JAVNOM odricanju Petra II od Draže Mihailovića prethodio je njegov ukaz o razrešenju Draže Mihailovića dužnosti načelnika štaba Vrhovne komande. Bilo je to 29. avgusta 1944. (Za ministre vojske, 11. septembra 1944, naimenovan je general Borivoje Ristić.)
RAZLAZ Mihailović i Vasić 1941. na Ravnoj Gori, Foto Vikipedija
Ne osvrćući se na to, međutim, Mihailović je već sutradan, 30. avgusta 1944, izdao naređenje o opštoj mobilizaciji, a 1. septembra objavio je proglas kojim je čitav narod pozvao pod oružje, pozvao ga, u stvari, u poslednji boj za državu na čelu sa kraljem Petrom II.Bio je Mihailović rešen da istraje na svom putu do kraja, uveren da će se stvari uskoro sasvim promeniti i da će on, kad postane gospodar Srbije, ponovo imati na svojoj strani i kralja Petra i Veliku Britaniju.
Ali sve su to bili pusti snovi… Ni Mihailoviću ni njegovoj organizaciji više nije bilo spasa. „Da su nas vodili Aleksandar Makedonski, Hanibal ili Napoleon , rekao je Zvonimir Vučković, jedan od Dražinih komandanata, „naš pokret 6i završio isto onako kako je završio… Bili smo moneta za potkusurivanje i otišli smo pod led. U Grčkoj je partizanski pokret bio mnogo, mnogo jači od nacionalističkog, pa ipak nisu pobedili Grčki partizani, jer suu njihovu zemlju umarširali saveznici… “
Vučković je, takođe, rekao i da je Čerčil, 1943. želeo da okonča građanski rat u Jugoslaviji, i da se zato opredelio za jedan od pokreta, jer je znao da će rat, ako bude pomagao oba gerilska pokreta, trajati do međusobnog istrebljenja. „Zašto je izabrao Tita a ne Mihailovića?“ – postavio je pitanje. „Zna se to: popuštao je pred Staljinom… A zatim, Draža je vodio računa o nemačkim odmazdama, o stalnoj opasnosti od biološkog istrebljenja Srba. Tito nije o tome mislio i zato je pravio veću buku…“
Da će se Mihailović naći usamljen i u bezizlazu, moglo se lako predvideti posle sastanka velike Trojice u Teheranu, od 29. novembra do 1. decembra 1943. godine. Njihova odluka da se svim sredstvima podrži partizanska vojska pod komandom Tita nije značila ništa drugo do stavljanje krsta na Dražu Mihailovića i njegovu vojnu organizaciju.
ODLUKA velike trojice u Teheranu imala je svoje korene i u samoj činjenici, da oni nisu hteli da prime k znanju da gro borbenih partizanskih snaga čine Srbi: srpski – komunisti, srpski rusofili, koji su „komunizam doživljavali i primali kao ideologiju majke Rusije“, kao i oni „ pripadnici srpskog naroda pogođeni ustaškim represalijama u Hercegovini, u Bosni, Dalmaciji, Lici, Kordunu, Baniji, Slavoniji, Baranji i Sremu…
Uz ovu, neporeciva je još jedna činjenica – da je i držanje samog Draže Mihailovića u mnogome doprinelo da on bude odbačen od velikih sila… Poslednju, i možda najbolju priliku, da događaje usmeri u povoljnom pravcu po sebe, i da se nametne Britaniji, on je imao u času italijanske kapitulacije… Ali on tu šansu nije iskoristio… Umesto da tada, opskrbljen oružjem od Italijana, iskoristi nastali „vakum“ i preduzme energičnu, odlučnu i samostalnu akciju protiv nemačkog okupatora, on je produžio da manevriše, kako je počeo još 1941, i da nastavi da okleva u varljivom iščekivanju anglo-američkog desanta u Jugoslaviji (sa čim se, među svim saveznicima nikad nije ozbiljno računalo).
Vasilije Trbić povezan sa svim mogućim obaveštajnim službama u Carigradu i Kairu, došao je do zaključka, kako se vidi iz njegovih uspomena, da je Mihailović upravo posle kapitulacije Italije, 8. septembra 1943, imao jedinstvenu priliku da postane gospodar situacije na jugoslovenskom prostoru, i da suzbije postojeća neraspoloženja prema sebi u vladi i uticajnim krugovima u Londonu i da ponovo postane pravi saveznik Čerčila.
OVO JE bilo fatalno i po kralja Petra i po kraljevsku jugoslovensku vladu. „Tito je odjedanput imao u rukama potpuno moderno naoružanje i mnogo vojske na prvom mestu Srba iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, koji su izbegli od pokolja ustaša. Tako je gotovo prekonoć Tito postao komandant jedne velike vojske, koja se delila na brigade, divizije, korpuse, pa najposle i na armije. U tom momentu Englezi su gledali samo jedno: da se ni jedan nemački vojnik ne doda više onim snagama kojima je maršal Keserling komandovao u Italiji…“ – zakljčuje Vasilije Trbić.
Da se ova nepovoljn situacija razvije po kralja Petra, po njegovu vladu i po generala Dražu, doprinela su dva čoveka: pukovnik Bejli, koji je bio u štabu generala Mihailovića, i s kojim Mihailović skoro nije ni opštio, a naročito i baš u vreme razoružavanja italijanske vojske, Ralf Čerčil, sin Vinstona Čerčila, koji se nalazio u Titovom štabu, pored engleskog pukovnika Mak Lina…“
Pre nego štoje Draža Mihailović ostavljen na cedilu od kralja Petra II, u njegovoj organizaciji došlo je do opšteg osipanja i do formiranja posebnih grupa. Tome će u mnogome doprineti angažovanjaobaveštajnih službi Velike Britanije. U jesen 1944. Mihailovića je napustio Dragiša Vasić, „ Čiča 6roj2“, njegov politički savetnik još od 1941. godine. To je, prema brojnim iskazima, Mihailovića duboko kosnulo, ali i navelo da kaže, da je to bio rezultat Vasićevog kukavičluka („plašljiv je do zla boga ).
Od vojnih komandanata, od Mihailovića se, pred jesen 1944, među prvima odvojio potpukovnik Vojislav Lukačević. Sa grupom oficira, Lukačević je, 19. avgusta 1944, formirao „Nezavisnu grupu nacionalnog otpora“ . Stopama Lukačevića pošli su i pukovnik Zaharije Ostojić, delegat Vrhovne komande za Bosnu i Hercegovinu, Petar Baćović, komandant Hercegovine, i još nekoliko drugih visokih komandanata.
POTPUKOVNIK Lukačević bio je jedan od najpoznatijih Dražinih komandanata. Njega i majora Baćovića, Draža je bio uputio u Kairo, da 6i se odatle prebacili u London i prisustvovali venčanju kralja Petra II. Lukačević je trebalo da bude stari svat. Međutim, na svadbu je zakasnio… Ipak, kada se domogao Londona, sastao se s kraljem i preneo mu poruku Draže Mihailovića (Baćović je ostao u Kairu). Dok se Lukačević nalazio u Londonu sovjetska novinska agencija TASS je objavila njegovo pismo komandantu jedne bugarske brigade koja se spremala da maršuje u Sandžak radi borbe sa partizanima, u kojem mu se garantuje da ga nijedna Mihailovićeva jedinica na tom putu neće napasti…
Britanci su se, prema svedočenju Vasiljija Trbića, toliko ražestili zbog toga, da su već sutradan Lukačevića vratili nazad u Kairo.
Zajedno sa Baćovićem, zatim, Britanci su iz Kaira prebacili Lukačevića u Bari, a odatle u Crnu Goru.U Bariju su Britanci prema obojici Mihailovićevih oficira pokazali krajnju osornost. Pretresli su ih do gole kože i od Lukačevića oduzeli sav novac koji je dobio od predsednika jugoslovenske vlade Božidara Purića, da 6i ga uručio lično Draži Mihailoviću.
Vasilije Trbić tvrdi da je razlog zbog čega se Lukačević odmetnuo od Draže bilo navedeno pismo komandantu bugarske brigade. Kad je Mihailović za to saznao, on je preko svoje radio-stanice obavestio i Britance i kralja Petra II da Lukačević u Londonu nije bio nikakav njegov izaslanik, „ jer on nije ni određivao nikoga od svojih oficira da u Londonu predstavlja njega i vojsku u Otadžbini za vreme kraljevog venčanja “.
PREDAJA ORUŽJA PARTIZANIMA
VASILIJE Trbić, koji je bio povezan sa svim mogućim obaveštajnim službama u Carigradu i Kairu, u svojim Memoarima, piše da je anglo- američko vojno vođstvo u vreme napada na Italiju bilo životno zainteresovano za vezivanje što većeg broja nemačkih divizija za balkansko, odnosno jugoslovensko ratište. I upravo zbog toga, njihov „favorit” u Jugoslaviji mogao je biti samo onaj ko je najaktivniji u borbi protiv Nemaca. A to je u to vreme ispao Tito…U tome, što je Tito ocenjen kao korisniji po savezničke vojne interese nego Mihailović leži i objašnjenje zašto su Britanci, u sporazumu sa Amerikancima, zatražili od maršala Badolja da naredi, posle kapitulacije, da sve italijanske divizije na tlu Jugoslavije predaju svoje oružje Titovim partizanima, a ne jedinicama Draže Mihailovića.