FELJTON – PODELA JUGOSLAVIJE U JAJCU PO PROGRAMU KOMINTERNE: Na kongresu u selu Ba tumač stavova političkih stranaka bio je Živko Topalović

KAD se sve kocke stave na svoje mesto, na kongresu u selu Ba Draža Mihailović je pokušao da uradi ono što je davno pre toga morao da učini – da svoju organizaciju transformiše u pravi svenarodni pokret.

Samo, uslova za tako što nije više bilo… On nije imao uza se političke partije.

Predstavnici političkih partija koji su se našli na kongresu nisu bili uopšte spremni, svejedno što su drugačije govorili, da išta žrtvuju od samostalnosti svojih stranaka i da se bezpogovorno svrstaju u bezimenu političku armadu Draže Mihailovića…

Tek posle mnogih rasprava, i, u suštini, samo deklarativno predstavnici političkih partija pristali su da se obrazuje jedna jedinstvena stranka, Jugoslovenska demokratska narodna zajednica. Ta „nadstranka“ u mnogome bila je nalik na onaj surogat od političke partije koju je stvorio kralj Aleksandar I Karađorđević. U nju su, sem političara, ušli i predstavnici Mihailovićevog Centralnog nacionalnog komiteta.

Bio je ovo, u stvari, jedan kompromis, manje-više na silu ostvaren, između predstavnika političkih partija i Draže Mihailovića i njegovog vojnopolitičkog štaba. Kako je teško bilo ostvariti ovaj kompromis, vidi se i iz toga, da je u nekoliko mahova dolazilo do takvih razmimoilaženja, da je izgledalo da će svako otići na svoju stranu i da će se kongres neslavno završiti. Ko je za ovakvu situaciju više bio kriv, Draža Mihailović i njegov štab ili predstavnici političkih partija, skoro da nije mogućno reći. Ali da su i jedni i drugi bili krivi – to je izvesno. Zvonimir Vučković kao da je u pravu kada kaže, da Centralni nacionalni komitet, koji je do kongresa u selu Ba „neprikosnoveno vršio ulogu političkog vođstva“, nije lako ispuštao dizgine iz ruku… „U širem telu koga je Kongres trebalo da obrazuje, njegov uticaj smanjio bi se na pola. Zato je njegovim članovima teško padala činjenica da vlast treba da dele sa političkim strankama prema kojima je većina njih gajila ne samo nepoverenje, nego i izvesno omalovažavanje, proisteklo iz opsesije da oni stvarju nešto novo, dok su partije ne samo zastarele, već i teško opterećene gresima prošlosti.“

TVRDU liniju Centralnog nacionalnog komiteta zastupao je dr Stevan Moljević. Glavni tumač stavova političkih stranaka (Demokratske, Zemljoradničke, Radikalne) bio je pak, Živko Topalović. Uz Moljevića, bezrezervno, stajao je Draža Mihailović. To drugojačije nije moglo ni biti, već i zbog njegove averzije prema političkim strankama i političarima od zanata uopšte, na jednoj, i zbog precenjivanja svoje lične pozicije i pozicije svoje cele vojne organizacije, na drugoj strani. Iz ovih razloga, pre svega Mihailović neće pristati, nekoliko meseci po održanju kongresa u selu Ba, ni da formira svoju „šumsku vladu“ – što su od njega zahtevali neki poznati političari i državnici (Lazica Marković i Cincar-Marković) – da bi spasao na taj način svoj politički brod od propasti.

Sledeći Mihailovića, mnogi, skoro svi lokalni komandanti u Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini, ponašali su se prema političarima na svojim terenima u Srbiji krajnje odbojno. Ne osvrćući se na odluke kongresa u selu Ba o formiranju jedne jedinstvene političke stranke, Jugoslovenske narodne demokratske zajednice, pojedini komandanti su čak javno osuđivali sve političare bez iznimke, čak i slali raspise predsednicima opština i predsednicima nacionalnih odbora po selima  u kojima je isticano da će svi političari, „kao krivci za slom“, biti – „skinuti sa lica zemlje“.

SASVIM drugačije nego kongres u selu Ba, proteklo je Drugo zasedanje AVNOJ-a u Jajcu, 29. novembra 1943.godine. Odluke donesene u Jajcu bile su dalekosežne. Njima je praktično učinjen kraj Kraljevini Jugoslaviji i udaren temelj novoj jugoslovenskoj državi,  komunističkoj u stvari, sa – kako će vreme pokazati – nedemokratskim i izrazito birokratskim sistemom uprave. (Odluke drugog zasedanja AVNOJ-a ostavljale su pitanje oblika vladavine za rešavanje posle rata. Time su stvorene pretpostavke da se uđe u borbu za stvaranje jedinstvene vlade bez Mihailovića, koja je zavisila od unutrašnjih snaga i međunarodnih utanačenja u vrhu koalicije, pre svega između Sovjeta i Britanaca. Mihailović je bio kamen spotidžanja u postizanju jugoslovenskog jedinstva. Britanci kao da su bili svesni da će Jugoslavija posle rata biti komunistička država, oslonjena na SSSR, ali nisu prestajali da ističu da je Srbija antikomunistička i da Mihailović u njoj ima podršku većeg dela naroda…)

Odluke su bile i istorijske, svejedno što forum koji ih je doneo nije imao legitimitet, kakav su imali faktori koji su 1. decembra 1918. stvorili jugoslovensku državu (Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca), i što su one donesene bez pravih predstavnika Srbije…

Moša Pijade napisaće u „Politici“, o prvoj godišnjici Drugog zasedanja AVNOJ-a u Jajcu, da je to bio „politički događaj bez prethodnika u istoriji modernih naroda i bez parnjaka u drugim zemljama u velikom svetskom ratu za oslobođenje sveta od kuge fašizma.“ Tako kako je mislio Moša Pijade, mislilo je i celokupno vođstvo KPJ na čelu sa Josipom Brozom Titom. Svi članovi tog najvišeg vođstva KP bili su uvereni da su ostvarili veliko delo.Jedino s čime nisu bili načistou prvi mah, bilo je to – kako će sve to što je urađeno primiti Moskva, šta će Staljin na to reći…

NASUPROT praksi da se pre svake odluke konsultuje komunistička centrala, o usvojenim odlukamau Jajcu Moskva je obaveštena tek kad je sve bilo gotovo. Na taj način hteo se izbeći rizik da Moskva sve „pokvari, kao što se to zbilo 1942. godine, kad je održano prvo zasedanje AVNOJ-a u Bihaću! Ali time je izazvana žestoka srdžba Staljina i njegovih prvih saradnika… Kako je to izneo Vladimir Bakarić, Staljin je zbog odluka u Jajcu najenergičnije protestovao, a njegova desna ruka, Vječeslav Molotov, u to vreme ministar spoljnih poslova, rekao je, ponavljajući u stvari Staljinove reči, da je odlukama u Jajcu Centralni komitet KPJ „zabio nož u leđa“ Sovjetskom Savezu i sovjetskoj spoljnoj politici. Redakciji Radio-stanice „Slobodna Jugoslavija ,u prvom trenutku, čak nije bilo dozvoljeno da objavi odluke donesene u Jajcu. Posebno se to ticalo odluke o zabrani povratka kralja Petra II u zemlju! Tek kada se videlo kako su odluke u Jajcu primljene u zapadnim zemljama, tek tada je Narodni komesarijat za spoljne poslove Sovjetskog Saveza izjavio, da događaje u Jugoslaviji ocenjuje pozitivno i tek tada je dopustio da Radio Slobodna Jugoslavija objavi integralno saopštenje koje se ticalo Jajca, formiranja Nacionalnog komiteta oslobađanje Jugoslavije, kao privremene vlade, a zatim Draže Mihailovića kao „ometača borbe protiv Nemaca“!

Odlukama u Jajcu, a na liniji Kominterne, stvoreni su uslovi za suzbijanje srpskog faktora i kroz onemogućavanje srpskom narodu da se integriše u jednu jedinicu. (Sve odluke AVNOJ-a donesene su uz najpuniju podršku delegata srpskog porekla, koji su činili većinu delegata – 54 odsto. Delegaciju iz Srbije činili su predstavnici iz srpskih jedinica NOVJ. Kako se navodi, oni nisu pokazali neko iole veće zanimanje za položaj Srbije u federativnoj Jugoslaviji, što nije bio slučaj sa Hrvatima i sa Slovencima. Ovi drugi vodili su sa Titom i posebne duge razgovore, insistirajući na razjašnjavanju čitavog niza pitanja, između ostalog i onih koja su se ticala granica njihovih republika).

SUZBIJANjE SRPSTVA

AKO je vođstvo KPJ zaobišlo Staljina u novembru 1943, ne konsultujući ga unapred o onome što je bilo rešilo da sprovede, ono se pak, tim što je uradilo, nije uopšte ogrešilo o stavove Kominterne… Upravo odlukama u Jajcu stvorena je osnova za teritorijalnu podelu Jugoslavije po šemi Kominterne; ta podela bila je usmerena na suzbijanje „veliko-srpstva“ i „velikosrpske hegemonije“ u Jugoslaviji. (Za odluke AVNOJ-a u Jajcu, rečeno je i to, da u njima nije sadržan princip jednoglasnosti federalnih jedinica, ali da je “velika tekovina” bila ta, što je uzdignuta “na najvišu lestvicu vrednosti i puna ravnopravnost naroda”).