POČETKOM šezdesetih godina bilo je jasno da postojeći ustavni propisi više ne odgovaraju stvarnosti života u jugoslovenskoj državi. Brojni posebni zakoni upotpunjivali su postojeći Ustav ali je društveni razvoj zahtevao veću pravnu stabilnost.
Edvard Kardelj i Josip Broz 1963 , Foto Vikipedija
Josip Broz je u govoru povodim petnaestogodišnjice proglašenja republike 29. novembra 1960. posebno naglašavao da novi Ustav mora da istakne „neprikosnoveno pravo graćanina da radi i da prisvaja ekvivalenat za svoj rad a zajednica uzima onoliko koliko je potrebno za održanje zajedničkih službi i poslova”. Po njegovim sugestijama „polazna tačka” u Ustavu trebao je da bude „čovek, kao proizvoćač i upravljač, dok se država javlja kao faktor koordinacije”. Odnos snaga u najvišem partijskom rukovodstvu i društvu presudno je uticao da projekat novog Ustava bude izraćen na kompromisnoj osnovi.
Donošenju nacrta Ustava prethodila je sveobuhvatna analiza društvene stvarnosti i rasprava o bitnim pitanjima razvitka jugoslovenske države. U obrazloženju prednacrta najvišeg pravnog akta zemlje, Edvard Kardelj, jedan od njegovih tvoraca, posebno je ukazao da, u procesu odumiranja, država treba da iščezne kao „snaga vlasti i sile”. Kardelj nije krio strah od osamostaljivanja državnog aparata i tendenciju ustavopisaca da profesionalna upravljačka struktura bude eliminisana. Po njegovim rečima Ustav je nastojao da političko uređenje bude u skladu sa Marksovom tezom o državi prelaznog perioda (socijalistička država) kao „tipu državnosti koju je on nazvao radnička klasa organizovana kao država”.
PO USTAVU od 7. aprila 1963. država je dobila naziv Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Definisana je kao savezna država „dobrovoljno ujedinjenih i ravnopravnih naroda i socijalistička demokratska zajednica zasnovana na vlasti radnog naroda i samoupravljanju”. Teritorija države je označena kao „jedinstvena”, sačinjena od „teritorija socijalističkih republika”. Ustav je uveo niz novih institucija (Ustavni sud, Savet federacije, Potpredsednik republike), odvojio funkciju predsednika republike i predsednika Saveznog izvršnog veća, utvrdio dužinu trajanja predsedničkog mandata (to nije važilo za Josipa Broza). Ustav je, prvi put, definisao mesto društveno-političkih organizacija u političkom sistemu (SKJ, SSRNJ i druge). Po novom Ustavu Savezna narodna skupština je definisana kao „organ društvenog samoupravljanja”. Njenu strukturu činilo je pet veća.. .Ustav je predvideo da u nadležnosti Federacije (SFRJ) bude zaštita suverenih prava i ravnopravnosti naroda, briga o socijalističkom društvenom i političkom urećenju republika, odgovornost za „obezbećenje suverenosti, nezavisnosti, teritorijalne celokupnosti, bezbednosti i odbrane Jugoslavije”, voćenje spoljne politike, obezbećivanje jedinstva privrednog sistema, raspodele društvenog proizvoda, jedinstva političkog sistema, novčanog i kreditnog sistema, sistema drupgtvenog samoupravljanja, osnovnih sloboda i prava čoveka i graćanina. Federacija je bila zadužena da utvrćuje opšti pravac privrednog razvitka zemlje, donosi zakone u oblasti svojih isključivih prava, brine o njihovoj primeni. Republički pravni akti nisu smeli biti u suprotnosti sa Ustavom i zakonima savezne države.
U USTAVU iz 1963. republika je definisana kao „državna socijalistička demokratska zajednica zasnovana na vlasti radnog naroda i samoupravljanju”. Ona je postala političkoteri- torijalni okvir u kome „radni narod” „ostvaruje društveno samoupravljanje, urećuje društvene odnose, usmerava razvitak privrede i društvenih službi, obezbećuje ostvarenje prava građana, ustavnosti, zakonitosti, i vrši sve društvene poslove od zajedničkog interesa za politički, privredni i kulturni život i društveni razvitak u republici…”. Njena teritorija i granice nisu mogli biti menjani bez pristanka republike i odluka republičke skupštine. Ustav je predvideo saradnju republika „u poslovima od zajedničkog interesa”. Na područjima sa posebnim nacionalnim sastavom (ili sa drugim osobenostima), po odredbama Ustava, republike su imale mogućnost da obrazuju autonomne pokrajine. Od ranije izjednačena u položaju i pravima Autonomna Kosovsko-metohijska Oblast je Ustavom iz 1963. nazvana Autonomnom Pokrajinom Kosovo. Inače, autonomne pokrajine (Vojvodina i Kosovo i Metohija) su definisane kao „društveno-političke zajednice u sastavu republike”, garantovano im je određeno pravo na samoorganizaciju i, delom na normativnu delatnost.
Dva dana nakon usvajanja saveznog Ustava, 9. aprila 1963, Narodna skupština Srbije je izglasala Ustav Socijalističke Republike Srbije a ubrzo zatim, 10. i 13. aprila 1963, doneti su i statuti autonomnih pokrajina. Republički ustav je Srbiju definisao kao složenu državnu zajednicu. Ustav je potvrdio da je republika „državna socijalistička demokratska zajednica naroda Srbije”, da u njoj vlast ima „radni narod”, da predstavlja deo SFRJ i da načela društveno-ekonomskog i političkog uređenja federalne države ostvaruju i na njenoj teritoriji. Podjednako kao i u Jugoslaviji suverenitet radnog naroda, koji se iskazuje putem samoupravljanja, bio je osnova društveno-političkog uređenja SR Srbije. Član 44. Ustava je potvrđivao da u Srbiji, kao društveno-političke zajednice, postoje dve autonomne pokrajine. Organizacija vlasti u autonomnim pokrajinama postala je istovetna republičkoj mada status pokrajina nije suštinski menjan.
NAKON donošenja Ustava proces preoblikovanja karaktera jugoslovenske federacije i osamostaljivanja federalnih jedinica ušao je u novu fazu. Otvaranje nacionalnog pitanja na VIII kongresu SKJ (decembar 1964), privredna reforma (sredina 1965), Brionski plenum i uklanjanje Aleksandra Rankovića (leto 1966), bile su prepoznatljive etape u tom složenom procesu. Protivurečni procesi u kojima je ekonomski napredak sustizala kriza, demokratizaciju političkog i društvenog života pratio uočljivi nadzor i zabrana, integrativne procese potiskivala dezintegracija, slabljenje federativnog centra nadoknađivalo snaženje republika, uz decentralizaciju države bila prisutna „začaurivanja” u republičke okvire, skladnim nacionalnim odnosima se suprotstavljao nacionalizam, demontažu službe Državne bezbednosti pratila anarhija i osamostaljivanje van propisa, dotadašnji karakter jugoslovenske federacije morao se preispitivati i menjati.
Aktuelna pitanja privrednog razvoja, demokratizacije političkog života, mesta i društvene uloge Partije našla su se, na Osmom kongresu Saveza komunista Jugoslavije (7—13. decembra 1964), u senci rasprave o nacionalnim odnosima. Sa kongresne govornice progovoreno je, prvi put nakon rata, o ekonomskim uzrocima nacionalne ravnopravnosti i povezanosti „birokratskog centralizma” sa „velikodržavnim hegemonizmom” i „nacionalizmom”. Time je demantovana tvrdnja da je federativnim oblikom državno-pravnog uređenja zemlje, ukidanjem velikosrpske političke hegemonije, isticanjem parola o „bratstvu i jedinstvu” i „ravnopravnosti naroda”, nacionalno pitanje trajno rešeno.
„Otvaranje” nacionalnog pitanja na VIII kongresu SKJ nije pratio zahtev za reformom postojećeg oblika jugoslovenske federacije.
NACIONALNI NESPORAZUMI
JOSIP Broz se 1964. suprotstavljao tezi da su nacionalnosti preživele u socijalizmu i da, shodno tome, treba da odumru. Protivurečnosti ekonomske strukture jugoslovenske države smatrao je uzrokom nacionalnih nesporazuma i sukoba. Dalje održanje ekonomskih neravnomernosti i razlika doživljavao je kao opasnost, ne samo za radničku klasu i samoupravljanje, već i za jedinstvo zemlje. Broz-je ukazivao na činjenicu da neposredni proizvoćači i dalje nemaju uticaj na proširenu reprodukciju. Po njegovom mišljenju to je direktno uticalo na slabost investicione politike, jačanje birokratsko-centralističkog sistema i pojavu međunacionalnih sukoba.