Da li Svetislav Kari Pešić odlazi sa trenerske klupe košarkaške reprezentacije Srbije? Jednog dana sigurno, drugog dana možda, trećeg dana nikako. I onda ispočetka. Da li će Kari možda postati novi predsednik Košarkaškog saveza Srbije, odakle je otišao sjajni Predrag Saša Danilović? Jednog dana sigurno, drugog dana nikako, trećeg dana možda.
Da li će Kari otići u Nemačku, u neki veliki evropski klub, u neku reprezentaciju ili u penziju? Da se ne ponavljam, jer to uglavnom zavisi od njega i stari mudrac, pritom i Piroćanac, što nije nevažno, odlično zna kako se trguje i savršeno poznaje raspored spoljnih igrača, daleko van parketa, u hijerarhiji političke moći. Zato je košarka kolektivni sport broj jedan u Srba, a fudbal crna mistična rupa, jer je šutiranje lopte nogom isključivo stvar politike, interesa i krupnog kapitala, bez ikakve želje da igra i rezultati budu u prvom planu, te otuda naši klubovi i reprezentacija izgledaju kao izgubljeni slučajevi.
Košarka je nastavila da se kreće po inerciji autonomne moći koju je posedovala još u doba socijalističke Jugoslavije, kada su Aleksandar Nikolić, Radomir Šaper, Nebojša Popović i veliki bos svetskog ranga Bora Stanković stvorili paralelnu strukturu uticaja, u najmanju ruku jednaku snazi Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije. U košarci nije bilo viška vrednosti i stvaranja ekstraprofita čak i u vreme vlasti radničke klase, pa je obitavala ispod radara crvenih poglavica koji su upravljali životima i sudbinama Druge Jugoslavije. Oslobođeni stega sportskih političkih komesara, Nikolić, Šaper, Popović i veliki šef Bora Stanković stvorili su organizaciju koja je počela da proizvodi evropske i svetske prvake.
Kako se Titu to neobično dopalo, jer se mala Jugoslavija umešala u legendarno rivalstvo svetskog sporta između košarkaških velesila Amerikanaca i Sovjetskog Saveza, postavši i na parketu simbol Trećeg sveta, mudri Kumrovčanin je odlučio da se ne meša u posao starim momcima koji su postavili temelje jugoslovenske košarke.
U takvoj prećutnoj kohabitaciji, čak je i svemoćni šef bezbednosnih federalnih struktura Stane Dolanc morao da zakuca na vrata dugogodišnjeg predsednika Košarkaškog saveza Jugoslavije Radomira Šapera i zamoli ga da sudije ne sviraju previše entuzijastično protiv ljubljanske Olimpije, kada je pretila opasnost da Janezi ispadnu u drugu ligu, jer bi to moglo da utiče na bratstvo i jedinstvo naroda i narodnosti. Odnosno, na revoluciju koja teče. Ali to nije bio dekret ni pretnja, jer Šaper je upravljao svetskim sportskim brendom Jugoslavije i samo je od njega zavisilo da li će uslišiti molbu moćnog zaštitnika Ustavnog poretka, odnosno famozne Udbe.
Na globalnom planu, svetskim košarkaškim poretkom upravljao je Borislav Bora Stanković, kao generalni sekretar Međunarodne košarkaške federacije, odnosno Fibe od 1976. do 2002. godine, kada su uvedene revolucionarne promene i košarkaškoj igri – uvedena je linija za tri poena, valjda zbog Dražena Dalipagića, Dragana Kićanovića, Mirze Delibašića i silnih velikih šutera koji su pogađali koševe mnogo dalje od 6,75 metara, pa kad je već tako, zašto da naši u startu nemaju poen prednosti pri svakom dalekometnom šutu. Bora nije bio Milutin Milanković, ali je promenio i basketaški kalendar! Vreme utakmice počelo je da se računa po četvrtinama, umesto poluvremenima, a NBA liga je uključena u međunarodnu košarku na Olimpijskim igrama 1992. godine, kako bi čitav svet konačno mogao da vidi kako Majkl Džordan, Lari Bird i Medžik Džonson nisu superheroji stvoreni u američkim laboratorijama.
Iz takve paralelne strukture globalne moći iznikli su svetski treneri Ranko Žeravica, Mirko Novosel, potom Dušan Duda Ivković, Božidar Maljković i Svetislav Kari Pešić. Mnogi bi rekli da su oni istovremeno i članovi borda direktora takozvane jugoslovenske košarke. Jugoslavija je odavno mrtva, ali organizacija i dalje postoji i Kari je sada njen upravnik, čuvar njenog pečata i lučonoša određen da ona nastavi da funkcioniše kroz različite političke sisteme, košarkaške lige i takmičenja.
Ovde je potrebno setiti se Svetskog prvenstva u Indijanopolisu, kada je Svetislav Pešić u mitskoj utakmici protiv Amerikanaca i nepravedno zapostavljenom finalu protiv Argentine vodio sa klupe tadašnju reprezentaciju SR Jugoslavije. Bila je 2002. godina. Amerikanci su razbijeni furioznom serijom trojki Milana Gurovića, Peđe Stojakovića i slobodnim bacanjima Marka Jarića, dok je u finalu protiv tada nestvarno jakih Argentinaca stvar na sebe preuzeo Dejan Bodiroga. Odigravši simultanku u završnici, doneo je zlato i sebi obezbedio status srpskog Boga sa imenom i prezimenom!
Tada su mnogi svetski komentatori govorili kako su sudije bilo neobično naklonjene našima, ali je tokom prvenstva iz svečane lože hale u Indijanopolisu, pratio Borislav Bora Stanković, završavajući upravo na tom prvenstvu svoj dugodišnji mandat generalnog sekretara Fibe. Pogrešan je utisak da su sudije svirale za Borine uši. Sudije samo nisu svirale protiv nas, kao što se to dogodilo na Olimpijskim igrama u Parizu, kada je sudijski trio toliko žmureo na korake, nošene lopte i faulove Amera, da bi u Borinoj epohi za njih bio ponovo otvoren Goli otok.
Jedini trener sa zlatnim medaljama na svim Fibinim takmičenjima u svim uzrastima, posle tri godine na mestu selektora košarkaške reprezentacije Srbije, kao da je zaokružio svoju misiju oporavka našeg basketa, jer Srbija jeste zaslužila zlatnu medalju u Parizu. Ali globalne igre sportskog prestola su promenjene i eventualni fijasko super drim-tima sa Lebronom Džejsmom bila bi potpuna katastrofa za imidž, kapital i uticaj NBA lige. Koji, uzgred, godinama opada i ustupa mesto evropskim igračima. Zar ne, Jokiću?
To je dobro znao Svetislav Pešić i zato je u stilu budističkog sveštenika mirno posmatrao kako Stef Kari u poslednjim minutama uništava našu odbranu, a sudije sviraju po taktovima muzike „God Bless America”.
Mogao je Kari, naravno, da u Pariz povede Miloša Teodosića, idealnog žonglera da u minutama praznog hoda Vasilija Micića na mestu plejmejkera preokrene igru i eventualno spreči povratak drim-tima sa ivice ambisa, što mu mnogi zameraju. Ali samo je trener sa takvim autoritetom i mogao da izbaci Tea iz reprezentacije, a da se pritom, kao najsnažniji vid pobune igrača, ispolji kroz kafanski narodnjak o Teu kapitenu, gde Miloš jasno pokazuje srednji prst, uz rakiju i cigaru.
Međutim, ono što ne bi smeo da pomisli nijedan drugi trener, a to je izbacivanje Tea iz nacionalnog tima, učinio je Svetislav Kari Pešić, član Kuće slavnih i čovek koji je Nemce naučio kako da tapkaju loptu i da gledaju ispred sebe, a da se ne sapletu. A onda, dvokorak po dvokorak, da ih odvede do neslućenih visina.
Samo je Pešić trener koji čuva na klupi Nikolu Jokića na početku svake četvrte četvrtine gde se odlučuje o pobedi ili porazu, što je čak i američke novinare, inače napujdane na Svevišnjeg, navelo da se prekrste. Svetislav, međutim, zna ono što ne znaju drugi, a što je naučio od svojih mentora, od Aleksandra Nikolića, do Bore Stankovića: igre moći se ne završavaju na liniji od tri poena ili u reketu, već mnogo dalje od prepunih hala gde se umesto semenki sada mljackaju hamburgeri.
Zato se toliko i spekuliše o njegovoj daljoj karijeri, iako jedan od najvećih trenera svetske košarke može da učini šta god hoće! Recimo, da peca!