Danska književnica Ane Katrine Boman (1981) bila je ovih dana gost svog srpskog izdavača Heliksa, koji je u prevodu Radoša Kosovića objavio njen roman „Plavi tonovi”, predstavljen i u beogradskoj Evropskoj kući. Ane Katrine Boman po profesiji je i psiholog, a delo „Plavi tonovi”, pored toga što tematizuje različite načine na koje se ljudi bore sa gubitkom bliskih osoba, u fokus stavlja i problem dijagnoze žalosti, koji je u vreme pisanja ove knjige bio predmet javnih debata u Danskoj, kao i pronalazak leka koji bi bolnim sećanjima oduzeo emocije. Naime, jedna od junakinja romana je hemičarka Elisabet, koja nakon što joj umire sin, beži od tuge tako što razvija pilulu protiv nje: kalokain, lek koji zaista tako deluje.
U romanu „Plavi tonovi” stotine ljudi pogođenih tugom dobijaju svoje živote nazad, vraćaju se na posao i postaju „stare verzije sebe”. Dok čitamo ovu knjigu prisećamo se i filma „Večni sjaj besprekornog uma” koji se na nekoj od stranica i pominje… Jedno od ključnih pitanja je da li bi uopšte trebalo uzeti pilulu. Autorka postavlja i pitanje o tome da li bi tugu trebalo tretirati kao dijagnostikovano stanje i da li je žalost zaista bolest što izjeda, a ljubav ta koja isceljuje. Ane Katrine Boman autorka je i dve zbirke poezije, kao i romana „Agata” i „Akvarijum”.
U kojoj meri ste se oslanjali na sopstveno profesionalno iskustvo pišući ovaj roman?
Teško je to tačno reći, ali nešto je svakako imalo veze sa mojim iskustvima kao psihologa. Dok sam radila na svojoj knjizi u medijima je trajala debata o dijagnozi žalosti, da li je žalost za preminulima zapravo samo deo čovekove egzistencije, tako da sam počela da istražujem u tom smeru. Razgovarala sam sa ljudima koji su bili u žalosti, sa naučnicima i stručnjacima što se bave lekovima, stalno sam bila u kontaktu sa stvarnim životom. A nakon što sam napisala svoj roman, bilo mi je potrebno ime za lek i zatim sam otkrila naučnofantastičnu distopiju švedske autorke Karin Boje, u čijoj knjizi je kalokain droga koja čoveka primorava da govori istinu.
Kako napraviti razliku između žalosti i depresije?
U dijagnostici postoje određeni kriterijumi, a u teoriji načini da se ta dva stanja razlikuju, ona i jesu drugačija sama po sebi. Međutim, u stvarnosti, kada razgovarate sa nekim, to nije baš lako razlučiti. Za jednu osobu žalost ide uz mnogo suza, zauzimanje svog prostora i vremena, za drugu je tuga tišina, za svakoga je drugačije. Antidepresivi bolje deluju kod onoga ko je u depresiji, nego kod onoga ko je u žalosti.
U romanu je važan motiv empatije, oni koji pate uskraćuju drugima empatiju. Da li je to i inače slučaj?
Mislim da sam u knjizi to učinila gorim nego što uistinu jeste. Napisala sam da je zaista tako, ali nisam sigurna da li to važi baš za svakoga. Međutim, postoji tendencija da ako se i sami osećate loše nemate drugima šta da date, i to izgleda kao da niste empatični, a u stvari ako ne možete ni o sebi samima da se brinete kako biste imali kapacitet za odnose sa drugima.
Dakle, taj lek kalokain briše ružne uspomene, da li bi to nekada bilo moguće?
On ih ne briše sasvim, već uspomenama oduzima emocije, tako i dalje možete da se sećate, ali ništa ne osećate. Ne znam da li je to sasvim moguće, ali moguće je dati nekom lek kako bi ublažio osećanja. Neki ljudi na antidepresivima kažu da im lekovi oduzimaju ono najgore i uzdižu ono što je dobro, tako da mogu da nađu ravnotežu.
Kako objašnjavate činjenicu da iako se sada u Evropi mahom dobro živi, stopa depresivnosti raste?
O tome često razmišljam. Sa prijateljima razgovaram o tome da imamo previše mogućnosti u isto vreme. U Danskoj ljudi kao da ne znaju šta da čine sa svojim životom, osećaju da treba da učine nešto važno, ali se teško odlučuju pored tolikih opcija. Uz to, postoji kult perfekcionizma, ima mnogo toga s čim se treba nositi. Kada je sve drugo u redu, čovek oseća egzistencijalnu besmislenost, postavlja sebi pitanja o tome da li je ovo sve što ima da se doživi. To osećanje može da pogodi svakoga od nas. Dok, na primer, u ratu ljudi imaju jasnu svrhu, trude se da obezbede hranu i da prežive.
Da li je plavo boja tuge?
To je i na danskom igra rečima, kao kad se na engleskom kaže: „Tužan sam”, (I`m feeling blue). Ali u romanu, bolesni dečak Vinter ima plave usne i nokte, plavi su snimci njegovog mozga, što znači da u njemu nema dovoljno krvi. To je previše plavih stvari. Za neke ljude bela je na primer više boja tuge.
Šta biste rekli osobi koja je u žalosti?
Kada nekome nedostaje određena osoba, fali mu sve što je u budućnosti mogao sa njom da ima. Moj najbolji savet bio bi da ako postoji još neko u životu onoga ko je u žalosti, treba da se poveže sa njom i sa drugima, da zamisli novu budućnost. Razgovaram sa ljudima i o tome da treba da se sećaju pokojnika i da ga nose u sebi, dok se ranije mislilo da ga treba zaboraviti. Mislim da treba da razmišljamo o tome šta bi ta osoba mislila o našem životu, šta bi činila u određenim trenucima, pre nego da je potiskujemo u sećanju.
Da li biste depresivnom ili ožalošćenom čoveku pre savetovali razgovor ili lekove?
Sve zavisi od slučaja, ali kao psiholog mislim da sve počinje razgovorom, a ako to ne uspe, nekim ljudima lek može da pomogne. Moja junakinja Šadi uzima lekove i oni joj pomažu. Takođe, znam ljude kojima su lekovi pomogli, ali uz stručnu preporuku lekara.
Mnogi ljudi koji konstantno pate doživljavaju sebe kao žrtve. Kako se boriti protiv toga?
Susretala sam takve ljude na terapiji. Ponekad bih nacrtala trougao u kom su raspoređeni pojmovi žrtve, onoga ko joj čini nažao i onoga ko uvek pomaže. I onda bi usledili razgovori o tim ulogama, o tome kako na međuljudske odnose utiče uloga žrtve. Teško je ako ljudi sa tim osećanjem ne idu na terapiju već žive tako, važno je osvestiti taj problem, osećati se angažovano, aktivno. Moj posao je da učinim vidnim te probleme, pa zadam ljudima da nešto napišu i kada se vrate razgovaramo o tome, otvaramo nove perspektive. To je osetljiv posao zato što ako terapeut ne ide postupno, osoba može da se povuče.
Na koji način taj posao terapeuta menja i vas?
Mislim da proširuje moju perspektivu o tome šta znači biti čovek. Srela sam toliko mnogo različitih ljudi koji na drugačije načine vide stvarnost. Zbog toga se osećam skromnije, mislim, a interesantno je i za moje knjige, zato što srećem toliko ličnosti, toliko priča. U Danskoj ima sve više mesta za terapije umetnošću, gde je moguće da se slika ili glumi, što unapređuje ljudski život.