TOG 27. marta 1941. jugoslovenska vlada namesnika kneza Pavla zbačena je državnim udarom, iz protesta protiv namesnikovog pakta sa Hitlerom, a govorilo se da su Britanci stajali iza nekih pučista.
OBAVEŠTAJAC Bil Hadson u vreme kada je radio u Krupnju, Foto Vikipedija
Priča je izvučena iz knjige Džona Bakana, prema akteru Ričardu Haneju, jer je britanski M16 (kasnije sektor B) na terenu imao svog agenta, južnoafričkog rudarskog inženjera po imenu Džulijus Hanau – šifra Cezar (što je istoričar M16 opisao kao nemaštovito ime lako za dekodiranje. On je zavrbovao druga dva rudarska inženjera Bila Bejlija i Bila Hadsona.
U momentu puča, Hanau je već bio proteran iz Jugoslavije. U periodu 1939-1941. Britanci su nastojali da načine što je moguće veću štetu nacističkim vojnim operacijama, ali su na Balkanu imali značajan problem, jer su zemlje poput Jugoslavije i Rumunije mnogo više strepele od Sovjetskog Saveza nego od Trećeg rajha, a posebno su bile zabrinute da ne navuku bedu na vrat zbog saradnje sa Saveznicima, kako od Nemačke tako i od SSSR-a.
Dakle, kako smo mi dospeli tamo i šta se dešavalo pre i nakon puča? Počinjemo povratkom u 1941, a potom idemo napred, u vreme kad je Britanija (a time i SOE- Služba za specijalne operacije) morala da sabere svoje položaje. Iako nas sjajna knjiga Rodžera Murhausa Đavolji savez, koja govori o savezuHitlera i Staljina 1939-1941, na to podseća, često gubimo iz vida period između avgusta 1939, kada je u Moskvi potpisan nacističko-sovjetski pakt Ribentrop-Molotov, i nemačke invazije na SSSR juna 1941. godine. Mi pamtimo period 1941-1945, kada su Britanija i Sovjeti bili saveznici.
POKUŠAJI Britanaca da na Dunavu pričine značajnu privrednu štetu trgovini između Rumunije i Trećeg rajha, uključivali su raznovrsne sabotaže, čiji su organizatori bili agenti SOE. Reč je o miniranju određenih delova plovnog puta Dunava, posebno u delu Đerdapske klisure, kako bi se otežao ili onemogućio transport vitalnih ruda i robe do udaljenih delova Nemačke. Ali da bi se postigao taj cilj, koji na kraju i nije ostvaren, neutralni status dunavskih zemalja Rumunije i Jugoslavije morao je biti osujećen. Niko od jugoslovenskih državnika nije hteo da njegova zemlja doživi sudbinu Rumunije (kada je SSSR uzeo deo teritorije) , te iako je značajno razdraživalo Britance, jugoslovensko oklevanje da provocira Hitlera bilo je potpuno razumljivo.
Glavni operativac u Jugoslaviji, dok ga nervozni Jugosloveni nisu proterali, bio je Džulijus Hanau zvani Cezar. Njegov SOE dosije navodi da je poreklom bio Južnoafrikanac jevrejskog porekla, neko ko bi po definiciji imao izvanredan lični motiv za mržnju prema Trećem rajhu i svemu što je nacizam zagovarao.
U Prvom svetskom ratu bilo je planova da se francuske i britanske trupe stacionirane u Solunu upotrebe za napad na nemačke saveznice Bugarsku i Osmansko carstvo. Hanau je služio tamo, pa je posle rata ostao u regionu, radeći kao poslovni čovek u Beogradu, glavnom gradu Jugoslavije.
U tome je, kako Zvanična istorija SOE navodi, bio uspešan, „u prilično maglovitim slovima poslovanja na Balkanu… Posedovao je temeljno znanje o Jugoslaviji, kao i prljavim pozadinama jutoslovenskih afera, veoma energičan i dovitljiv, sa iskrenom mržnjom prema Nemcima i sa vraškim smislom za humor“. “
ZVANIČNO je u junu 1939. postavljen za šefa Sekcije B koja je prethodila SOE, za širenje dezinformacija i sprovođenje subverzivnih operacija u Jugoslaviji. Kao što kasnije SOE navodi, bio je toliko istaknut u društvenim krugovima da je vrlo brzo razotkriven.
Iako se, naravno, u Britaniji nisu tolerisali podmićivanje i korupcija, naša Vlada nije birala sredstva da u stranim zemljama ubedi lokalni narod u ispravnost podrške Ujedinjenom Kraljevstvu i savezničkoj stvari. Ovde je Hanauovo poznavanje modela balkanske korupcije došlo do punog izražaja, jer je on tačno znao koga treba podmititi.
Podmićivanje u izbornim postupcima nije izum XXI veka: Britanija je bila aktivna u tim radnjama još tokom tridesetih godina XX veka, i mada je Hanauova namera da ravnomerno podeli novac propala usled kašnjenja očekivanih parlamentarnih izbora 1940, shvatio je da bi mogao sarađivati sa Srpskom seljačkom strankom, koja bi promovisala britanske interese u jugoslovenskoj politici.
Sekcija D, kao i SOE potom, zasnovana je na načelu da se tajnim delovanjem neprijatelju nanese što veća šteta. Iako joj je glavna delatnost bila usmerena na zonu “đerdapske klisure na rumunskoj strani Dunava, neke od subverzivnih operacija bile su planirane i na jugoslovenskom tlu, tako da je Hanau imao pune ruke posla. Greben na Dunavu u potpunosti se nalazio na jugoslovenskoj strani, dok je jedna obala klisure Kazan pripadala Rumuniji, a druga Jugoslaviji.
OPERACIJOM Kazan“ Hanau je postigao pun pogodak, jer je u novembru 1939. sabotaža nakratko onemogućila nemački rečni transport na tom delu Dunava. Ali ovo je privuklo pažnju ser Ronalda Kembela, britanskog ambasadora u Jugoslaviji, a time i ser Orma Sardženta, jednog od najviših diplomata u Forin ofisu u Londonu, ujedno i veoma zainteresovanog za aktivnosti Sekcije D , a kasnije i SOE. Suvišno je pominjati da su obazrivi zvaničnici bili veoma zabrinuti za ugrožavanje jugoslovenske neutralnosti, a da su Nemci brzo sabrali dva i dva, razotkrivši britansku umešanost u ovu sabotažu, što je dovelo do obustave daljih operacija.
U to vreme, čak je i stalni sekretar Forin ofisa, velikan ser Alek Kadogan, ušao na scenu. Bio je vrlo obazriv povodom takvih smelih akcija, a i povodom sličnih namera Francuza za obavljanje sabotaža u regionu.
Britanska Vlada je, iako službeno čineći sve što je bilo moguće da privoli balkanske zemlje u savez protiv Trećeg rajha, bila svesna straha tih država od Sovjetskog Saveza, time i Staljinovog prijatelja Hitlera. Tako je u maju 1940. Kadogan poručio, uz podršku kabineta: „Ne sme se preduzeti nijedna aktivnost koja bi mogla da ubrza oružanu okupaciju reke ili prevremenu invaziju Nemačke na balkanske zemlje.“
Tako da je, barem privremeno, Hanau dao sve od sebe, ali je u junu 1940. bio proteran, kao i u julu „Bil“ S. V. Bejli, jedan od budućih glavnih operativaca SOE na Balkanu posle 1943, sa višegodišnjim iskustvom u regionu u svojstvu rudarskog inženjera u rudniku Trepča. (Hanau je kasnije nastavio da predstavlja Britaniju u Zapadnoj Africi, gde je umro pre završetka rata.)
ČERČILOVA LUDARIJA
AUTOR štiva koje je pred čitaocima “Novosti” Kristofer Katervud, nakon diplomiranja na Koledžu Bejliol Univerziteta u Oksfordu, nastavlja magistarske studije na Koledžu Sidni Saseks pri Kembridžu, a doktorsku disertaciju o Čerčilovom stvaranju Iraka 1921. brani na Univerzitetu Istočne Anglije u Norviču. Disertacija će biti objavljena pod naslovom Vinstonova ludorija u Velikoj Britaniji, a potom u SAD kao Čerčilova ludorija i postaće bestseler preveden na tri jezika. Tokom akademske karijere i predavanja na Univerzitetu Ričmond u SAD, Katervud dobija priznanje Rokfelerove fondacije, a 2010. postaje član uprave Zadužbine Vinstona Čerčila u Velikoj Britaniji. Katervud je 2017. objavio knjigu “Čerčil i Tito” , koji je kod nas objavio “Službeni glasnik” i iz koje prenosima najzanimljivije detalje.