenog američkog heroja organizatora isporuke pomoći Jugoslaviji tokom rata, često s pravom nazivanog „Lorens od Jugoslavije”. (Tomas Edvard Lorens, „Lorens od Arabije”, znameniti britanski obaveštajac, arheolog i diplomata, poznat po aktivnostima na ujedinjenju arapskih naroda tokom Prvog svetskog rata u borbi protiv Osmanskog carstva.)
Čak su i doajeni teorija zavera, poput Dejvida Martina, uvaženog američkog apologete Mihailovićevog lika i dela, cenili Feriša, opisujući ga kao „ jednog od retkih ljudi koji bi odmah izazvali obožavanje i naklonost… jednog od sposobnih Amerikanaca koji je delovao u uverenju da je ulog Drugog svetskog rata čitava civilizacija“. No, kada su on i ostali ovo pisali početkom devedesetih, nisu znali nešto što bi, u suprotnom, možda temeljno promenilo njihove stavove.
Zašto je bio hvale vredan? Zato, kako kažu, što je napisao dva izveštaja, a ne jedan izveštaj. Prvi, dok je bio američki načelnik štaba kod Ficroja Maklejna, 29. oktobra 1943, potpuno u slavu Tita, i upravo je taj izveštaj u potpunosti uverio Ruzvelta da su Čerčilovi stavovi o partizanima ispravni.
Naravno, revizionisti propuštaju da istaknu nespornu stvar, kako je Ruzvelt imao uvid u iste SIGINT depeše kao i Čerčil, konkretno, da partizani ubijaju više Nemaca.
U SVOM izveštaju, za Veliku Trojku u Teheranu, Feriš o partizanima piše hvalospev:
“Partizani su sopstvenim naporima pred očima Nemaca, Italijana, ustaša i četnika, stvorili veoma prostranu slobodnu teritoriju okruženu neprijateljskim snagama. U okviru tog prostora, muhamedanci, hrišćani, Srbi, Hrvati i komunisti, svako, bez obzira na religiju ili političko uverenje, može izraziti svoje mišljenje u pogledu budućeg društvenog uređenja. Pomenuta siguacija je verovatno jedinstvena u celoj okupiranoj Evropi.”
U periodu 1945-1948, tokom vladavine Tita, ideološkog sledbenika Staljina, to bi se moglo smatrati utopijskom fantazijom. No, posle Titovog razlaza sa SSSR-om 1948, pokazalo se manje-više realnim stanjem u Jugoslaviji, u poređenju sa drugim državama Sovjetskog bloka. Kako je ranije pomenuto, jugoslovenski disidenti su sedamdesetih govorili da žive u kavezu, ali mnogo većem od bilo koje komunističke zemlje u Evropi.
Dejvid Martin je u pravu kada smatra da Ferišov izveštaj ukazuje da su partizani bili Jugosloveni. Ovo izgleda očigledno, ali nije. Uzmimo četnike kao primer. Ako bismo ih opisali kao „lojaliste”, u smislu lojalnosti kralju Petru u egzilu, pogrešili bismo. Uprkos predratnom sporazumu sa Hrvatima koji je zaključio kraljev stric knez Pavle, četnici nisu bili ništa drugo do srpski nacionalisti. I zaista, jedan od njihovih zahteva za prednost u dostavljanju opreme bio je zasnovan na činjenici da kontrolišu veći deo Srbije, središte Kraljevine pre 1914. godine. Dakle, njihova lojalnost titularnom kralju Jugoslavije možda je bila lična, ali u stvarnosti je pre bila odraz odanosti njemu kao nasledniku istorijske vladavine srpskog naroda.
Tokom rata, marionetska kraljevina Hrvata koju su proglasili Italijani, obuhvatala je dobar deo Bosne. Mnogi Bosanci, ne samo što su se borili rame uz rame sa hrvatskim ustašama, već su delovali i u okviru posebne SS Handžar divizije. Bosanci su prešli u islam tokom srednjeg veka, tako da staromodni pojam muhamedanci, iako danas neprimeren, pokazuje njihovu razliku u odnosu na uglavnom katoličke Hrvate i Slovence, kao i pretežno pravoslavne Srbe.
U PARTIZANIMA, zajedno su se borili Hrvati, Bosanci, Slovenci i Srbi, dakle, katolici, pravoslavci, muslimani i, naravno, ateisti, komunisti. To je suština, koju su razumeli mnogi upućeni kao članovi stranih vojnih misija: ako je namera da se Jugoslavija očuva kao jedinstvena zemlja posle rata, treba podržati ljude koji se bore, misle i žive kao Jugosloveni.
Pre 1914, na prostorima sadašnje Jugoslavije nacionalna pripadnost bila je iznad svega. Sada, sa partizanima, to više nije bio slučaj: oni su bili Jugosloveni, u svakom smislu.
Feriš je bio potpuno u pravu za Mihailovića, što njegovi sledbenici previđaju kada citiraju ono što Feriš piše 1943.godine. On izveštava svoje starešine iz OSS, a preko njih i Ruzvelta: “Četnici pod komandom pukovnika Mihailovića, kao i drugi oficiri Jugoslovenske vojske, jedno vreme su se borili protiv okupatorskih jedinica sila Osovine zajedno sa partizanima. No, Mihailović čini fatalnu grešku dozvoljavajući svojim političkim uverenjima i planovima za budućnost da prevladaju njegov zdrav razum.”
Verniji opis Mihailovića i četnika teško se može naći. Feriš nastavlja: “On više strahuje od komunizma nego od zajedničkog neprijatelja. On i njegovi komandanti više brinu o svojim posleratnim planovima nego o okončanju rata pobedom nad okupatorom. Delujući pod uticajem ovih pogrešnih shvatanja, Mihailović je naredio svojim četnicima da napadnu partizanske snage, čime je pokrenuo bolan građanski rat, koji je postao tako surov da je za njega teško pronaći ikakvo razumno objašnjenje.”
I opet, retko se može videti ispravniji zaključak o istini na terenu. Sa Ferišovom procenom bi se saglasio svako ko je iole imao saznanja o lokalnoj situaciji, uključujući i Nemce. S obzirom na navedeno, kako dodaje Feriš, mnogi četnici dezertiraju na stranu partizana, što posledično dovodi, mada on to ne navodi, do toga da partizani stiču još značajniji ugled u zemlji po pitanju mešovitog etničkog sastava.
IDEJA O OBNOVI JUGOSLAVIJE
IAKO JE major Lin Feriš bio politički naivan – komunizam nije bio ni blizu demokratskim načelima, kako je zamišljao da bi mogao biti posle rata – po pitanju temelja države bio je potpuno u pravu. Održavanje jedinstva zemlje zahtevalo je zalaganje onih koji su nameravali da izgrade izvornu višenacionalnu federaciju; iako se osnovano može reći kako komunizam nije bio savršen put do takvog ostvarenja, svakako je bio bolji od agresivnog i rušilačkog nacionalizma koji je pobio tolike tokom četrdesetih, i ponovo u skorije doba devedesetih. Tito je imao nameru, kako ispravno primećuju Feriš i Maklejn, da obnovi Jugoslaviju, i u njoj je uspeo.