Matvej Ajzenberg duže od tri decenije živi u jednom kibucu u Izraelu, u koji je dospeo kako bi pobegao od rata u . Ovaj rođeni Beograđanin tri decenije kasnije kada kreće u supermarket uz ključeve i novčanik uzima i pištolj, a njegova ćerka trenutno se bori u Gazi. Branislav Šovljanski o izraelskim akcijama u Gazi i Libanu kaže da je najteže na koje mora da odgovori jer iako sebe ne smatra nekim ko bi potrčao u rat, priznaje da mu vojne akcije izraelske vojske pružaju izvesnu sigurnost.
Matvej se prisetio svojih poslednjih meseci u Beogradu početkom devedesetih, vojne policije koja je po fakultetima skupljala studente i slala na front, svojih prijatelja iz cele bivše Jugoslavije, pitanja ko si ti i odakle ti je poreklo, kao i osećaja da je slika o „miru i savršenoj zemlju počelo da se raspada“.
„Poslednjih dva tri mesca u Beogradu ja sam živeo na Banjici, ali sam se krio kod jedne prijateljice na Voždovcu koja je poreklom Amerikanka. S druge strane, otac je bio profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti i bio je dogovor da ću kroz prozor amfiteatra pobeći i ispod me je čekao tatin auto. Odluka je došla vrlo brzo, posle nekih dve tri nedelje, majka je došla i rekla da su mi kupili kartu i da putujem. Imao sam sat vremena da spakujem stvari i našao sam se na Surčinu. Kuma roditelja, koja je bila uticajna na aerodormu me je sprovela kroz obezbeđenje i našao sam se u avionu koji me je dovezao u Izrael“, prisetio se naš sagovornik kakao je došao u zemlju koja mu je sada dom.
Bez ikakvog znanja hebrejskog jezika, sem nekih stihova čije značenje nije razumeo, Matvej je u stigao kao turista i u početku tako živeo u Jerusalimu.
Kada je rešio da nauči jezik, shvatio je da za to postoje dva načina – ili da mu kao Jevrejinu i novom imigrantu država plati, ili da kao tursita sam plaća ogromnu svotu. Izabrao je ovo prvo, u birokratskoj proceduri dokazao da je Jevrejin ne samo imenom i prezimenom, i tako stigao u kibuc u kojem će učiti jezik.
„Iskrenu rečeno, nisam baš bio siguran da je to što hoću. I dalje su mi misli bile u Beogradu“, kaže Ajzenberg. Dodaje da se tako osećalo i njegovih desetak prijatelja iz svih delova bivše Jugoslavije koji su kao i on završili na istom mestu.
„I mi smo živeli ili preživljavali rat koji je bio tamo i mi smo ovde sedeli i niko nije imao živaca za učenje tog jezika“, priča Matvej i priseća se kako su mu hebrejska slova izgledala kao hijeroglifi, a glasovi zvučali kao da pljuje pesak.
Umesto očevih pisama o ratu u zemlju koju je napustio, Matvej je želeo da čita priče o svom poreklu, o svemu čega se otac seća od svojih najranijih dana do kraja Drugog svetskog rata. Iz tih pisama, koja su stizala na po 20 ili 30 kucanih strana, kasnije je nastala knjiga „Pisma Matveju“, koja je sa srpskog prevedena na više jezika i na kraju stigla do Memorijalnog centra Jad Vašem u Jeruslaimu.
„I dolaskom ovde u Izrael i tim mojim ličnim ratom shvatio sam da po drugi put moja porodica prolazi kroz nešto što će nas promeniti i odjedanput sam se uplašio da u mladosti nism dovoljno slušao tog mog oca i njegove priče, detalje koji čine ličnost, koje čine porodični drvo koje je važno“, ističe Matvej.
Život u kibucu pre i posle rata
Ajzenber za kibuc kaže da je „idilična lepa zajednica u kojoj su svi jednaki, jedan savršeni komunizam u kojem se ne gleda koliko radiš jer se smatra da svako daje najviše što može“.
U kibucu sve kuće i sva zemlja pripadaju zajednici, a kuće su iste veličine. S druge strane, svi doprinose na način na koji mogu, privređuju za kibuc a onda on brine o svojim stanovnicima.
U praksi to izgleda tako da ne plaća pojedinac struju, gas ili vodu, već to čini kibuc. Poreze i doprinose takođe plaća kibuc, a ne njegov stanovnik. Bio neko stomatolog, električar ili poljoprivrednik, svako prima istu zamišljenu platu. A kada ide u prodavnici u kibucu ne plaća novcem, već mu se vrednost robe oduzima od te zamišljene plate. Kibuc brine o nemoćnima i bolesnima koji više ne mogu da rade, tako da niko ne može da dođe u situaciju da nema da jeda. Ako vam treba skupa operacija ili neko drugo lečenje – kibuc će platiti.
„Unutar kibuca svaki pojedinac je imao jedan lanac sigurnosti, jedan sistem koji smo mi stvorili da svako od nas bude siguran u bilo kojoj situaciji, da li je bolestan, ili ne može da radi, kibuc kao zajednica se brine o njemu“, objašnjava naš sagovornik.
Da bi on i njegova žena postali ravnopravni članovi ove zajednice morali su prvo da prođu psihološka testiranja, a potom godinu i po dana da budu na probi. Za to vreme kibuc je procenjivao da li su dobri radnici, a oni da li je to mesto ono što im odgovara za život.
„Nakon tih godinu i po dana, članovi kibuca su glasali tajno da li će nas primiti ili ne. Od kada su nas primili mi smo postali ravnopravni sa svim ostalim članovima“, kaže Matvej.
Kibuc dana je nešto drugačiji. Matvej priznaje da ljudi izlaze iz njega i zapošljavaju se na drugim mestima, sve kako bi što više doprineli svojoj porodici.
Idealna zajednica se promenila, i sve više ljudi gleda kako da zarađeni novac ostavi sebi a ne kibucu.
Kada je Hamas napao Izrael 7. oktobra prošle godine prvi na udaru su bili kibuci na jugu zemlje. Kaže da verovatno od ljudi koji su tamo živeli nije očekivao takav napad.
„U trenutku kada smo ušli u rat, kibuc se brzo organizovao tako da je svako ko je mogao da doprinese na nekakav način doprineo normalnom životu u ratnoj situaciji“, seća se Matvej.
Malađi su brinuli o starijim komšijama, bunkeri su pretvoreni u obdaništa, a medicinsko osoblje kibuca je formiralo poljusku bolnicu.
Matvej, koji je električar, nabavio je agregat kojim je mogao strujom da snabde oko 150 kuća. A onda su stanovnike dela u koji struja nije stizala preselili tamo gde je ima.
„Kibuci su u ideologiji stvoreni kao vojne baze, prve vojne baze i Izraleu, mesta na koja su dolazili prvi imigranti jer se znalo da će ti ljudi ostati na tom mestu i većina članova su onda bili naoružani i oružje je ostalo do dan danas. Na raznim mestima smo imali skrivene sobe u kojima smo imali najrazličitije naoružanje koje su samo članovi kibuca znali i to je bilo za nekakve situacije kao što je bilo pre godinu dana“, kaže Matvej.
Međutim, vreme se promenilo i deo članova kibuca ima i svoje lično oruže. Naš sagovornik je jedan od njih. Od svog pištolja nije se odvajao ni dok je razgovarao sa reporterom Branimirom Šovljanskim.
„Mi ovde u kibucu pored svih tih stvari koje smo organizovali imamo i našu civilnu zaštitu, unutrašnju jedinicu gde smo podeljeni u one koji imaju oružje i koji u situaicji da ih napadaju svako tačno zna gde ide i ratujemo. Postoji druga grupa koji imaju veze sa medicinom i pomažu ako je neko povređen ili oni koji znaju nešto, neka vrsta vatrogasaca, koj imaju nekakve mašine kojima može da se srede ruševine“, objašnjava Ajzenberg ratnu podelu zadatak.
Najteže pitanje – da li je dobro to što Izrael radi
Matvej ima troje dece i svi su bili u vojsci. Njegova ćerka trenutno je na frontu, što znači po potrebi i u Gazi. Njen momak poginuo je pre skoro godinu dana u Gazi i sahranjen je u kibucu.
Upitan da li je dobro to što Izrael radi u ovom trenutku, napadi na Gazu i Liban, Matvej iskreno kaže da mu je to najteže pitanje na koje mora da odgovori.
Dok polako bira reči, pokušava da objasni sebe. Kaže da nije ni levičar ni desničar, da iako nosi oružje nije militantan mada bi branio porodicu i prijatelje ukoliko zatreba.
„Ali nisam od onih koji bi da juri u vrat. S druge strane, smatram da svi zarobljeni moraju odmah da se vrate. Mislim da je problem u Izraelu, a to je moje lično mišljenje, a to je da sve što se dešava već godinu dana da je nekakva vrsta političkog opstanka našeg premijera, da on na jedan fin i vrlo prefinjen način oduži svoj opstanak na vlasti“, priča Ajzenberg govoreći o izraelskom premijeru Benjaminu Netanjahuu.
S druge strane priznaje da vojni potezi prema Libanu i Hamasu ljudima daju sigurnost jer se vide neki uspesi.
„Ali kada se govori o pregovorima o otetima, kada govorimo o odgovornosti ko je kriv za to što se desilo, vidiš da niko ne želi nikakvu odgovornost da preuzme. Kažu ima vremena, govorićemo kada se završi rat, a rat se odugovlači već godinu dana i koliko vidim rat će trajati“, pesimističan je Ajzenberg.
Ocenjuje da se Hamas neće tako lako predati i da on vojnom silom ne može da se zaustavi. Kao jedinu branu militantima vidi alternativnu političku snagu. „Neko ko će doći umesto Hamasa i držati sve te konce političke u samoj Gazi“, napominje.
Govoreći o svojoj ćerki koja ratuje u Gazi i njenom momku Giladu, koji je poginuo, Matvej kaže da se oni bore da se svi oteti vrate kućama i da se u zemlju vrati mir.
„Mladi koji su u Gazi ili žele da dovedu do mira svim tim građanima koji su na tim teritorijama i da mogu na miru da se vrate i da se na miru šetaju. To je želja svih tih mladih, Izraela, vojske, da se dođe do mira. Niko ne želi rat, svima je dosta rata“, zaključio je naš Matvej Ajzenberg.