KNjIGA “Oganj i kelija” je poema o Svetom Vasiliju Ostroškom, o keliji u kojoj se sjedinio sa Svevišnjim i o čudima koja je, kao Božja produžena ruka, činio za života, a koja će, od njegovog Vaznesenja, pa do kraja sveta, nastaviti da čine svečeve netaknute mošti.
N. Skenderija
Tako kaže izdavač “Laguna”, a pisac Vladimir Kecmanović, plodni i rado čitani prozaista, svoje delo ispisano u neočekivanoj, poetskoj formi, pre svega doživljava kao pesničku molitvu posvećenu Svetitelju i večnosti koja živi u trenu:
– Umetnost doživljavam kao liturgiju jer čin stvaranja sveta sazdanog od simbola predstavlja ritualno ponavljanje demijurškog čina. Za razliku od crkvene liturgije, koja, kanonskim podsećanjem na Božje delo, po unapred određenim pravilima, u ovozemaljskom vremenu obezbeđuje kontinuitet verovanja, umetničko delo, inovacijama u okviru tradicionalnog, slavi stvaralačku slobodu koju je Gospod podario onome koga je napravio po svom liku. U okvirima sveta koji je Božje delo, umetnici stvaraju svoje simboličke svetove, čime, i kada izgleda da jeste, i kada izgleda da nije tako, i onda kada toga jesu i onda kada nisu svesni, stvaralačkim činom odaju počast Gospodu. Čini mi se da je ova forma, između književne i izvorne liturgije, primeren pristup svecu…
“Ova poema možda je roman, možda spev, možda nešto treće, ali siguran sam da je jedno od čuda Ostroškog čudotvorca”, rekao je o njoj Matija Bećković. Odista, kako ste se opredelili za samu formu?
– Pre više od tri decenije, kao student, pisao sam roman o Svetom Vasiliju Ostroškom. Uprkos velikom trudu i vremenu koje sam u taj rad uložio, tada nisam bio dovoljno zreo da ovu veliku temu literarno savladam. Ostao je veliki rukopis romana u nastajanju – na papiru gusto ispisana slova – tekst koji bih danas i sam teško uspeo da dešifrujem. Tri decenije kasnije, udelom istinskog čuda koje sam doživeo, moja stara prozna ideja doživela je preobražaj u drugačiji oblik – poemu sazdanu od lirskih, epskih i dramskih elemenata, delo koje, upravo kako je rekao veliki pesnik, nije lako žanrovski odrediti. Pustio sam da me jezik vodi, da se stih i stil nameću spontano, po osećaju. Rezultat – u duhu ideje na kojoj je sazdana ova poema – da ovozemaljsko vreme ne postoji – na prvi pogled može da deluje arhaično, na neki drugi pogled izrazito moderno. A biće da je i jedno i drugo…
Zašto baš Vasilije Ostroški? Zašto tada, pre trideset godina, kada ste prvi put pisali o njemu, a zašto baš sada ponovo?
– U opštem beznađu koje je devedesetih vladalo, osetio sam religiju kao jedini oslonac, a Sveti Vasilije se nametnuo kao idealan lik, kao čudotvorac i svetac kog poštuju pravoslavni Srbi, kao i pripadnici drugih dveju vera u koje je deo Srba prešao, kao najčvršći most između ljudi koji su nekad bili pripadnici jedne, a istorijske okolnosti podelile su ih u tri monoteističke religije, i krvavo zavadile. Ostrog pohode ljudi iz svih delova sveta, pripadnici svih vera. To je najjači bedem pravoslavlja, jači od bilo koje vojske. Zbog svega toga sam počeo da pišem roman o Svetitelju. Tri decenije kasnije, vratila mi se ta ideja, tema, lik, jer živimo u vremenu opšteg, globalnog beznađa, u kom izvan verovanja u Gospoda ne postoji nikakav, čak ni prividan, čak ni privremen smisao… Nije ova misao ništa novo, setimo se samo Dostojevskog koji je tom uverenju posvetio celokupno delo. Ali, danas je ta istina očiglednija nego ikada.
Serija o Andriću, koji je junak i vaše i Stojiljkovićeve davne knjige, emituje se na televiziji u kojoj ste urednik. Kakav je vaš stav, urednički, gledalački?
– Radujem se jer takvi projekti, priče o našim velikim umetnicima i važnim istorijskim ličnostima, i jesu nešto što bi trebalo da radi i prikazuje nacionalna televizija, nešto na čemu bi trebalo zasnivati produkciju igranog programa RTS, jer sve ostale sadržaje mogu da rade, i rade, i drugi. Nadam se, svakako, da će u budućnosti biti još ovakvih projekata.
Upravo smo svedočili još jednoj dodeli Nobelove nagrade za književnost, autorki iz dela sveta u čiju književnost imamo vrlo malo uvida. Kakav je vaš stav o Nobelovoj nagradi?
– Nobelova nagrada je uvek politička. To je nažalost, neminovnost. Ali bi, kada je već tako, bilo dobro kada bi bila i politička, a ne samo politička. Kada je Andrić, na primer, zahvaljujući tom priznanju usmerio pažnju sveta na našu književnost, sigurno su postojali i vanknjiževni razlozi da Nobela dobije pisac iz tadašnje Jugoslavije. Ali ga je dobio pisac koji svojom literarnom vrednošću to zaslužuje. A to, nažalost, prečesto nije slučaj.
Imaju li pisci obavezu da prozbore, u svojim delima, o svetu, o svemu što nas okružuje?
– Pisci nemaju nikakvu obavezu osim da pišu. Ali, dobra književnost ne može a da ne predstavlja razbijanje zaparložene slike sveta i dovođenje u pitanje lažnih, otrcanih mitova. Pritom, ona ne mora da se bavi temama koje se dnevnopolitički smatraju intrigantnim. Pisac može da opiše cvet na drugačiji način od drugih pisaca i ispunio je svoju misiju… Suština svake umetnosti jeste posmatranje stvari iz nove perspektive, kako bi svet nanovo oživeo. Zbog toga umetnici i jesu božiji šegrti… Problem sa lošim piscima je to što, zbog nedostatka hrabrosti ili talenta a često i jednog i drugog, imitiraju i prepisuju ono staro i dobro, nešto što je u doba kada su se talentovani autori time bavili bilo novo, ali je u međuvremenu i samo postalo manir. To nije književnost, to je podražavanje književnosti.
Odavno najavljujete roman o Josipu Brozu Titu, no ovoga puta ga je “prestigao” Sveti Vasilije, kada će Tito doći na red, i u knjižare?
– Roman o Titu i dalje je tu, u planu, piše se polako. Nije to Titova biografija, pa čak ni priča o njemu, to je priča o nama, o tome šta je značio onima kojima je vladao, bili protiv ili za dugogodišnjeg diktatora… Ipak, ni ovoga puta nisam siguran da će baš taj roman, “JBT”, biti sledeći, vrlo je moguće da se pre toga pozabavim jednom jednom drugom temom.
“Novosti” su i moja kuća
– “NOVOSTI” doživljavam kao posebno značajne novine zbog toga što veliku pažnju posvećuju umetnosti, od čega ne odustajete uprkos opštoj tabloidizaciji gotovo svih medija. Lično sam vezan za “Novosti” i kao dobitnik nagrade “Meša Selimović” koju dodeljujete, ali pre svega kao višegodišnji kolumnista vašeg lista. Vašu kuću, tako, doživljavam i kao svoju, pa i ovaj jubilej kao delom svoj. Čestitam od srca, sa željom da istrajete – iskren je Kecmanović.
Sajam knjiga – veliko druženje
ZA koji dan počinje ovogodišnji Sajam knjiga. Tamo ćete se družiti sa čitaocima?
– Imaću potpisivanje knjiga u petak, 25. oktobra, od 16.30, na štandu “Lagune”. A družiću se i sa čitaocima i sa kolegama, ne samo u petak. Sajam knjiga je veliko druženje.