POČETKOM šezdesetih godina državno i partijsko voćstvo Jugoslavije našlo se na značajnom istorijskom raskršću, opterećeno dilemama, pritisnuto težinom krize, sa različitim pogledima na budućnost i bez valjanih i sigurnih „putokaza” kuda i kako krenuti dalje.
Nesvrstanost je omogućavala Josipu Brozu da vodi “svetsku politiku”, Foto Vikipedija
Mećunarodni položaj Jugoslavije bio je stabilan, u nekim elementima gotovo idealan.
Oba suprotstavljena bloka poštovala su nezavisnost i celovitost zemlje.
Zapad je, s vremenom, prestao da računa sa posrednim uključivanjem Jugoslavije u njegove vojno-političke strukture. Postojala je nada da će „primer Jugoslavije” erozivno delovati na monolitnu strukturu i jedinstvo „lagera”. Nakon normalizacije odnosa sa SSSR-om i zemljama „narodne demokratije”, Jugoslavija je uspela da se odupre pritiscima za ulazak u „lager”, optužbama za revizionizam i kampanji međunarodnog komunističkog pokreta protiv SKJ. Politika nesvrstanosti i jedno od vodećih mesta u tom pokretu, omogućavali su Brozu da vodi „svetsku politiku”, što je bilo u neskladu sa veličinom, ekonomskim potencijalima, unutrašnjom „stabilnošću” Jugoslavije. Eliminisanje straha od spoljne opasnosti posredno je uticalo na razvoj unutrašnjih odnosa, „labavljenje” Federacije, otvaranje nacionalnog pitanja, osamostaljivanje republika, novo ustavno-pravno oblikovanje zemlje.
UNUTRAŠNjA kriza je bila duboka, istovremeno državna i partijska, idejna i organizaciona, politička i ekonomska, društvena i moralna. Trajala je već duže od jedne decenije i u temeljima potresala Partiju na vlasti, obuzimala državu, razarala institucije i društvo. Problemi kojeje trebalo razrešiti bili su brojni i kontraverzni.
U vrtloge krize, koji su dugoročno pretili krahom Pargije i raspadom države, ulivalo se više protivurečnih procesa. Institucionalni razvoj samoupravljanja doveo je do uspostavljanja sistema koji je hitno trebalo menjati. Bez pravih i sistemskih rešenja, samoupravljanje, koje je jednu deceniju „šminkano” i „nadograđivano” ali ne i menjano, postajalo je fetiš, dogma, svetinja, tekovina u čiji se sadržaj nije smelo dirati.
Podložno samo minimalnim korekcijama, ono je dodatno kočilo dalji društveni razvoj.
Raspodela društvenih proizvoda izazivala je svađu republika. Strah od slobodnog tržišta provocirao je nervozne reakcije birokratije zabrinute za sudbinu svake akumulacije kapitala van državne kontrole. Truli kompromisi su podsticali nacionalizam i jačali birokratizam. Revolucionarni moral više nije postojao u zavađenim partijskim nomešslaturama. Sve zajedno vodilo je ćorsokaku. Beznadežnost je pojačavala procena i stav partijskog vrha da svaka promena u sistemu samoupravljanja kvari ugled zemlje u inostranstvu, derogira „priču” o jugoslovenskom putu u socijalizam, potkopava mit o jugoslovenskom „samoupravnom čudu”. Stoga je kritička misao bila potiskivana, stvarnost ulepšavana, istina sakrivana, dogma pothranjivana.
DRUGI suštinski tok koji krizu čini dramatičnom bio je proces konstituisanja republika kao samostalnih društvenih, ekonomskih i političkih zajednica. Iz dostupnih dokumenata se vidi osamostaljivanje republika, zatvaranje, nacionalno homogenisanje, odsustvo svesti o potrebama i interesima jugoslovenske celine, lokalni osećaj, egoizam i sebičnost koji se posebno ogledaju u sferi ekonomije, svest koja nije bila u stanju da prekorači opštinske, sreske ili republičke okvire. Posledica je bila opšta dezintegracija, sudar nacionalnog i jugoslovenskog na svim nivoima, udaljavanje jugoslovenskih naroda i jugoslovenskih republika, izrastanje republičkih birokratija, radikalno smanjivanje svih funkcija koje su bile u nadležnosti Federacije, neskriveno odsustvo jedinstva koje se iskazivalo na sednicama državnih i partijskih tela, pri raspravama oko društvenog plana, investicija, preraspodele dohotka i drugo.
TREĆI element opšte društvene krize činila je ekonomija. Procesi razvoja bili su puni protivurečnosti. U sferi ekonomije samoupravljanje je stagniralo. Prisvajanje viška rada i dalje je bilo u rukama države (1961. godine 79,1% viška rada, 1964. godine 73,4%), što je, posredno, svedočilo o snazi etatističkih elemenata u društveno-ekonomskoj strukturi. Sredstva za proširenu reprodukciju u znatnijoj meri su se nalazila u rukama Federacije (izmeću 37% i 27%), republika (izmeću 10% i 7%), i nižih oblasno-administrativnih struktura (oko 20%), nego u rukama privrednih organizacija (izmeću 31% i 26%). Nacionalni dohodak je u pedesetim godinama gotovo udvostručen (uvećan za 2,3 puta). Posebno je bio izražen rast industrijske proizvodnje (uvećana za 3 puta). U strukturi izvoza počeli su da dominiraju proizvodi visoke prerade (u 1962. godini oni čine 42,7% izvoza dok neprerađeni proizvodi učestvuju sa 19,6%). Kada je u pitanju Jugoslavija učešće industrije u ukupnom dohotku poraslo je početkom šezdesetih godina na 41,2% (u Srbiji čini 35,2%). Stopa rasta osnovnih sredstava društvene proizvodnje u celoj prethodnoj deceniji iznosila je 10,3% (u Srbiji 10,2%). Učešće poljoprivrednog stanovništva u ukupnom stanovništvu zemlje smanjeno je sa 70,4% u 1948. na 49,4% u 1961 (u Srbiji sa 74,7% na 56%). Početkom šezdesetih godina dugovi su prekoračili 1,1 milijardu dolara. Zalihe su iznosile 33% ukupne proizvodnje. Neiskorišćenost kapaciteta je dosezala 40%, struktura privrede nije bila prilagoćana niti izvozu niti unutrašnjoj potrošnji, rast ličnih dohodaka kojim je kupovan socijalni mir, premašivao je produktivnost. Rasipništvo, nebriga, promašene investicije bili su deo svakodnevice.
Ulaganja u neprivredne objekte „gutala” su 30% državnih kredita. Raspodela akumulacije, investicija i dohotka je provocirala nezasitu gramzivost političkih struktura na svim nivoima i bila izvorište dugotrajnih sukoba. Strana ulaganja učestvovala su u državnim investicijama sa 40% a u investicijama koje Federacija vrši po republikama sa 66%.
Porast potrošnje bio je veći od proizvodnje koja je stagnirala. Struktura uvoza je ukazivala na pojavu „luksuza” koji nije vodio računa o potrebama privrede. U nastojanju da dosegnu do ekonomske suverenosti razvijene republike (Slovenija i Hrvatska) su tvrdile da cenralizacija ekonomskih sredstava (dohotka, investicija, proširene reprodukcije, kapitala) pothranjuje „velikodržavni hegemonizam”. Ekonomija je postala izvorište političkih konfrontacija.
KRIZU je generirala i sama Partija. Hijerarhijski ustrojena i poistovećena sa državom i vlašću, ona nije bila u stanju da podstiče razvoj samoupravljanja i demokratije. Pitanje o njenoj ulozi i karakteru polarizovalo je frontove unutar Partije. U najvišem saveznom i republičkim rukovodstvima zavladao je partikularizam, nedisciplina, kršenje zakonitosti, korupci ja, odsustvo odgovornosti prema obavezama koje nameće država.
Partija je bila ona snaga koja je inicirala sve društvene promene, ali, pritom, nije imala snage i volje da sebe transformiše i prilagodi promenama u društvu, racionalno sagleda sopstveni položaj, radikalno utiče na promenu ustrojstva unutrašnjih odnosa, oslobodi se metoda kontrole i starih načina organizovanja komunista. Drugim rečima SKJ nije uspela da izvrši promenu okoštale svesti svojih „kadrova”, modifikuje ustanovljeni politički mentalitet, otrgne je od stereotipne „političke kulture”, težište rada prenese sa „područja vlasti” na prostor idejno-političke akcije.
ZASTRAŠUJUĆE RAZMERE KRIZE
I DOK je kriza izazivala dubinske potrese i dobijala zastrašujuće razmere, „na površini” je vladao socijalni mir, privid harmoničnih odnosa meću republikama, osećaj „malog” čoveka da je budućnost osvojena za naredni vek i da je nastupilo vreme kada treba uživati u povećanim platama, stečenom standardu, životu. Jugoslavija je i posmatračima sa strane odavala zemlju sa unutrašnjom stabilnošću, visokom stopom razvoja, mećunarodnim ugledom. Ispod tog prividnog mira i prosperiteta zemlja se suočavala sa ozbiljnom političkom krizom koja je, dugoročno, dovodila u pitanje opstanak Partije, političkog sistema i države.