SVE u u svemu, rezultat, „avnojske federativne formule“ biće, u datom času, stavljanje Srbije pod kontrolu antisrpske koalicije, prvo Ustavom 1963, a zatim Ustavom iz 1974. godine i, zatim pretvaranje avnojskih administrativnih granica u državne – onda kada bude došlo do drugog razbijanja Jugoslavije, odnosno proglašenja republika u nacionalne države sa atributima političkog, ekonomskog i kulturnog suvereniteta.
ZASEDANjE Josip Broz Tito, Josip Vidmar, Edvard Kocbek, Josip Rus i Moša Pijade, Foto Muzej Revolucije
(Po tumačenju Miodraga Jovičića, profesora Pravnog fakulteta i člana Srpske akademije nauka, Ustav iz 1974. načinio je od Jugoslavije „hibrid federalno-konfederalnog uređenja”, na šta su najviše uticaja imali slovenački i hrvatski vodeći komunisti, nacionalisti preobučeni u komunističku odoru, koji nikad nisu prestali da misle na otcepljelje od Jugoslavije. – Jedna od „najpogubnijih” posledica Ustava iz 1974, bilo je „rasrbljivanje Kosova i Metohije i opasnost da oni budu izgubljeni za Srpstvo”.)
Upravo polazeći od avnojskih odluka i Ustava iz 1974. godine, Evropska zajednica je stvorila svoj plan za uklanjanje socijalističke Jugoslavije sa istorijske scene i sa geografske karte. I, povrh toga, za podelu Srbije u tri dela, tri države u stvari: Vojvodinu, Kosovo i užu Srbiju. Taj plan trebalo je da bude sankcionisan u Hagu, 16. oktobra 1991. godine – putem konsenzusa predstavnika jugoslovenskih republika. Kako se zna, svi predsednici republike izjasnili su se za ovaj plan Evropske unije, sem predsednika Srbije. Čak i predsednik Republike Crne Gore, ali je naknadno tu svoju saglasnost povukao… ( Ovim planom, nazvanim „Karingtonov papir“ htela se Jugoslavija formalno razbiti iznutra – zato je bio i predviđen konsenzus. – Što se tiče razgraničenja, pošlo se od hrvatske (Franje Tuđmana) teze, da je Ustavom iz 1974. godine izvršeno definitivno razgraničenje između jugoslovenskih republika. – Kako to saopštava Smilja Avramov, u Hagu je taj ceo pokušaj Evropske zajednice propao zbog protivljelja predsednika Srbije Slobodana Miloševića. On je kratko i jasno rekao – da odbija sve što je predloženo od početka do kraja, jer njega nisu ovlastili ni Narodna skupština, ni vlada, ni njegov narod da rasprodaje svoju državu…)
PO REČIMA Dobrice Ćosića, odlukama AVNOJ-a u Jajcu, ignorisani su, u prvom redu, rezultati oslobodilačkih ratova Srbije od 1912. do 1918. godine, tako da je blizu dva i po miliona Srba ostalo u drugim federalnim jedinicama. Granice sa Makedonijom, na primer, ostale su istovetne sa granicama s Turskom iz 1878. godine, i nisu bile etničke.
Da bi se politički razrešili vekovni srpsko-hrvatski sporovi oko Bosne i Hercegovine, i da bi se „uvažila etnoantropološka, religijska i istorijska specifičnost muslimanske populacije, prihvaćena je, u osnovi austrougarska teritorijalna formacija Bosne i Hercegovine, koju je i Kominterna, odnosno KPJ, preuzela kao model za svoju partijsku teritorijalizaciju Jugoslavije…”
Za držanje Srba, srpskih komunista, Srba – pripadnika NOP uopšte, prema odlukama vođstva KPJ, prihvaćenih na zasedanju AVNOJ-a u Jajcu, Ćosić kaže – da se „u svakom Srbinu pripadniku NOP-a steklo uverenje da nova Jugoslavija postaje internacionalistički zasnovana federacija u kojoj nacionalna pripadnost ima samo primarno etničko-istorijsko određenje, podređeno socijalističkim postulatima međunacionalnih odnosa, u kojima je ideološki princip u svemu primarniji od nacionalnog. To uverenje srpskih partizana i njihovih pristalica, iskazano u jugoslovenstvu kao formuli internacionalizma, biće sve do 1974. kod većine Srba, jezgro srpske nacionalne i društvene svesti. Ali ono će, posle 1974, kada je formirano u stvari osam država, biti pretvoreno u istorijsku zabludu, u veliku obmanu srpskog naroda “. Za vođstvo srpskih komunista (Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju), put „koji je ukazao AVNOJ bio je jedini istinski put ka slobodi i srećnijoj budućnosti srpskog naroda. To je put časti i borbe, put bratstva i ljubavi sa drugim narodima Jugoslavije“.
U DEKLARACIJI Velike antifašističke narodnooslobodilačke skupštine Srbije, koja se sastala 9. novembra 1944. u Beogradu, rečeno je, da su „Srbi iz Srbije uvek težili da budu u što tešnjoj zajednici sa svojom srpskom braćom izvan Srbije i pomagali su njihovu borbu za nacionalnu slobodu i nacionalna prava, ali svi napredni i slobodoljubivi sinovi našeg naroda znali su da Srbi van Srbije mogu dobiti svoja nacionalna prava samo sa ostvarenjem bratstva i jedinstva sa bratskim južnoslovenskim narodima sa kojima žive na istoj teritoriji, samo uz poštovanje slobode i nacionalnih prava tih naroda i samo u zajedničkoj borbi sa njima protiv zajedničkog neprijatelja“.
Ukazujući na značaj ove deklaracije, slovenački istoričar Janko Pleterski rekao je, da je ona „jedan od onih kardinalnih tekstova bez kojih nije moguće shvatiti autentični koncept i duh jugoslovenske revolucije“. Kad se uzme u obzir šta su u stvari značile odluke AVNOJ-a u Jajcu, i ima u vidu šta se sve na kraju krajeva zbilo, proizilazi, da su Srbi, bez kojih ni do samog AVNOJ-a nikad ne bi moglo doći (u vreme AVNOJ-a još uvek Srbi su činili 90 odsto partizanskih vojnih snaga) uistinu vodili rat protiv svojih interesa, u korist etničkog i teritorijalnog ujedinjenja Hrvata, Slovenaca i muslimana.
Nezavisno od toga kakve su stavove zauzimali komunisti Srbije, posle AVNOJ-a, i u kojoj meri su oni bili nekritični prema odlukama u Jajcu, jedna istina ostala je da prkosi mraku zaborava. A ta istina je da su odluke AVNOJ-a u Jajcu, nasuprot mnogim tvrđenjima da je njima konačno rešeno nacionalno pitanje u Jugoslaviji u stvari ponovo otvorile – srpsko pitanje. To je, kao prvi, valjda, među istoričarima uočio – Slovenac Janko Pleterski. Ali je on to srpsko pitanje, možda i iz taktičkih razloga, sveo na – „takozvano pitanje Srbije”. I „utvrdio“ da je ono „veštački postavljeno “, pre svega od strane onih koji su se protivili priznanju NKOJ-a i uopšte odluka u Jajcu, imajući pred očima – „prividnu snagu četničkog pokreta u Srbiji”.
UTEMELjENA u Jajcu kao federativna država, da više ne bi bila „domenom bilo koje hegemonističke klike“, nova Jugoslavija je imala, kako je u Jajcu naglašeno, da obezbedi punu ravnopravnost naroda Srbije, Hrvatske, Slovenije, Makedonije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine… Kako će praksa pokazati, međutim, federativna Jugoslavija, takva kakva je stvorena, bila je federacija – samo po spoljnoj formi. U stvarnosti bila je to – konfederacija. Slobodan Jovanović, koji se kao predsednik kraljevske vlade i sam zalagao za pretvaranje Jugoslavije u federaciju (i to izjavio 21. juna 1943), istina samo federaciju Srba, Hrvata i Slovenaca, reći će – da se tu radilo o „lažnom, fasadnom federalizmu“. U biti, u Jajcu je bila osigurana centralistička partijska država, koja je kao takva mogla da funkcioniše samo dotle dok je besprekorno funkcionisala i strogo centralistički organizovana Komunistička partija. Čim je centralizam u KP popustio, sam sebe razoružao i razorio, došao je i kraj toj uistinu samo nominalnoj federaciji.
Nju je, Ustavom iz 1974, zamenila konfederacija u najlošijoj verziji, a kad je to urađeno, bio je potreban samo jedan korak pa da dođe do dezintegracije, do raspada države, ali na osnovama koje je utemeljio AVNOJ u Jajcu, u stvari, antisrpskim osnovama, u kranjoj liniji. I sa granicama koje su proglašene „avnojskim“, iako u Jajcu o granicama republika nije donesena nikakva konkretna odluka…
POBEDA ANTISRBA
ODLUKE na zasedanju AVNOJ-a u Jajcu značile su u biti veliku pobedu antisrpskih snaga.
Do te pobede, međutim, ne bi došlo, a ponajmanje bi ona mogla biti tako velika, da te antisrpske snage nisu imale podršku srpskih komunista, izvan svake je sumnje. Oni su bili ti koji su se i sami upinjali da dokažu da je Jugoslavija, stvorena 1918. godine, bila „versajska tvorevina“ i da je u njoj dominirala „velikosrpska hegemonija“. Na osnivačkom kongresu KP Srbije, održanom u maju 1945, sve je to posebno istaknuto, i, čak zaključeno – da je i u uslovima nove Jugoslavije, “borba protiv velikosrpske hegemonije jedan od glavnih zadataka srpskih komunista”.