TOKOM mog životnog puta u Americi imao sam čast i privilegiju da se susretnem sa nekim izuzetnim i nezaboravnim Srbima iz rasejanja i to je imalo za posledicu da sam se osetio obaveznim da sažeto pišem moje susrete sa njima.
HRONIČAR Branko Mikašinović zabeležio portrete znamenitih američkih Srba, Foto RTS-Optimistik film
Ipak, ova zbirka je ograničenog opsega i predstavlja samo delić iz mnoštva briljantnih Srba koje nisam imao prilike da upoznam i o kojima sam samo čitao ili čuo te ih stoga nisam mogao predstaviti. Pre mog dolaska u SAD 1960. godine, reč Amerika za mene je simbolizovala daleku, magičnu i mističnu zemlju. Stoga je teško bilo zamisliti šta je predstavljalo „pravu” Ameriku i teško je bilo zamisliti je. Ali bila je veoma različita od mojih ranije formiranih očekivanja. Mogao sam samo zamišljati kako su se naši stari doseljenici osećali prešavši tu ogromnu razdaljinu između Evrope i Amerike, često putujući brodom nekoliko nedelja kako bi stigli na svoje odredište. Podozrevao sam da su naši emigranti razmišljali da dolazak u Ameriku predstavlja put bez povratka ako ne iz drugog razloga onda zato što bi povratak bio priznanje poraza i to u zemlji izobilja…
Iz Rijeke 1960. godine, prispeo sam u Njujork poluteretnim prekookeanskim brodom imena „Croatia”. Dolazeći u Njujoršku luku, prvo sam iz daleka spazio Kip slobode a zatim golemu panoramu njujorških oblakodera. U samoj luci, punoj ukotvljenih brodova i radnika, po prvi put sam video tamnoputog čoveka i njime sam ostao intrigiran. Zapravo, hteo sam mu prići i sa njim razgovarati, ali onda sam shvatio da ne govorim engleski.
U NjUJORKU sam se ukrcao u autobus koji ide za Čikago. Zaustavili smo se na jednoj od brojnih stanica gde sam popio američku kafu i pojeo parče američke pite od jabuke. Šta može biti amerikanskije od toga? U ovome sam uživao tada kao što i dalje uživam danas.
Dok sam putovao za Čikago, upijao sam pitoreskne gradiće i sela i začudilo me što je većina porodičnih kuća bila izgrađena od drveta i kartona nasuprot bivšoj Jugoslaviji gde su kuće građene od cigle i kamena da stoje „zauvek”.
Prolazeći pored Gerija, Indijana, video sam ogromne čeličane i razne fabrike.
Delovale su crveno-sivo, depresivno i budile su osećanje tuge i saosećanja u meni sa generacijama ljudi koji su u njima radili. Sumorna spoljašnost zgrada nagoveštavala je njihovu unutrašnjost. Pre nego što smo stigli na autobuski terminal u Čikagu, morali smo proći dugim podzemnim putem, koji me je sam po sebi fascinirao. Ulazeći u podzemni pasaž, sa naglom promenom od svetlosti dana do tame nalik sumraku, ne znam zašto, ali osetio sam se kao da silazim u Al Kaponeov svet podzemlja.
U severnim predgrađima Čikaga, Evanstonu, Vilmetu i Glenkou, nalazile su se divne rezidencijalne kuće. Uveren sam da je svaki emigrant, pošto bi ugledao ove prelepe domove video sebe kako jednog dana živi u nekom od njih. Tako da je pokretač života postao pravljenje novca, kupovina automobila i porodičnog doma….
PO DOLASKU u Čikago počeo sam da pohađam intenzivne kurseve engleskog za strance na Ruzveltovom univerzitetu pre nego što sam se tamo upisao kao redovni student. Moja tetka po majci, Anastasija Vučinić-Ermiš, kod koje sam prvobitno živeo, ohrabrivala je moje akademske napore na svaki mogući način. Iako sam radio tokom letnje pauze kako bih dao doprinos pokrivanju mojih troškova, njena pomoć je bila dragocena.
Na Ruzveltovom univerzitetu bila je mala grupa studenata iz porodica poreklom iz Srbije. Sećam se da sam se upoznao sa Bobom Sofilom, Denijem Kovačevićem, Stenom Blagojevićem i drugima. Povremeno bismo se skupili na kafi ili ručku u univerzitetskoj kafeteriji ili u obližnjem pabu…
Čak i tad, u nekoliko prilika razmišljao sam da zapišem svoje viđenje dolaska u Ameriku i američkih Srba koje sam upoznao, ali nikad nisam učinio ni jedno ni drugo. Ideja da zapišem svoje utiske o Srbima u rasejanju, sa fokusom na američkim Srbima, tek nedavno mi se konačno vratila…
Čovek se može pitati kakvi su bili moji opšti utisci o američkim Srbima kad sam došao u Sjedinjene Države. Posećujući, iako neredovno, liturgije u Srpskoj pravoslavnoj crkvi na Palmer stritu u Čikagu, susreo sam se i sa starom gardom, onima koji su došli u Ameriku posle Drugog svetskog rata, nekima čak pre Prvog svetskog rata, a takođe i sa relativno novopridošlima.
„Stara garda”, koja je prispela početkom dvadesetog veka, bila je iz krajiških oblasti Like, Korduna i Slavonije, iz starog Austrougarskog carstva ili Crne Gore. Često su radili u ugljenokopima ili čeličanama. Zbog teškog života, neki od njih su se vratili u „stari kraj” a neki su ostali. Oni koji su ostali i izdržali očuvali su svoj nacionalni, religijski i kulturni identitet i iznad svega ostavili veliku baštinu izgradivši brojne crkve. Uviđali su značaj religije i crkava kao duhovnih i društvenih sastajališta. Brinuli su o svojim roditeljima i dedovima i tradicijama koje su prenosili sa kolena na koleno. Bio sam prijatno iznenađen sličnostima između starijih Srba u „starom kraju” i onih koji su živeli u Americi. Izgledali su, govorili i ponašali se na sličan način. U tom pogledu Amerika nije donela neke bitnije promene. Bio sam jako privržen toj staroj gardi i žalio sam što zbog posrednih poteškoća nisam mogao više sa njima da se družim. Uprkos tome, osećao sam bliskost sa njima, možda još više zato što su voleli našu crkvu i naše tradicije.
IMIGRANTI koji su došli posle Drugog svetskog rata uglavnom su bili srpski četnici iz oblasti Krajine i Bosne, zajedno sa bivšim ratnim zarobljenicima Kraljevske jugoslovenske vojske, raseljena lica i političke izbeglice. Većina su ostali posvećeni borci protiv komunizma u dijaspori.
Posle 1960. godine, postojala je mešavina ekonomskih i političkih migranata, a u poslednjih tridesetak godina bili smo svedoci talasa mladih, uglavnom obrazovanih srpskih emigranata kao posledice ratova u Jugoslaviji iz devedesetih godina dvadesetog veka i ekonomske stagnacije. Došli su u SAD i Kanadu kako bi pobegli od građanskih ratova i u potrazi za boljim životom. Zapravo, srpski imigranti u Americi držali su se svojih običaja i načina života sa entuzijazmom i privrženošću.
Tokom sedamdesetih godina dvadesetog veka preselio sam se u Nju Orleans gde je bilo veoma malo Srba. Zato što tamo nije bilo Srpske pravoslavne crkve, religiozni Srbi su posećivali Grčku pravoslavnu crkvu ili uopšte nisu išli u crkvu. Putovali su u bivšu Jugoslaviju koliko su češće mogli da bi posetili porodicu i prijatelje i tako ublažili osećaj nostalgije.
Krajem osamdesetih godina dvadesetog veka, moja porodica i ja smo se preselili u Vašington DC, gde je obitavala brojna srpska zajednica, Srpska pravoslavna crkva i ambasada. Srbi su se uglavnom skupljali na crkvenim službama, crkvenim društvenim aktivnostima i događajima koje bi upriličile kulturne organizacije… Vašingtonski Srbi bi koordinirali različite kulturne i društvene događaje što je rezultiralo u uspostavljanju čvrsto povezane grupe koja je nosila tradicije svojih predaka.
Ove vinjete, koje su pred čitaocima „Novosti“ o istaknutim Srbima iz rasejanja nude galeriju različitih portreta iz života američkih Srba zasnovanu na mojim iskustvima i sećanjima na njih.
PROFESOR I NOVINAR
BRANKO Mikašinović, autor novog feljtona „Novosti“ je jedan od vodećih naučnika i zapaženih slavista, specijalizovan za srpsku književnost u prevodu na engleski jezik. Uredio je brojne antologije jugoslovenske i srpske književnosti na tom jeziku. Posle raspada Jugoslavije, Mikašinović se usredsredio na srpsku književnost. Školovao se u Srbiji i Sjedinjenim Američkim Državama. Predavao je ruski jezik na Tulejn univerzitetu u Nju Orleansu i Univerzitetu Nju Orleansa i bio novinar Glasa Amerike, Srpskog servisa u Vašingtonu.