NOVEMBRA meseca, do Čerčila su, preko njegovog saradnika majora Mortona, stigli obaveštajni podaci o tome da Mihailović i kvislinški Nedićev režim u Beogradu sarađuju u regionu Niša.
PREBEG Članovi Glavnog štaba Srbije sa četničkim majorom Đurićem 1944. godine, Foto Vikipedija
Izveštaj koji je Čerčil primio bio je nedvosmislen, i može se naći u njegovim PREM arhivskim dokumentima. U njemu jasno stoji da je „saradnja sa Nedićem neprihvatljiva.
Ona je samo korak daleko od saradnje sa samim Nemcima, i to veoma mali korak“. Zapravo, mišljenje nikog drugog do glavnog vojnog komandanta za Bliski istok bilo je da bi V. Britanija trebalo „da Mihailovića ostavi da trune i pusti ga niz vodu“, ali ga u ovom trenutku „ne treba odgurnuti“. Naravno, ovakva vojnička iskrenost nije naišla na posebne simpatije u Forin ofisu, koji je pak naveo kako „nije privučen ovakvom izjavom“. No, nedugo zatim, kako ćemo videti, britanska vlada je, po Čerčilovom nalogu, zaista pustila Mihailovića i njegove četnike niz vodu.
Nisu svi četnici bili promihailovićevski opredeljeni; neki su već počeli da razmišljaju o napuštanju srpskog vojskovođe i upuštanju u borbu sa Nemcima. SOE je otkrila kako je Đurić, četnički komandant u rejonu Prištine, nedvosmisleno čuo da je „Mihailović naredio saradnju sa Nedićevim režimom u borbi protiv partizana”. Ti su četnici bili zapanjeni takvim zahtevom, mada sam Đurić nije želeo da se javno suprotstavi Mihaloviću.
Đurić biva etiketiran. Britanski pisac Majkl Lis, naklonjen Mihailoviću, naziva ga „bitangom“. Tito je promovisao Đurića, i time je ovaj navukao na sebe sumnju revizionističkih autora kao što je Piter Bati. Čak i Ficroj Maklejn piše o njemu u Istočnim gledištima: „Činilo se da su ovu zabavnu, donekle ciničnu ličnost, partizani oberučke prihvatili, iako je u prošlosti bio prilično poznat, čak i među svojim četnicima, po nemilosrdnoj brutalnosti kojom je ratovao protiv gore pomenutih.
No, glavno je bilo to što je na hiljade običnih četnika prelazilo na stranu partizana, ne usled ideologije, već zbog patriotizma, sa željom da se bore protiv Nemaca. Možda je Đurić bio grubijan, ali je mnoštvo običnih Jugoslovena naprosto želelo da pristupi vojsci koja će osloboditi njihovu otadžbinu. (Major Radoslav Đurić se između 1941. i 1944. godine više puta suprostavljao Vrhovnom zapovedniku Jugoslovenske vojske u otadžbini Draži Mihailoviću. Tokom ustanka u Srbiji 1941. godine je odbio napad na partizane u Čačku, potom je više puta obaveštavao Mihailovića o saradnji pojedinih četnika sa Nemcima i protestovao zbog četničkih zločina. 1943. godine kada su u njegov rejon došle britanske misije, general Mihailović je majoru Đuriću branio da vrše sabotaže protiv Vermahta, i umesto toga mu je zapovedao da napada partizane. U proleće 1944. godine, major Đurić je prešao na stranu Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije.)
ZAHVALjUJUĆI SIGINT materijalima i M13, zamenik direktora vojne obaveštajne službe bio je u prilici da izveštava Čerčilovog šefa kabineta generala Paga Ismeja, u vezi sa tačnim pozicijama u Jugoslaviji na kojima su četnici sarađivali sa Nemcima. U ovom periodu, vojna obaveštajna služba nije se mogla zakleti da i sam Mihailović aktivno učestvuje u toj saradnji. Međutim, ULTRA materijali jasno su ukazivali na to da takva saradnja i te kako postoji u Kotoru i Sandžaku.
Sve ovo je dovodilo do očaja britanske diplomate akreditovane pri Vladi Kraljevine Jugoslavije u egzilu. Kako su navodili u svojim izveštajima Forin ofisu (uz kopiju Čerčilu), ako bi ovo bilo potvrđeno, „to bi na Mihailovića bacilo sasvim drugačije svetlo… S vojne strane, postojao bi nesporan dokaz zasnovan na bezbednosnim razlozima, za to da bi trebalo odustati od pokušaja da Mihailović sprovodi pojedine operacije, kao i veoma jak osnov za obustavu njegovog snabdevanja”. Čak je i diplomatama bilo jasno, iako sami nisu imali saznanja o ULTRA potvrdi, kako je Mihailović pružio nesmetanu slobodu prolaza nemačkoj Prvoj pancer diviziji.
Početkom decembra 1943. direktor vojne obaveštajne službe pisao je kako su ENIGMA dešifranti dostavili vrhunski dokaz – Mihailović i četnici ne samo što su bili pasivni, nego su zapravo sarađivali sa Nedićevim kvislinškim režimom u Beogradu.
Očito je srpska nacionalistička odanost nadilazila neprijateljstvo prema Nemačkoj.
Pritom, on nije mislio samo na Nedićev režim u Beogradu. Dešifrovana je „jedna Abverova depeša od 1. decembra, koja govori da Mihailović pregovara sa SS u Zagrebu”.
Ovo je, sa britanske tačke gledišta, bila potpuna izdaja. Koliko god je Tito bio komunista, nije postojala dilema u vezi s tim da se podrži on, a ne četnici. Ubrzo je stigao novi ULTRA izveštaj koji je potvrdio prethodni, kako se četničke bande lojalne Mihailoviću „bore rame uz rame sa Nedićevim snagama i nemačkom armijom protiv partizana u Hrvatskoj, Srbiji i Dalmaciji”, sa dodatnim SIGINT izveštajima dešifrovanim u Blečliju 14. decembra.
VOJNI obaveštajci su nedvosmisleno jasni. Posmatrajući kako se, tokom 18 meseci, menjao stav MI 3 zasnovan na ULTRA izveštajima, možemo videti očite razloge za takve promene, kao i dokaze na osnovu kojih se promena dogodila. Niko ih nije obmanjivao ili blefirao kako bi napustili četnike u korist neiskrenog mešetara Tita. Vojne činjenice sa terena govore same za sebe. Jasno je kao dan.
Kako Krips dalje ističe, „u periodu od šest meseci, SIGINT dokazi su u potpunosti promenili gledište Talbota Rajsa i MI 3(b)“. Ovaj stav je potvrđen početkom jula 1995, u izjavi veterana Ralfa Beneta za časopis Špijunaža i bezbednost, koji je za vreme rata radio u Baraci br. 3 (sekcija u Blečli Parku), arhivama ser Vilijama Dikina, o kome već dosta znamo, a takođe i od ser Dejvida Hanta, obaveštajnog oficira pri štabu feldmaršala Aleksandera tokom rata, sa potpunim pristupom ULTRA izveštajima, kao i ser Pitera Vilkinsona, oficira SOE tokom rata.
Svima njima je bilo poznato da je 1. novembra 1943. nemački komandant za jugoistočnu Evropu izvestio Hitlera i Vrhovnu komandu o tome da je „Tito naš najopasniji neprijatelj“, jer je njegovu depešu dešifrovala ULTRA i dostavila je Čerčilu, MI 3 i načelniku Generalštaba u Londonu. Značajno je da su se sva četvorica, kao i ser Sendi Glen (tada u obaveštajnoj službi mornarice i povezan sa SOE i SIS) saglasili kako:”Po našem mišljenju, razlog za promenu strana leži u obilnim nemačkim dokazima raspoloživim u to vreme… to jest, u prostoj proceni vojnbg preimućstva.”
Čerčil je pisao u svojim ratnim memoarima kako je tada bio potpuno ubeđen „na temelju svih primljenih izveštaja… (da Mihailović lično) aktivno sarađuje sa Nemcima”.
Dakle, njihova mišljenja su se promenila. No, kako to predočiti izbeglom kralju Petru, u koga je Čerčil još uvek polagao slabašnu nadu, a pritom ne otkriti ULTRA izveštaje koji nesumnjivo dokazuju britansku poziciju?
Vilijem Dikin je morao da sačini ključni izveštaj koji bi Čerčil upotrebio. No, imajte u vidu, nisu Dikinovi dokazi promenili tok reke, već – ULTRA dešifrovani materijali i MI 3 izveštaji.
SARADNjA SA OKUPATOROM
PODSETIMO , ULTRA izveštaj o dešifrovanim nemačkim depešama, prosleđeni su Vinstonu Čerčilu preko MI 3 i Blečli Parka. U njima su bili direktani dokazi o saradnji četničkih snaga sa Nemcima. Kako istoričar Džon Krips, stručnjak za Blečli operacije, piše: „ SIGINT je obezbedio činjenice koje su ubedile Čerčila da na osnovu vojnih i isključivo vojnih razloga, pruži podršku Titu umesto Mihailoviću“. Ovo je objavljeno 2001. godine, ali revizionisti koji pokušavaju da opravdaju Mihailovića o ovome ne pominju ni slova.