Jak vetar privremeno prekida kišu i leluja malu lađu usidrenu posred reke Save, dok nekoliko desetina metara dalje od keja, radnici postavljaju poveći ringišpil na šabačkom vašarištu.
Nakratko rasteruje i oblake, ali ne i sećanje na jedan od najtragičnijih događaja u viševekovnoj istoriji Šapca, grada na zapadu Srbije.
„To je Mihajlovac, vašarište, tu su ih doveli, a onda preko onog tamo železničkog mosta sproveli u susedni Klenak gde su proveli dva dana na njivi, uz stalno batinanje, bez hrane i vode“, pokazuje na levu obalu Save Stevan Marinković, predsednik Holokaust centra Šabac.
Iz ovog sremskog sela ka logoru u Jarku, udaljenom više od dvadeset kilometara, 26. septembra 1941. godine, u Krvavi marš pošla je kolona od oko 4.500 Šapčana, starih između 14 i 70 godina.
„Kada bih u nekoliko reči morao da ga definišem, bilo bi to – žeđ i strah“, kaže Marinković.
Bila je to odmazda nemačke nacističke vojske nad stanovnicima ovog mačvanskog grada i okoline zbog zajedničkog napada partizana i četnika na Šabac nekoliko dana ranije, u sklopu ustanka koji je tog leta buknuo u Srbiji.
„To je zaista jedan od dramatičnijih trenutaka u istoriji grada i simbol stradanja tokom Drugog svetskog rata“, govori Branislav Stanković, istoričar i viši kustos Narodnog muzeja u Šapcu, za BBC na srpskom.
U Krvavom maršu je, dodaje, stradalo 120 muškaraca, dok su ostali vraćeni u Šabac 30. septembra i odmah poslati u novoizgrađeni logor u naselju Senjak, u kasarni kraljevske jugoslovenske vojske.
Povod za odmazdu
Kraljevina Jugoslavija je okupirana 1941. posle kapitulacije njene vojske i poraza u Aprilskom ratu, jedanaestodnevnoj invaziji Sila osovine predvođenih nacističkom Nemačkom i fašističkom Italijom.
Već na leto, posle napada Nemačke na Sovjetski Savez 22. juna, ozbiljno počinju da plamte ustaničke buktinje, koje je primarno zapalila Komunistička partija Jugoslavije, protiv nacista koji su okupirali veći deo Srbije.
Formiraju se partizanski odredi koji uspostavljaju blisku saradnju sa Jugoslovenskom vojskom u otadžbini, odnosno četnicima pod komandom Dragoljuba Draže Mihailovića, te počinju zajedničke akcije.
Jedna od njih je i bitka za Šabac, 22. septembra 1941.
„Sledećeg dana će opunomoćeni (nacistički) komandujući general u Srbiji Franc Beme izdati naređenje da se u Šapcu pohapse svi muškarci od 14 do 70 godina“, objašnjava istoričar Stanković.
Bitka za Šabac je završena 24. septembra razbijanjem ustaničkog obruča i povlačenjem četnika i partizana, dok u grad dolazi zloglasna 342. nemačka divizija, poznatija i kao kaznena ekspedicija.
Mihajlovac i Klenak
Potpis ispod fotografije, Šačani u koloni pred ‘Tržnicom’ i hotelom ‘Zeleni venac’
Odmazda nad Šapčanima zbog ustanka počela je istog dana.
„U tri sata se pojavio dobošar koji je išao po gradu i obaveštavao da se muškarci okupe na dva mesta u gradu – u centru, kod ‘Tržnice’ (pijaca) i na placu kod bivšeg hotela Jugoslavije, na kraju Glavne ulice (Gospodar Jevremove)“, objašnjava Stevan Marinković, nekadašnji novinar i vaspitač.
Njegov deda, po kome nosi ime, bio je jedan od Šapčana koji se uputio na zborno mesto.
„Nije voleo da priča o Krvavom maršu, verovatno mu je to bilo bolno“, govori Marinković.
Dedinog brata Petra, koji je učestvovao u napadu na Šabac i kasnije zato streljan, Nemci su pronašli sakrivenog u štali jednog domaćinstva u centru grada i zarobili.
Nacisti su na silu skupljali meštane po kućama, dvorištima i okolnim naseljima, a ubijeni su oni koji su se opirali ili imali oružje.
Dve kolone muškaraca su sprovedene do Mihajlovca, pokraj Save, nekadašnjeg hipodroma i vašarišta, a onda dalje ka obližnjem sremskom selu Klenak.
U povorci je bilo i Jevreja iz obližnjeg logora u barakama na Savi.
Na putu do Klenka trebalo je preći oronuli železnički most što spaja Mačvu i Srem, tada u sastavu kvislinške Nezavisne Države Hrvatske (NDH), kojom su upravljale ustaše, pripadnici hrvatskog fašističkog pokreta predvođenog Antom Pavelićem.
„Kolona se maltene kilometrima otegla, dok je jedan deo zašao na most, drugi je završavao vašarište“, objašnjava Marinković.
Do mosta, gde su ih čekale ustaše, stigli su trčeći, a preko njega prelazili „uz vređanje, šutiranje i udaranje kundacima“.
Tom prilikom je stradao Franja Ruml, jedna od prvih žrtava ovog nemilog događaja, lokalni mesar češkog porekla, čije je telo odmah završilo u Savi.
Po dolasku u Klenak ostavljeni su na njivi pokrivenoj strnjikom – žetvenim ostacima, gde su proveli dva dana.
Potpis ispod fotografije, Stevan Marinković, autor dokumentarnog filma ‘Krvavi marš’ i izložbe na gradskom trgu u Šapcu povodom 80 godina od zločina, na keju kraj Save, dok se u daljini nazire železnički most preko koga su prelazili zarobljenici septembra 1941.
Krvavi marš je počeo 26. septembra oko podneva.
Marinković kaže da je, prema nemačkoj evidenciji, iz Klenka za Jarak krenulo 4.410 muškaraca iz Šapca i okoline, većinom Srba, Roma i Jevreja.
Dečake od 14 godina su pre polaska pustili kućama.
Put od 23 kilometara, po izuzetno toplom danu, pređen je gotovo u trku, za četiri sata.
„Oni koji nisu mogli da izdrže tempo ili su zaostajali i padali, likvidirani su“, objašnjava istoričar Stanković.
Jedna od prvih žrtava, pri samom izlasku iz Klenka, bio je, kaže, poznati šabački lekar i Jevrejin – Haim Ruso, koji je ubijen pošto je pao od iznemoglosti.
Svirepo šikaniranje Nemaca i, posebno brutalnih, ustaša, na konjima, biciklima i kamionima, nad žednim i umornim zarobljenicima trajalo je celim putem.
Neki su u trenucima beznađa pili i vodu iz bare.
Na putu ka Jarku prošli su kroz Hrtkovce, sremsko selo čiji su neki stanovnici tada bili „skloni NDH“.
Marinković kaže da su meštani dobacivali ljudima u koloni, pretili im i udarali ih, pa čak i prolivali vodu pred njima po sokaku.
Iako njegov deda, inače mašinovođa, skoro nikada nije prizivao sećanje na Krvavi marš, u nekoliko navrata je pomenuo neprijatnosti koje je doživeo u ovom selu.
„Dedin otac, žandarmerijski narednik u Šapcu, radio je sa jednim žandarmom iz Hrtkovaca, koga je video na putu ka Jarku.
„Vrlo grubo se poneo prema dedi, a više je puta bio u njihovoj kući i gostio se“, priča Marinković.
Potpis ispod fotografije, Logor u Jarku
Na prostoru Jarka okupator je podigao improvizovani koncentracioni logor na ledini opasanoj bodljikavom žicom, sa četiri osmatračnice sa naoružanim stražarima.
Zarobljenicima je nadu da će napokon utoliti žeđ probudio bunar malog kapaciteta u Jarku koji su ubrzo ispraznili.
„Izvlače kofu, nema vode nego pesak, pa su ga žvakali da ovlaže usta“, ispričao je Radovan Raća Jovičić, učesnik Krvavog marša u istoimenom dokumentarnom filmu.
Autor filma Stevan Marinković kaže da je, na jedvite jade, preko Crvenog krsta stiglo nekoliko hiljada paketa pomoći.
„Nemci su bacali hranu preko žice, kao psima, smejali se i fotografisali.
„Bilo je strašno gledati ugledne građane kako se tuku za parče hleba, otimaju jedni od drugih, a kada Nemcu dosadi, uzme motku i bije po glavama i rukama“, dodaje.
Zahvaljujući zalaganjima grupe meštana, izdejstvovano je odobrenje komande nacističkog logora da se Šapčanima 28. septembra donese voda u buradima.
„Jedna bratska ljubav meštana Jarka prema Šapčanima, koju nisu zaboravili jer da ih nije bilo, pitanje je koliko bi ljudi preživelo“, ističe Marinković.
Uvertira u nemilosrdni teror – 100 za jednog
Zarobljenici su u Jarku ostali do 30. septembra, posle čega su prebačeni u šabački logor na Senjaku ili Šabački lager na prostoru bivše kasarne, koji će postati najozloglašeniji u gradu.
Nacisti će već 10. oktobra, po naredbi generala Franca Bemea, u Srbiji uspostavili jedan od najbrutalnijih sistema odmazde, po ugledu na Istočni front.
Ovaj svirepi mehanizam čiji je idejni tvorac Vilhelm Kajtel, vrhovni komandant oružanih snaga Trećeg rajha, podrazumevao je da se za jednog ubijenog nemačkog vojnika strelja 100, a za ranjenog 50 komunista.
U Srbiji su streljani komunisti, njihovi saradnici, različiti pobunjenici, Jevreji, Romi, ali i obični građani.
I upravo je dan posle ove odluke nacista, iz šabačkog logora na Savi izvedeno više od 800 Jevreja i Roma koji su tokom 12. i 13. oktobra 1941. streljani i pobacani u rake u mačvanskom selu Zasavica.
Većina Jevreja bili su iz takozvanog Kladovo transporta, grupe od više stotina ljudi koja je bežeći iz Trećeg rajha, odnosno iz Beča ka Palestini, krajem 1939. Dunavom stigla do istoka Srbije, odakle nije mogla dalje.
Iz Kladova u Šabac, koji je tada imao 16.000 stanovnika, prebačeni su septembra 1940. da bi posle okupacije bili odvedeni u logor.
Kroz šabačke logore tokom Drugog svetskog rata prošlo je desetine hiljada ljudi, a pobijeno nekoliko hiljada.
Poslednji zatočenici iz Šabačkog lagera otpušteni su decembra 1941, dok je logor na Savi prestao da postoji tri godine kasnije u septembru.
U centru Šapca nalazi se spomenik žrtvama Drugog svetskog rata
Autor fotografije, Nemanja Mitrović
Potpis ispod fotografije, U centru Šapca nalazi se spomenik žrtvama Drugog svetskog rata
Sećanje koje bledi, ali traje
„Za vodu, za ljubav, za bratstvo – zahvalni Šapčani“, piše na česmi u Jarku koju su 1961. godine podigli bivši logoraši u znak zahvalnosti meštanima ovog sela.
Obeležavaju ga i članovi šabačkog Saveza udruženja boraca iz Drugog svetskog rata koji svakog 26. septembra polažu venac na ovom mestu, kaže Stevan Marinković.
Međutim, živih učesnika i svedoka ovog zločina među zarobljenicima više nema, dodaje.
Marinković je sa više njih razgovarao u njegovom dokumentarnom filmu Krvavi marš, a za 80 godina od ovog zločina organizovao je i izložbu na centralnom gradskom trgu u Šapcu.
„Postoji sećanje, nije zaboravljeno, ali mislim da kako vreme prolazi sve više bledi“, zaključuje rezignirano.
Od 1982. plivački maraton Savom od Jarka do Šapca, koji se i ranije godinama unazad održavao, postaje memorijalni i dobija naziv „Trka mira“ u znak sećanja na Krvavi marš.
„To je samo jedna epizoda u našem kolektivnom stradanju, ali se sećamo“, zaključuje istoričar Stanković.
Autor: Nemanja Mitrović
