FELJTON – DRAŽINI KOMANDANTI PREDLAŽU SARADNJU TITU: Čerčil je kralju Petru predlagao da se imenuje vojni odbor u Jugoslaviji, ali bez Čiče

ISTRAŽIVANjA vršena u pravcu razjašnjenja odvajanja potpukovnika Lukačevića i drugih komandanata od Draže Mihailovića, u vreme kada je mu je uistinu bilo najteže, kad je na svim stazama i bogazama nailazio samo na prepreke, pokazuju, da su iza svega stajali Britanci, da je to bio rezultat određene britanske politike prema jugoslovenskom kralju i kraljevskoj izbegličkoj vladi kao i pokretu Draže Mihailovića, njihovom osloncu u zemlji.

Jedan od istraživača celog ovog slučaja, Radoje Pajović,  utvrdio je, da su se još tokom 1943. godine, predstavnici Velike Britanije pri štabu Draže Mihailovića (pukovnik Bejli, a kasnije i general Armstrong) raspitivali kod pojedinih Mihailovićevih komandanata ko bi mogao da zameni Dražu Mihailovića na njegovom položaju. Sve to, po Pajoviću, bilo je u skladu sa stavom samog Čerčila, koji je kralju Petru II predlagao da se imenuje poseban vojni odbor u Jugoslaviji, ali bez Draže Mihailovića.

Kad se Lukačević odvojio od Draže Mihailovića, on je izdao proglas („Nemačka na izdisaju“), u kojem se obratio „svim građanima Jugoslavije“, ističući da u njegovim jedinicama „ima mesta za sve sinove Jugoslavije, bez obzira na versku ili političku pripadnost“. Zatim se, 20. septembra 1944, sastao sa članovima Nacionalnog komiteta za južnu Hercegovinu i sa komandantima Mihailovićevih jedinica u Hercegovini. Na ovom sastanku bez mnogo uvijanja, on je izjavio — da je politika Draže Mihailovića doživela slom…

Sa ovog sastanka, upućen je memorandum komandantu savezničkih trupa u Italiji, i u njemu je rečeno, da su trupe koje stoje pod Lukačevićevom komandom učinile sve što su Lukačeviću savetovala „merodavna britanska mesta…“ Preko Britanaca, Lukačević se obratio i Titu – s predlogom za saradnju. Procenjujući ispravno, da iza svega toga stoji vlada Velike Britanije, Tito je taj predlog prihvatio, ali uz uslov da se Lukačević sa svojom vojskom stavi „pod njegovu operativnu kontrolu kaodeo njegovih snaga“. Lično sa Lukačevićem, Tito je odbio da se sretne i upušta u bilo kakve pregovore. Poručio mu je „da se obrati I korpusu partizanske vojske“. Kraj čitavog slučaja Lukačevića bio je taj, da je on u februaru 1945, u Bileći, bio zarobljen od NOVJ, izveden na sud, osuđen na smrt i 14. avgusta 1945. godine streljan u Beogradu…

VELIKO nezadovoljstvo Mihailovićem i njegovim radom pokazao je i major Dragoslav Račić, komandant Četvrte grupe jurišnih korpusa u Srbiji. U jednoj vrsti memoranduma upućenog Mihailoviću, on je ukazao na niz njegovih propusta, pri zauzimanju stavova prema saveznicima i protivnicima, i, radi rešenja nastalih problema, predlagao je da se odmah priđe energičnim akcijama protiv neprijatelja, kako 6i se popravio položaj pokreta kod saveznika, a zatim da se priđe „korenitoj izmeni političkog i vojnog vođstva…Svoj memorandum, Račić je završio rečima: „Hteli smo nacionalnu revoluciju, ali je nismo izvršili jer smo se ogrešili o princip svake revolucije: boriti se sve dok se ne sruši stari režim i njegovi nosioci „.

U nastojanju da spase što se spasti može, i da stvori uslove da u Srbiji postane glavna snaga (tačno procenjujući da će na kraju u Srbiji pasti odluka ko će postati gospodar Jugoslavije) Mihailović je odlučio da u svoj front ugradi sve jedinice Nedićeve vojske, ali i sve odrede Dimitrija Ljotića. To mu je i uspelo, 6. septembra 1944. godine, na sastanku u selu Pranjani sa predstavnicima komandi Ljotićevih i Nedićevih trupa (što je, u stvari, bio rezultat njegovog dogovora sa Milanom Nedićem, i dogovora između njegovog komandanta za Srbiju, generala Trifunovića sa Dimitrijem Ljotićem). Po postignutom sporazumu u Pranjanima, Mihailović je izjavio — da on sada „drži čvrsto situaciju u zemlji“, a sem toga, da nema opasnosti od toga da bi Crvena armija mogla ući u Srbiju… Pri tom se pozvao na Mekdaula, šefa američke misije u njegovom štabu, koji ga je uistinu bio uverio da bi prelaz sovjetske vojske preko Dunava izazvao sukob Sovjeta sa Anglo-Amerikancima. Koliko je sve to bilo daleko od stvarnosti, potvrđuje podatak, da je upravo tog dana, kada je Mihailović to rekao, Crvena armija prešla Dunav…

VIŠE se oslanjajuću (pri donošenju odluka i davanju izjava) na svoja priželjkivanja nego na signale koje su mu sami događaji davali, Mihailović je i obaveštenje da će kralj Petar održati govor protiv njega preko Radio Londona, primio s velikom nevericom. Smatrao je da mu kralj nikad neće učiniti  nešto nažao… Da je izvlačio prave zaključke iz događaja koji su se zbivali oko njega, i pravilnije procenjivao poteze Velike Britanije, Mihailović 6i s manje skepse primio i obaveštenje o najavljenom kraljevom govoru preko Radio Londona, 12. septembra 1944. Posebno, da je znao, a što nije znao, da je kralj Petar još 9. avgusta 1943, bio nameren da ga smeni sa položaja ministra vojske… Predlažući Božidaru Puriću,  tog dana, da obrazuje vladu, kralj je imao samo jedan uslov — da u toj vladi ministar vojske ne bude Draža Mihailović. Od Purića, kralj Petar je i 30. maja 1944. tražio da se Mihailović udalji iz vlade i iz Vrhovne komande…

Prema dokazima koje nudi Kosta St. Pavlović,  Purić je sa svoje strane sve učinio da kralja odvrati od njegove namere da se liši Mihailovića. „Mihailović je naš današnji Karađorđe, ili, Vaše Veličanstvo… Ali dok je Karađorđe stvarao državu za sebe, Mihailović je stvara za Vas. Ako njega napustite, uvredili ste ceo srpski narod, a to ne smete da činite. Ja ne znam kako će se prilike razvijati u zemlji i ne mogu Vam jemčiti da ćete se vratiti na presto, ali su svi izgledi da hoćete. Ako Mihailovića odbacite i priznate Tita, sturno je da se nećege vratiti. Vi ste mladi i niste u zemlji mogli da se borite uz Mihailovića. Neki Vam prebacuju da ste pobegli 1941.  To nije tačno! Vas je vlada odvela. Ali ste Vi Karađorđević i do kraja ostanite Karađorđević. Budite do kraja Kralj onom narodu koji, izgovarajući Vaše ime,umire za Kralja i Otadžbinu“.

PURIĆ je mislio da je ovim rečima pokolebao kralja Petra u njegovoj odluci da odbaci Mihailovića. Ali se prevario. Kralj Petar je bio ona vrsta ljudi, koji, i kad nekom nešto naoko i odo6ravaju,u suštini to odbijaju. U ovo se mogao da uveri i Slobodan Jovanović, s kojim je kralj takođe vodio razgovor o Draži Mihailoviću: Jovanoviću je kralj izjavio, doslovno, da je uvideo, da „ne sme da napusti Mihailovića“  jer ako to bude učinio, i priznao Tita, da će – „visiti u vazduhu “. Sutradan, 1. juna 1944, kralj Petar je učinio sasvim suprotno… Odrekao se Mihailovića, potpisujući ukaz o imenovanju  bana Hrvatske Ivana Šubašića za predsednika vlade. Jedan jugoslovenski nastrojeniHrvat, Trizogono, formiranje nove vlade pod predsedništvom Šubašića, prokomentarisao je rečima, da će srpski narod s pravom smatrati Šubašićevu vladu za treće izdajstvo Hrvata u Drugom svetskom ratu. „Prvo je bilo, kad su aprila 1941, Hrvati bežali iz vojske; drugo, kad su u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj klali Srbe; treće, sada, kad su izdali Mihailovića “.

FATALNI GENERAL

U SVOJIM Memoarima Vaslije Trbić piše da mu je kralj Petar II stavio na uvid tekst telegrama Draže Mihailovića povodom njegove ženidbe. Telegram je glasio: „Vest o nameravanoj ženidbi Vašega Veličanstva primljena je u celoj Jugoslaviji sa najvećim oduševljenjem.Ja sam proverio narodno raspoloženjeu celoj zemlji i narod očekuje da ćete zajedno sa Njenim Veličanstvom kraljicom vratiti se trijumfalnou Vašu prestonicu Beograd“. Mihailovićev telegram kralju Petru, bio je povod, da general Petar Živković, nekad bliski saradnik kralja Aleksandra I, i prvak Jugoslovenske nacionalne stranke, kaže Vasiliju Trbiću: „Fatalan je general Draža Mihailović! Ja sam stalno bio protiv da ministar vojni i član vlade bude u zemlji, koja je okupirana, da tamo radi šta hoće, da vodi politiku kakvu hoće, a da za sve to snose odgovornost kralj i vlada koji se nalaze u tuđoj zemlji i koji nemaju nikakvog uticaja na događajeu zemlji…“