DO NOVEMBRA 1942. godine Hadson nikako nije bio jedini u vezi sa SOE (Službe za specijalne operacije) misijama u Jugoslaviji.
Blečli park, glavni centar za otkrivanja šifri, Foto Vikipedija
Jedna od njih bila je operacija „Hidra“, koju je vodio major Terens Aterton, otpočeta u decembru 1941. godine. Aterton je bio odličan znalac lokalnih jezika, budući da je radio desetak godina kao strani novinar u Beogradu i bio oženjen muslimankom iz Sarajeva.
Verovatno je neoprezno nastupio, u svetlu činjenice da je trebalo da stupi u kontakt i sa četnicima i sa partizanima, jer su po sletanju dva oficira kraljevske vojske pošla sa njim. Već u aprilu 1942. Aterton je bio mrtav, ubijen pod misterioznim okolnostima, uz međusobno optuživanje partizana i četnika za to ko je odgovoran za njegovu neobjašnjivu smrt, što je i Hadson potvrdio jula te godine, bez više tragova u pogledu počinilaca. (Dikin je imao određene sumnje, ali dokazati ih čak i tada bilo je nemoguće.)
Tada su upućene i druge misije kako bi se utvrdilo šta se dogodilo, uključujući misiju sa kanadskim komunistom Hrvatom, ali nijedna nije došla do dovoljno saznanja koja bi dovela do istine.No, i Hadson i Aterton imali su dovoljno iskustva, tako da je odluka SOE o njihovom upućivanju i bila s tim u skladu. Međutim, Hadsonov četvoromesečni nestanak – srećom bez tragičnih posledica – i Atertonovo ubistvo, naveli su rukovodeće ljude u SOE da upute „misiju višeg ranga u Mihailovićev štab, kako bi se utvrdilo pravo stanje stvari i u cilju izveštaja… o događajima iz 1942“.
Dakle, izbor je pao na pukovnika Bila Bejlija. On ne samo što je bio rudarski inženjer u srpskom rudniku Trepča već je, kako znamo, bio i šef SOE u Beogradu. Njegove sposobnosti su time bile neupitne, tako da je krajem 1942. došao u Kairo spreman za misiju kod Mihailovića radi spoznaje šta se uistinu događa na terenu.
Njegov drug Bil Dikin dao je prikladan sažetak okolnosti misije:
Njegova misija je osmišljena u nezahvalnom trenutku, u potpunom nedostatku Mihailovićevog odgovora na britanske zahteve za aktivnom saradnjom, uz saznanje da partizani pojačavaju borbena dejstva protiv Osovine i kada je stvarnost građanskog rata širom Jugoslavije počela da ugrožava jedinstvo zemlje.
Veoma blago rečeno! Kao i obično, i ovo treba razmatrati u svetlu onoga što je ULTRA (oznaka britanske vojne obaveštajne službe) dešifrovala i simultano otkrivala, kao i onoga što je u Londonu M13 sklapao u celinu. Bejli je bio potpuno upoznat sa zemljom u koju je trebalo da sleti padobranom, ali nije znao ono što su M13 i Čerčil lično sa njegovim Generalštabom čitali iz Blečli Parka (glavni centar savezničkog razotkrivanja šifri tokom Drugog svetskog rata) . Tako da Bejli i njegova misija nisu poslati u nepoznato, već su neki, koji će primati njegove obaveštajne izveštaje – oni u Londonu – imali potpunu sliku. Kao i uvek, on je u tom smislu pre potvrđivao stanje na terenu nego što je bio jedini izvor informacija, i ovo je činjenica od posebnog značaja, koja nam uvek mora biti na umu.
U TOM kontekstu, decembra 1942. godine britanski državnici u Londonu još su polagali nade u ujedinjeni jugoslovenski pokret otpora, kako bi uspešnije ratovali protiv Nemaca.
Oni su znali ono što agenti SOE nisu, da će pobedom kod Alamejna i kada se ratna sreća u Severnoj Africi okrene u korist Saveznika, posle višegodišnjih zastoja, sledeći cilj biti Italija. Da bi ta vojna operacija bila uspešna, jugoslovenski pokret otpora trebalo je da onesposobi što više nemačkih divizija na Balkanu.
Zato nas Dikin podseća:
Bejlijeva uputstva bila su raznolika. Trebalo je da izvesti o vojnoj snazi četničkog pokreta u celini, kao i da ubedi Mihailovića u potrebu preduzimanja aktivnijih vojnih zadataka. Takođe je trebalo da ispita njihove političke namere i predloži kako se britanska politika, još uvek u okvirima izvornog plana o stvaranju ujedinjenog (odnosno zajedničkog četničko-partizanskog) pokreta otpora, može primeniti.
Ovo je bio zahtevan zadatak, a mi se uvek moramo podsećati na to da su u opticaju bile dve prilično suprotstavljene želje:
a) britanska želja za aktivnim otporom;
b) Mihailovićeva rešenost da se civilni gubici svedu na što je moguće manji broj i da se izdrži dok nemački poraz ne bude neizbežan.
To znači da je Bejli, sletevši u Jugoslaviju na katolički Božić 1942, trebalo da izračuna kvadraturu kruga. Kada se sreo sa Mihailovićem narednog dana, po uspešnom sletanju, imao je skoro nemoguć zadatak pred sobom.
POČETKOM 1943. godine to je i shvatio, što se da zaključiti iz niza njegovih izveštaja štabu, ovoga puta, za razliku od Hadsona, sa svog aparata i uz pomoć svog radiste. Vrlo brzo se među njima našao i ovaj, koji se ticao njegovog domaćina: „Mihailović je odlučan u nameri da eliminiše sve protivnike pre nego što napadne okupatorske snage, i ubeđen je da su svi Hrvati gerilci van njegove komande (mnogi partizani su bili Hrvati) stopostotno komunisti, te moraju biti uništeni.“ Drugim rečima, Mihailović je najpre trebalo da pobedi u građanskom ratu, pre nego što počne da ubija Nemce.
I šta dalje? Za Bejlija – prema njegovom izveštaju od 22. januara – jedini izlaz bio je da se povuče demarkaciona linija između područja gde su partizani bili u većini i teritorija gde su Mihailović i četnici bili u prevlasti. Britanija bi tada mogla podržati obe strane na različitim mestima.
Kao što će njegov kolega Bil Dikin zaključiti: „Prednost ovakvog razgraničavanja sfera uticaja bila bi Mihailovićevo lišavanje glavnog izgovora za izbegavanjem borbe sa Osovinom, a u isto vreme bi Titovo prisustvo u zapadnoj Hrvatskoj izazvalo dosta nevolja Nemcima na tom prostoru.”
Zvuči jednostavno no da li je tako i bilo?
Pred diplomatama u Londonu koji su procenjivali ove okolnosti, stajalo je brdo problema. Za početak, kraljevska vlada u izbeglištvu imenovala je Mihailovića za ministra vojnog 1942. godine, i sve što bi ga uzrujalo ne bi valjalo za njih same. Podela bi, takođe, mogla da uvede komunistički režim u oblastima pod Titovom kontrolom, čemu su se, razumljivo sa njihove tačke gledišta, oni u potpunosti protivili.
Videćemo u sledećem poglavlju kako to predstavlja ser Orm Sardžent iz Forin ofisa, ali za sada, Dikin objašnjava tadašnju britansku poziciju time da su se Britanci u suštini „suočili sa razvojem oprezne politike podrške obema stranama“.
Na duži rok to je, sasvim prirodno, bilo nemoguće, ali se tada, 28. februara 1943. godine dogodilo nešto što je sve preokrenulo i dovelo do toga da Britanija mnogo lakše donese konačnu odluku.
RAZOTKRIVANjE KODOVA I ŠIFRI
BLEČLI Park je engleska seoska vila i imanje u Blečliju, Milton Kejns (Bakingemšir), koji je postao glavni centar savezničkog razotkrivanja šifri tokom Drugog svetskog rata.Na imanju se nalazila Vladina škola kodova i šifri (GC&CS)), koja je redovno penetrirala tajne komunikacije Sila Osovine – najvažnije nemačke Enigma i Lorenc šifre. Prema zvaničnom istoričaru britanske obaveštajne službe, „ULTRA“ obaveštajni podaci proizvedeni u Blečliju skratili su rat za dve do četiri godine, a bez njih bi ishod rata bio neizvestan. Tim u Blečli parku je osmislio automatske mašine koje su pomogle u dešifrovanju, što je kulminiralo razvojem Kolosusa, prvog digitalnog elektronskog računara na svetu. Operacije razotrikvanja koda u Blečli parku su se završile 1946. godine.