U TRAŽENjU objašnjenja, pa i opravdanja za odluku kralja Petra II da odbaci Dražu Mihailovića, ima pokušaja da se dokaže i da je bombardovanje gradova u Srbiji, 1944. godine, bila jedna vrsta pritiska na kralja Petra, da uradi što je uradio.
POVODLjIVOST Kralj Petra II sa dr Ivanom Šubašićem, predsednikom vlade, Foto Vikipedija
S tim u vezi pominje se i Leskovac, koji je bio žestoko bombardovan upravo na kraljev rođendan, 6. septembra 1944. godine. Jedini cilj ovog bombardovanja bio je, naglašava se, da se „učini pritisak na mladoga kralja da donese odluku, kojoj se stalno odupirao i da uputi preko radija poziv svim borcima u zemlji, uključujući posebno Mihailovićeve četnike, da se pridruže partizanskim redovima i da se stave pod jedinstvenu Titovu komandu. A Tito je računao da će na ovaj način dokrajčiti Mihailovića i njegov nacionalistički pokret otpora; i uspeo je, budući da je šest dana posle ovog bombardovanja Kralj morao da pristane da se pomenuti apel uputi preko Britanske rado stanice“.
Odbacivanje Draže Mihailovića od strane kralja Petra, zvanični britanski krugovi nastojali su da prikažu kao rezultat objektivnih okolnosi, a pre svega kao posledicu grešaka koje je Mihailović lično počinio, odnoseći se, između ostalog, i na nedopustiv način prema vladi Velike Britanije i stvari saveznika u celini.
Za osnovni Mihailovićev greh, britanski zvanični krugovi proglasili su njegovo „pretvaranje od vojnikau političara “. U aktu Hju K. Greja, od 27.jula 1944. je rečeno: „On nije imao dovoljno širine da sklopi sporazum sa ostalim elementima u zemlji koji su se borili protiv okupacionih snaga. U takvim uslovima, njegov doprinos stvari saveznika ostao je na kraju neznatan; ali to verovatno nije bio odlučujući razlog što ga je napustila vlada Njegovog Veličanstva čak i posle odluke da podrži Tita; bio je to njegov otvoren neprijateljski stav prema ostalim borcima u pokretu otpora koji su izvodili uspešne operacije protiv neprijatelja. Uz to, još presudniji činilac koji je uticao na našu politiku prema njemu, bilo je to što su njegovu delatnost kompromitovali neki nesmotreni kontakti i izvesna saradnja sa okupacionim snagama. Sasvim je očigledno da posle dobijanja jasnih dokaza u vezi sa ovim, vlada Njegovog Veličanstva se više nije smela izlagati opasnosti da se nađe u nezavidnoj situacaiji u odnosu na svog sovjetskog saveznika ako bi i dalje podržavala generala Mihailovića “.
DOK su Britanci, tako, u stvari, nastojali da opravdaju kralja Petra, mnogi Srbi u emigraciji primili su njegovu odluku o Draži Mihailoviću kao nešto što se moralo desiti, s obzirom i na to da je bilo opšte poznato da je kralj bio sklon ponašanju koje nije bilo uvek spojivo sa dostojanstvom jednog vladara… Kosta St. Pavlović iznosi, da se kralj Petar čak nije ustručavao ni od toga da kod Britanaca optužuje svoje ministre.
Jednom je, kad je sa svojom majkom, kraljicom Marijom, posetio Čerčila, „napismeno dao da u celoj jugoslovenskoj vladi ima svega jedan pošten čovek, a da su svi drugi lopovi“.
Iz ovog postupka, a i nekih drugih, Pavlović je izvukao zaključak, da je kralj bio – „ograničen , čak i – lažov . Po Pavloviću Petar je „ostao neozbiljan do kraja…Teško je od njega bilo saznati istinu. Pitao sam kneza Pavla jedanput: ’Na koga je lažov? Karađorđevići su imali i svojih dobrih i svojih rđavih osobina. Ali nijedan nije bio lažov.“ Knez mi je odgovorio: ’Što me pitate, pa na Crnogorce je lažov’ “.
Prema tvrđenju načelnika ađutantskog odeljenja u štabu Jugoslovenske vojske u otadžbini, majora Milana Stojanovića, Draža Mihailović nije smogao snage da sasluša govor kralja Petra, 12. septembra 1944. godine. Povukao se u jednu sobu, u selu Draginju kod Koceljeva, naredivši da se govor tačno zabeleži i potom mu se da na čitanje…
U svom govoru, kralj Petar je rekao: „Kad je dan naše slobode u punom svanuću, pozivam sve Srbe, Hrvate i Slovence, da se ujedine i pristupe narodnooslobodilačkoj vojsci pod maršalom Titom. Sa mojim punim znanjem i odobrenjem kraljevska vlada dr Ivana Šubašića zaključila je važne i korisne sporazume sa tom našom narodnom vojskom, koja je jednoglasno priznata, pomagana i podržavana od naših velikih saveznika… Svi oni koji se oslanjaju na neprijatelja, protiv interesa svog vlastitog naroda i njegove budućnosti, i koji se ne budu odazvali ovom pozivu, neće uspeti da se oslobode izdajničkog žiga, ni pred narodom ni pred istorijom. Ovom Mojom porukom vama, odlučno osuđujem zloupotrebu imena Kralja i autoriteta Krune, kojom se pokušalo pravdati saradnju sa neprijateljem i izazvati razdor među borbenim narodom u najtežim časovima njegove istorije, koristeći time samo neprijatelju. Živela naša velika, slobodna federativna Jugoslavija!“
KADA je kralj Petar držao ovaj govor, vojska pod komandom Mihailovića povlačila se ispred jedinica pod komandom maršala Tita, koje su prodrle u Srbiju. Borbe su bile žestoke… Uništenje Mihailovića i njegove vojske u Srbiji bilo je u tom času ključno pitanje za Tita. U naređenju „komandantu operativne grupe za ubrzanje pokreta u Srbiju“, od 5. septembra 1944, on je rekao: „Upamtite, da je u celokupnoj ovoj operaciji osnovni zadatak likvidacija četnika Draže Mihailovića i Nedićevaca, kao i njihovog aparata.
Sprečite Mihailovića da vrši mobilizaciju i odvodi narod sa sobom. Četničke seoske starešine pohapsite, jer su oni glavna uporišta Mihailovića u narodu…“
Ubrzo se kralj Petar još jednom, oglasio u korist maršala Tita. Bilo je to 21. oktobra 1944, povodom oslobođenja Beograda. U večernjoj emisiji Bi-Bi-Sija on je izjavio, da je Beograd, „naša junačka i napaćena prestonica “, opet slobodna, da je „četrdeset i tri meseca znojem i suzama iskupljivanja sloboda nikad pokorene Jugoslavije, predvođene u borbi i otporu narodnooslobodilačkom vojskom pod maršalom Jugoslavije Titom “.
MNOGO vremena je posle svega ovoga trebalo da prođe, pa da kralj Petar prizna,da je, čineći sve to što je učinio, u stvari – pogrešio, i da se nije poneo na pravi način prema vojsci koja je nosila njegov amblem i bila pod komandom Draže Mihailovića. „Imao sam osećanje“, napisaće u svojim memoarima, „da sam izneverio svoje najbolje prijatelje, a ukazao podršku jednom pokretu koji je bio u osnovi neprijatelj monarhije i demokratskih načela… „
DRAŽA UMAKAO PARTIZANIMA
POSLE bitke na Jelovoj gori, malo je, navodno, trebalo pa da partizani zarobe i samog Dražu Mihailovića sa celim njegovim štabom, članovima Nacionalnog komiteta i američkom vojnom misijom na čelu sa pukovnikom Mekdaulom. U poslednjem času, kako se dokazuje, Mihailovića i njegov najuži krug spasla je jedna jedinica Ljotićevog Srpskog dobrovoljačkog korpusa. To treba da se dogodilo 11. septembra 1944. godine.