Sabotaže ustanika u okolini Kraljeva, o čemu svedoče brojni telegrami nemačkoj upravnoj vlasti, prerasle su u stvaranje ustaničkog obruča oko grada i u njemu stacioniranih snaga.
Na dan 16. septembra 1941. godine Adolf Hitler, povodom stanja u Srbiji, naredio je „da se najoštrijim merama za duže vreme uspostavi poredak“, prenosiInfo Kraljevo oslanjajući se na podatke Narodnog muzeja u Kraljevu.
Načelnik Vrhovne komande Nemačke Vilhelm Kajtel odmah prosleđuje: „Vođa je sada naredio da treba svuda primeniti najoštrije mere kako bi se pokret ugušio u najkraćem roku… Način izvršenja smrtne kazne mora još pojačati zastrašujući efekat“.
Zatim, Franc Beme, odmah po stupanju na dužnost Opunomoćenog glavnokomandujućeg generala u Srbiji, u svom naređenju kaže: „Za celu Srbiju mora se stvoriti zastrašujući primer koji mora pogoditi celokupno stanovništvo“.
Opsada Kraljeva i lager za taoce
Partizansko – četnička blokada, u kojoj su ustanici od 4. oktobra zauzeli vojne položaje na svim prilazima gradu, koordinirana je iz zajedničkog štaba u Drakčićima.
Protivmera 717. divizije Vermahta, bila je da 4. oktobra počnu sa zatvaranjem talaca u lokomotivsku halu, u krugu Železničke radionice. Radnici i službenici onovremenih fabrika, železničari, racijom pokupljeni građani – postali su taoci u „sabirnom logoru“ na gradskoj periferiji, koji su savremenici po skladištima vojnog materijala jugoslovenske vojske nazivali lagerom
Oružani napadi četničko – partizanskih jedinica na 717. diviziju Vermahta, u kojima je poginulo 14 a ranjeno 10 nemačkih vojnika, neposredno su poslužili za sprovođenje naredbi drakonskim kažnjavanjem talaca.
U lancu vojne odgovornosti regularne vojske Nemačke, Vermahta, pošto je štab 717. divizije primio naredbu generala Franca Bemea od 10. oktobra 1941. godine, štab divizije je istu prosledio komandantima pukova. Komandant 749. puka, major Oto Deš, izdao je naredbu o izvršenju masovne odmazde. Ovlašćenja su bila jasna, konkretizovano njihovo izvršenje u razmerama 100 talaca za poginulog, 50 za ranjenog nemačkog vojnika.
Zločin i žrtve
Vanredno stanje sa prekim sudom, uvedeno je u Kraljevu 14. oktobra 1941. godine, istog dana kada je počelo streljanje talaca.
Ispred mitraljeza vojnika 749. pešadijskog puka 717. posadne divizije, od kojih su 2/3 činili Austrijanci, taoci su naterani da kopaju rovove ne sluteći da će to postati njihove rake…
Poslednji dan streljanja bio je 20. oktobar. Članovi Vatrogasnog društva… prema naređenju Komande Mesta, određeni su da posle streljanja sahranjuju žrtve.
Iza masovnog zločina prostor lagera zasut je krečom.
Mnoge porodice izgubile su više svojih članova u oktobarskom streljanju (Blažići, Dimitrijevići, Radomirovići, Mitrovići, Obradovići, Petrovići…).
Potraga za „ljudskim likom i imenom žrtve“ vodila je ka ukupnom broju od 2.190 streljanih u lageru, ispod koga broja ne treba ići u daljim istraživanjima.
Zahvaljujući primarnim izvorima, svedočenjima sagovornika, višegodišnja istraživanja su utvrdila da je streljano najmanje 2.190 civila, među kojima je bilo i dece, žena i staraca.
Sociološko – demografske analize na osnovu memorijalne baštine u bazi podataka govore o surovosti i genocidnosti ratnog zločina protiv čovečnosti koji je počinila regularna vojska Vermahta u Kraljevu, oktobra 1941.
Postojeći podaci govore da je u lageru streljano 102 osobe mlađe od 18 godina, koje nisu dočekale vreme da postanu očevi imajke. Među streljanima je bilo 29 žena.
Razmere zločina protiv čovečnosti posredno se nalaze i u broju porodica koje su ostale bez hranioca, broju ratne siročadi, razorenoj privredi, zasnovano na podatku da je u najplodotvornijem životnom i radnom dobu, između 18 i 55 godina bilo najmanje 1.840 streljanih lica, većinom radnika Fabrike aviona i vagona, železničara, zaposlenih u ustanovama…
Da je racija za streljanje u logoru vršena i u gradskoj bolnici potvrđuju izvori i u njima sačuvana imena bolesnika.
