Prijatelj istoričar me je zamolio da jedno veče njegovim gostima s nekakvog instituta iz norveške iznesem pogled drugačiji na svetska i domaća dešavanja od onog na koji su navikli. Ovo je priča o tom nesrećnom pokušaju.
Foto Z. Jovanović
Oni koji gledaju moja gostovanja po televizijama znaju da u principu imam čelične živce i da se ne dam iznervirati u razgovoru s neistomišljenicima. Uostalom, i u privatnom životu sam češće imao posla s neistomišljenicima, čije stavove o raznim pitanjima treba čuti i odgovoriti im argumentima.
Međutim, iako navikao na ovakvu razmenu mišljenja, ugledni istraživači s dalekog severa uspeli su da me izbace iz koloseka. Ne toliko snagom svog znanja i potkovanošću činjenicama nego time što ništa od onoga što bih im rekao nije moglo da se zalepi za njih, kao da im je mozak obložen kvalitetnim teflonom.
Prvo pitanje koje su mi postavili bilo je lako – “šta je potrebno da se zaustavi ovaj tragičan rat u Ukrajini”. Potrebno je, rekoh, da Kolektivni zapad konačno shvati da treba da uvaži i poštuje legitimne ruske nacionalne i bezbednosne interese i prestane da provocira medveda, da konačno čuje upozorenja koja je Putin neprestano slao od čuvene Minhenske bezbednosne konferencije 2007. preko govora pred Generalnom skupštinom Un 2015, do pisma upućenog pre svega Vašingtonu u decembru 2021. Čim se to dogodi, rat u Ukrajini biće završen, uveren sam.
Zašto Srbi podržavaju Ruse u njihovoj “agresiji” na Ukrajinu, bilo je drugo pitanje. Pokušao sam da im objasnim da, iz srpske perspektive, ukrajinska elita nije mnogo drugačija od hrvatske (koja kako smo videli ovih dana i dalje mašta o ubijanju srpskog lidera i rešavanju “srpskog problema”). Uveo sam ih u kratku istoriju o genocidu u NDH i osećaju koji su Srbi u Hrvatskoj mogli imati kada je na vlast početkom devedesetih došla ekipa koja je veličala zločince i njihove ideologe poput Mile Budaka, koji i dalje ima ulice u nekoliko gradova u toj zemlji, a njih od konstitutivnog naroda pretvorila u (nepoželjnu) nacionalnu manjinu izbacujući ih iz ustava. Slična stvar se, rekoh, dogodila i u Ukrajini, posebno posle državnog udara 2014. U Kijevu su, na primer, imena nesumnjivih nacističkih kolaboracionista poput Stepana Bandere i Romana šuheviča ponele dve centralne avenije u Kijevu. ni vi se ne biste prijatno osećali, valjda, kada bi neki od bulevara u Oslu bio nazvan po Vidkunu Kvislingu. Ruski narod u Ukrajini je jednostavno reagovao na nacifikaciju koju percipira kao vitalnu pretnju. Pokušaj objašnjavanja straha koji je vladao i među Srbima u Hrvatskoj i među Rusima u Ukrajini naišao je na lakonsko odbijanje tvrdnjom da se ne može govoriti o tome na takav način, jer u Ukrajini postoje samo “nacistički elementi”.
Prvo, rekoh, teško je reći da je vlada koja ima autoritet da glorifikuje nacističke kolaboracioniste dodeljujući im ulice – “element”, a drugo, da li biste onda bili spremni da kažete i da zločin u Srebrenici, takozvani genocid, nisu počinili Srbi, nego neki “elementi”. “Ne, to nisu bili elementi, to je bila Vojska Republike Srpske”, glasio je odgovor. tada sam progutao prvu “knedlu”, jer sam se uverio da zasigurno razgovaram s ljudima koji imaju dvostruke aršine i koji, iako su navodno naučenjaci, ne umeju da razmišljaju izvan okvira dominantnog u medijima glavnog toka i javnom govoru.
Pokušao sam potom da im objasnim kako i mi i Rusi imamo problem sa činjenicom da Kolektivni zapad ne poštuje nikakve međusobne sporazume i svaki put gleda da ih koliko god je to moguće zloupotrebi. Podsetimo samo na Dejtonski mirovni sporazum i oduzimanje nadležnosti Republici Srpskoj i stalno insistiranje na “duhu”, a ne slovu tog akta, ili na Rezoluciju 1244, ili na Briselski sporazum. Podsetio sam ih na to da su isto tako zloupotrebljeni ne samo dogovor o neširenju NATO-a na istok po raspuštanju Varšavskog ugovora nego i Minski sporazumi za koje su i bivša nemačka kancelarka Angela Merkel, i bivši predsednik Francuske Fransoa Oland, i bivši predsednik Ukrajine Vladimir Zelenski (mandat mu je istekao 20. maja) jasno rekli da su za svrhu imali samo kupovinu vremena kako bi se Ukrajina naoružala.
Naši norveški gosti isprva nisu verovali u ove izjave Merkelove i Olanda. To, očigledno, na Zapadu nije došlo ni do ljudi koji se na naučnoj osnovi bave međunarodnom politikom, a kamoli do “običnog” sveta. Pošto su pomoću “brata Gugla” pronađeni dokazi o verodostojnosti ovih izjava, sa norveške strane je usledio “argument” da je to moralo tako biti učinjeno jer je Ukrajina trebalo da se naoruža da bi se odbranila od predstojeće “ruske agresije” i da im nije bilo jasno zbog čega Putin nije bio zadovoljan teritorijama koje je “anektirao” 2014, nego je morao da pokrene ovu “agresiju” i počini stratešku grešku.
Da, upravo o tome se radi – Putin je bio primoran na ovaj potez, iako je on, možda, strateška greška, jer je pretnja s kojom se suočavao bila veća. Da Putin na početku Specijalne vojne operacije nije za glavni cilj imao “otimanje teritorija” Ukrajine ukazuje i činjenica da je u trenutku kada je delovalo da će u Istanbulu biti postignut sporazum s Kijevom, povukao svoje snage iz okoline ukrajinske prestonice i sa čuvenog Zmijskog ostrva, kao gest dobre volje, a da je potom u Kijev otputovao bivši britanski premijer Boris Džonson i uverio Zelenskog da je potrebno da se povuče iz sporazuma, baš kao što je to aliju izetbegovića onomad u vezi s Lisabonskim sporazumom savetovao američki ambasador Voren Cimerman.
Do tada sam želeo da budem pristojan i ne podsećam na ulogu koju je njihova država imala u NATO bombardovanju Srbije, ali pošto mi je stalno pominjano kako su “Rusi agresori”, nisam više izdržao i rekao: “Ali i vi ste agresori, vi ste izvršili agresiju na zemlju u kojoj sada sedite i jedete.” Ne, oni prema svom mišljenju nisu bili agresori, nego su morali da svrgnu “Miloševićev režim”. Tu mi je pukao film, upitao ih ko im je dao autoritet da odlučuju o tome ko će biti predsednik u mojoj državi i ustao od stola rekavši im da nemam šta da pričam s ljudima koji nemaju osnovna znanja o funkcionisanju demokratije i međunarodnog prava. Tada sam, a ne verujem u koincidencije, za susednim stolom ugledao bolje društvo – Luku Karadžića.