OBAVEŠTAJNI podaci iz Blečli Parka, glavnog savezničkog prislušnog štaba u Britaniji, uverili su Čerčila da bi Britanija trebalo da podrži Titove partizane u Jugoslaviji, radije nego da se drži pasivnih četnika pod Mihailovićem.
NESPORAZUMI Draža Mihailović sa britanskim oficirima, Foto Vikipedija
Dosta je napisano o tome kako je ULTRA (ili ENIGMA, ili Bonifacije, što su različiti nazivi dati dešifrovanim materijalima iz Blečli Parka) skratila tok rata. O tome obično govorimo kroz prizmu bitaka, poput napora da se pomorskim konvojima preko Atlantika iz SAD bezbedno dopreme vojna oprema i roba u Britaniju, ili pojedinačnog događaja kao što je iskrcavanje u Normandiji („Dan de“). No zapravo, ULTRA, ili kako god zvali ovu operaciju, imala je mnogo veću ulogu, uključujući i postupak donošenja odluke o tome koga podržati na Balkanu, kako bi se nemačke trupe odvukle dalje od Italije tokom invazije na Siciliju 1943. godine.
Vodeći stručnjak za SOE Dejvid Staford to potpuno razjašnjava u svom osvrtu objavljenom u međunarodnom časopisu Najsjajniji čas, posvećenom Čerčilu. Pobijajući zavereničke teorije o događajima u Jugoslaviji 1943, iznete u knjizi Nasamareni Čerčil: Titov veliki trik autora i poznatog producenta Pola Batija, Staford piše: “Mnogi drugi izvori, među njima ULTRA materijali iz Blečli Parka, dokazuju da su se Titovi partizani više borili protiv neprijatelja nego Mihailović, pa teško da je SOE Kairo imao odlučujuću ulogu u ovoj temi.“
U tačnost ove tvrdnje uverili smo se u delu odgovora M13 na presretnute nemačke komunikacije. Možemo ih danas proučavati sa odgovarajućim referencama o izvorima, u Nacionalnom arhivu u Kjuu (okolina Londona), a radoznali mogu i naručiti materijale onlajn kako bi se lično uverili u to šta se stvarno događalo. Možda treba napomenuti i da pomenuta Batijeva knjiga ne sadrži nikakve reference na M13 niti dešifrovane materijale iz Blečli Parka.
Ovo je prava zagonetka, imajući u vidu okolnost da su ti materijali bili dostupni 2011, kada je knjiga objavljena. Možda je bivši dešifrant iz sekcije Baraka 3 Ralf Benet u pravu kada u svojoj knjizi U pozadini bitke, objavljenoj 1994, koja govori o ulozi ULTRE i drugih obaveštajnih izvora, mnoga savremena dela i osvrte na ovu temu opisuje izrazom „strast i predrasude“. Svi se možemo složiti da, kada govorimo o revizionistima, njima ne manjka strasti i iskrenosti u knjigama, ali pošto dođemo do činjenica o tome šta se zapravo zbilo, imamo uvid u potpuno drugačiju sliku.
Kako bismo najpre stekli opšti uvid u temu, pre nego što pređemo na detalje pojedinačnih presretnutih depeša, pogledajmo konkretan slučaj. Potsetimo se da je podatak o tome kako je brigadir Kibl iz SOE Kairo početkom 1943. preneo Čerčilu otkrića da su partizanske aktivnosti protiv Nemaca veće od četničkih, zapravo bio bajata stvar.
Kibl je raspolagao dešifrovanim materijalima Abvera. Njihove kodirane oznake su 1808 i 13K, i zapravo su bile odvojene od ULTRA. Njegova analiza je navodno promenila britanski stav prema Balkanu, kako u najmanju ruku tvrde revizionisti verujući u navodnu sveobuhvatnu važnost uloge SOE u Kairu.
Istina je pak drugačija. Benet navodi, kada je Kiblov memorandum na osnovu 1808 i 18K obrađenih nemačkih obaveštajnih podataka stigao u London: “Jasno je… da je Čerčil bio upoznat pre više od 12 meseci o Abverovim obrađenim podacima iz ENIGME , u vezi sa kompromitujućom saradnjom Mihailovića i nemačkih okupacionih snaga (tako da) Kiblov izveštaj nije mogao da mu kaže ništa novo… U postalamejnovskoj atmosferi, još i više posle potpunog oslobađanja južnih obala Mediterana u maju 1943. i operacije HASKI (iskrcavanja na Siciliju) koja se pripremala, Čerčil i Komanda su mnogo manje bili naklonjeni starim prijateljstvima a mnogo više podršci one strane čiji su se ratni ciljevi podudarali sa njihovim sopstvenim. Odluka o Titu i Mihailoviću postala je hitna, nezavisno od Kiblovog izveštaja.”
Benet se na osnovu svog rada u Baraci 3 Blečli Parka i kao istoričar priseća kako je bilo jasno da je ULTRA tokom 1943. postala „stalni izvor obaveštajnih podataka o Balkanu: nemački šifrovani signali emitovani su dvadeset dana u (maju) mesecu, od ukupno 31 dan, i ovaj obim se ponavljao tokom leta“. Čerčil i saradnici su sada tačno znali raspored ključnih nemačkih divizija i protiv koga se bore. „Po prvi put, takođe“, nastavlja on, „ ULTRA počinje da direktno prati operacije partizana i četnika.“
Ovo je bilo od najveće važnosti za London. Benet primećuje: „U svakom slučaju, priča o obaveštajnom aspektu rata u Jugoslaviji poprima novu dimenziju u leto 1943, kada ULTRA dobija ulogu u tome…“
ULTRA obaveštajni podaci pomogli su Montgomeriju da porazi Romela kod El Alamejna u novembru 1942. i konačno da se Nemci proteraju van Severne Afrike u maju 1943. godine. Sada, imajući Italiju pred sobom, Komanda je potpuno shvatila važnost činjenice da je „ ULTRA imala podatak o preko 30 divizija, i to: nemačkih, italijanskih, hrvatskih i bugarskih u Jugoslaviji, od čega je većina bila angažovana u operacijama protiv partizana“.
Kada je Bil Dikin sleteo u Jugoslaviju maja 1943, on i Tito su za dlaku izbegli pogibiju.
No, kao što ćemo videti, oko 15.000 partizana uspelo je da se izvuče iz obruča i dočeka priliku za nastavak borbe. Kako Benet, slušajući šta se događalo u Blečlijevoj Baraci 3, kasnije beleži: „Izvlačenje glavnine partizanskih snaga… iz obruča operacije ŠVARC (naziv nemačke ofanzive) moglo se pratiti u stalnom toku ULTRA signala koji su često sledili samo 24 časa iza događaja koje su opisivali.“
Suvišno je naglasiti kako je uticaj na britansku politiku bio više nego značajan, kao što se Benet seća 1989: „ Dok se, uz britanski blagoslov, odvijala prva detaljno dokumentovana i praćena partizanska akcija, iskovana je nova politika spram jugoslovenskog pokreta otpora. Forin ofis je ostao blagonaklon prema Mihailoviću, dok su Komanda i MEBS (komitet odbrane B. istoka) u Kairu (koji ujedno potvrđuje da su „partizani najsnažniji element u Jugoslaviji u borbi protiv snaga Osovine“) na osnovu podataka ULTRA, postajali sve više neprijateljski raspoloženi prema četnicima.“
Kasnije ćemo navoditi podatke iz dokumentacije Komande i MEBS, a sve njihove komentare možemo naći u Čerčilovoj arhivi. Kako se Benet sa uzdahom priseća, upravo su SIGINT obaveštajni dešifrovani podaci iz Blečli Parka doveli do ključne razlike u promeni podrške, a sve to na osnovu velike količine materijala koji je pristizao sa terena, a koji će se uskoro još više uvećati. Sve ovo ukazuje na jednu stvar – uzrok promene nisu bili ljudi iz Kaira, nego dešifranti iz Blečli Parka.
Počev od 1942, gerilske aktivnosti u Jugoslaviji primorale se Nemce da drastično povećaju broj divizija u zemlji. Teoretski, njihov italijanski saveznik trebalo je da skrši otpor, ali u stvarnosti Italija nije ni izbliza odradila svoj deo zadatka, što dokazuju materijali iz Nacionalnog arhiva SH/MSS/T13 (dešifrovani materijali prosleđeni premijeru). U nekim područjima, Italijani su čak sklapali dogovore sa srpskim rojalističkim snagama otpora – četnicima, bez namere da stupaju u borbena dejstva.
SARADNjA SA ČETNICIMA
SITUACIJA u Jugoslaviji bila je jasna još u martu 1943. tokom operacije „Vajs II “, kada su Nemci uspeli da razbiju četničke šifre, što je otkrio Blečli Park. Tu se očito vidi da su četnici nameravali da sarađuju sa Italijanima kako bi se zaštitili od nemačkih napada. Rudnik boksita u Mostaru bio je od strateške važnosti za Treći rajh. Prirodno je, dakle, što su Nemci bili zabrinuti, tokom operacije „Vajs II “, za bezbednost rudničkog kompleksa, pa su Italijani smatrali da bi bila dobra ideja iskoristiti četnike s ciljem otklanjanja bilo kakvog partizanskog rizika po rudnik boksita.