FELJTON – BROZ NEĆE SRPSKU POKRAJINU U HRVATSKOJ: Razgraničenja između republika prikrivana zato što je najviše oštećena Srbija

NIGDE, ni u jednoj arhivi, „nema ni traga o dokumentima kojima se izvorno utvrđuju granice federalnih jedinica donsene u Jajcu.

Granice federalnih jedinica su „obavijene maglom tajni, izuzev razgraničenja koja su vršena posle rata“. Ni na drugom ni na trećem zasedanju AVNOJ-a, ni u Privremenoj, ni u Ustavotvornoj skupštini, niti pak u njihovim predsedništvima „nije donet nijedan pravni akt kojim se utvrđuju administrativne granice između federalnih jedinica. Takav akt nije donet ni od Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije, niti od bilo koje jugoslovenske vlade. Odluku o granicama federalnih jedinica mogao je doneti samo Politbiro CK KPJ, njegov uži deo, ili Josip Broz, uz pomoć najbližih saradnika, u toku rata…

Sve bi to značilo, da su međurepubličke granice -„date, a ne usvojene od nadležnog državnog organa, i da, otud, „ne postoji njihov pravni legitimitet“. Što se tiče posleratnih teritorijalnih razgraničenja među republikama, njima je, istina je, dat pravni legitimitet ali odluke o tome, bez osnovnog akta o razgraničenju, nemaju značaj koji bi inače morale da imaju.

Potvrda za upravo navedeno, nalazi se u zapisniku Ustavotvornog odbora Narodne skupštine, u vreme izrade prvog posleratnog ustava, usvojenog 1946. godine. Prema tome zapisniku, tadašnji potpredsednik Predsedništva AVNOJ- a, Moša Pijade, izjavio je, da su granice federalnih jedinica nastale „prirodnim putem“. Lično Josip Broz Tito, iz razloga lako dokučivih, kad se doticao pitanja granice federalnih jedinica, bio je kategoričan u tome, da se tu i ne radi o granicama, već o „administrativnim linijama koje više spajaju nego što razdvajaju“.  (Antonije Isaković, kljiževnik i akademik, prokomentarisaoa je ovaj Titov stav: „Tako se govorilo da bi se zamaglilo pravo stanje, odnosno činjenica da su granice povučene na štetu srpskog naroda.”) U ovom smislu Josip Broz je govorio i na osnivačkom kongresu KP Srbije, 12. maja 1945. „Ne smije biti pitanje hoće li ovo ili ono selo pripasti nekoj federalnoj jedinici, jer ono pripada čitavoj Jugoslaviji…Nije Trst samo slovenački, nego i jugoslovenski. Nije Rijeka samo hrvatska, nego jugoslovenska. Nije Beograd samo srpski, nego i jugoslovenski …“

Što je Tito ovo izjavio upravo na osnivačkom kongresu KP Srbije, protumačeno je – posle njegove smrti – kao pokušaj da se prikrije, da je izvršenim razgraničenjima (uz primenu pravog šarenila od raznim merila – istorijskih, etničkih, administrativnih… upravo i najviše, pa i jedino, oštećena Srbija.

O GRANICAMA pojedinih federalnih jedinica, pa i granicama Jugoslavije prema Bugarskoj, Tito je u decembru 1944. godine razgovarao sa Dragoljubom Jovanovićem, i rekao, da će Banat i „skoro ceo Srem sigurno biti u Srbiji“, a za Bačku – da će se „još videti, pošto ima dosta katolika“. Za Baranju, koja nikada nije pripadala Hrvatskoj, kazao je pak – da ona „ide u Hrvatsku“.

Iz kazivanja Milovana Đilasa, jednog od kreatora svih odluka u Jajcu (od njih šestorice – Tita, Kardelja, Aleksandra Rankovića, Vladimira Bakarića, Moše Pijade) vidi se da je ipak vođen razgovor o Granicama… „Moša je nacrtao kartu Jugoslavije sa šest republika, u kojoj je Hrvatska imala dve pokrajine. Kad je pokazao, svi su ćutali. Onda sam ja rekao da Hrvatska i inače liči na crevo, a sa ove dve pokrajine na – slepo crevo. S tom primedbom se najpre složio Bakarić, a potom i Tito“. Đilasov iskaz, potvrđuje i Janko Pleterski, slovenači istoričar, koji kaže, da je Moša Pijade „izgleda razmišljao o mogućnosti da se unutar hrvatske oblikuje autonomna srpska oblast, ali da je od te misli odustao, verovatno radi nemogućnosti sklapanja zaokružene teritorije“.

Pletarski je mislio i na Deklaraciju o osnovnim pravima naroda i Građana demokratske Hrvatske (usvojenoj na sednici ZAVNOH-a, u noći između 8. i 9.maja 1944) u čijem je prvom članu rečeno – da su „hrvatski i srpski narod u Hrvatskoj potpuno ravnopravni“ (što će biti povod Moši Pijade da izjavi, da to znači „da Srbi u Hrvatskoj nisu nacionalna manjina, već integralan deo srpske nacije.) Slovenački istoričar imao je u vidu izjavu prve vlade u Hrvatskoj, od 14. aprila 1945, da ona „smatra svojom dužnošću naglasiti ogromno učešće Srba iz Hrvatske u zajedničkoj borbi protiv okupatora i njegovih slugu i istaknuti njihovu ulogu, kao i pomoć koju su kod dizanja hrvatskog naroda u borbi pokazali. Narodna vlada Hrvatske će o tome voditi računa i brižno ostvariti član 1. Deklaracije o osnovnim pravima naroda i Građana demokratske Hrvatske Zemaljskog  antifašističkog vijeća narodnog oslobođenja Hrvatske o ravnopravnosti Hrvata i Srba.

DOK JE Moša Pijade samo pokušao da u Hrvatskoj obeleži teritorije dveju autonomnih jedinica – srpske i dalmatinske, sa obeležavanjem teritorija autonomnih oblasti u Srbiji bilo je drugojačije. U ovom slučaju obeležavanje nije ostalo na pokušaju, ono je „verifikovano“. Prihvatili su ga svi, od Tita do Đilasa i Bakarića. Radilo se tu o Kosovu i Metohiji i Vojvodini… Status ovih dveju pokrajina na teritoriji Srbije nije tada bio određen. U odlukama AVNOJ-a u Jajcu formiranje ovih pokrajina nije čak ni pomenuto. Kako se misli to se nije desilo slučajno. S jedne strane, pitanje Kosova i Metohije nije otvarano zbog Albanije (Kominternovskih projekcija o Velikoj Albaniji) kao i planova o ugrađivanju Albanije u jednu južnoslovensku, odnosno balkansku federaciju. S druge strane, kad je o Vojvodini reč, ovo pitanje je zaobiđeno zbog srpsko-hrvatskih odnosa i pretenzija hrvatskih komunista na dobar deo Vojvodine (Andrija Hebrang, će posle rata tražiti da ceo Srem sa Zemunom, bude pripojen Hrvatskoj – što je i Pavelić zahtevao od Nemaca). U vrema zasedanja AVNOJ-a u Jajcu, Centralni komitet KPJ nije hteo da poteže pitanje Vojvodine i iz straha da ne „preseče izglede za masovnije pristupanje Hrvata NOP-u“.

Što se tiče želje Šiptara sa Kosova i iz Metohije, da se priključe Albaniji (izražene u novembru 1943. na konferenciji na kojoj je formiran Narodnooslobodilački odbor za Kosovo i Metohiju, u graničnom selu Bujan)  Centralni komitet KPJ je u decembru 1943. zauzeo stav, da „parola o prisajedinjenju Kosova i Metohije Albaniji“ u stvari ide na ruku neprijateljskim snagama, „koje idu za tim da od demokratskog pokreta Jugoslavije otržu parče po parče i ističu ne pitanje borbe protiv okupatora, nego razgraničenje…“

Kad je, na kraju, došlo do stvaranja autonomne pokrajine Vojvodine i autonomne oblasti Kosova i Metohije, bio je to potez, kako se brzo pokazalo, usmeren na slabljenje Srbije.

Neki vodeći komunisti iz Hrvatske nisu to čak ni krili. Vladimir Bakarić, na primer, pred donošenje Ustava iz 1974. godine (kojim je u stvari legalizovana dezintegracija zemlje) reći će javno, da su pokrajine stvorene upravo zato, da bi „uvek bar jedna bila u sukobu sa Srbijom“. Sve to što je urađeno sa autonomnim pokrajinama, urađeno je na osnovu teze „Slaba Srbija – jaka Jugoslavija“.

BUGARI NE DRŽE REČ

O GRANICAMA prema Bugarskoj, i o granicama Makedonije kao federalne jedinice, Tito je je u razgovoru sa Dragoljubom Jovanovićem izjavio: „Mi ćemo Bugarima vratiti dva sreza koja su im uzeta u Versaju, a oni će nama ustupiti Pirinsku Makedoniju. Egejske se, nažalost, moramo odreći, pošto su Grci doveli mnogo svojih iz Male Azije“. Na primedbu  Jovanovića  da Bugari neće ustupiti Jugoslaviji Pirinsku Makedoniju, Tito je energično odvratio, da je to svršena stvar. „Kad sam išao nedavno u Moskvu, svratio sam u Sofiju i to sam uredio sa bugarskim drugovima“. (Tito i Jovanović razgovarali su 12. 12. 1944, u vili inženjera Acovića, koja je za vreme okupacije bila rezidencija opunomoćenika nemačke vlade za privredu, Nojhauzena.)