PROBLEMI političko-idejne prirode, sa kojima se SKJ suočio tokom pedesetih godina, upozoravali su, kako je primećivao Milovan Đilas, da revolucija ne može biti spasena „svojom prošlošću” već novim idejama bez kojih ona postaje „breme, slavna tradicija ali ne i život”.
Milovan Đilas se suprotstavio stavovima Tita i Kardelja, Foto Arhiv Alekse Đilasa
Kritika birokratije, birokratskog sistema, „okamenjenih mozgova”, izobličenog morala rukovodećeg partijskog i državnog kadra i sumnja u sposobnost Partije da i dalje bude pokretač istorijskih procesa, neminovno su doveli do novog rascepa u partijskom vrhu.
Vreme je pokazalo da je u pitanju bila značajna „raskrsnica” na kojoj se, zajedno sa podeljenim rukovodstvom, našla Partija ali i država. Trijumf nad Staljinom pružao je mogućnost odbira: „diktatura proletarijata” ili demokratski uređeno društvo u kome Partija nema monopol i apsolutnu moć a njeni članovi (posebno rukovodstvo) privilegije.
Odbirom puta Josip Broz je, suštinski, pokazao da partija na vlasti nije spremna za demokratsku transformaciju. Nepopustljivi stav Đilasa da SKJ postaje osnovna smetnja socijalističkom i demokratskom razvoju Jugoslavije i istinskoj transformaciji društva suprotstavio ga je J. Brozu i E. Kardelju koji se nisu odricali vladajuće uloge partije u društvu, ubeđeni da ona inicira razvitak socijalizma, eliminiše prikriveno delovanje „starih snaga”, sprečava tuđe ideološke i političke uticaje, neutrališe birokratsko shvatanje socijalizma. Za M. Đilasa je sukob sa Staljinom bio povod za kritičko preispitivanje sopstvene revolucionarne prakse i podsticanje nužnih promena koje bi vodile demokratskom socijalističkom političkom i društvenom sistemu. Bio je svestan da pobeda nad Staljinom nije, u isto vreme, značila pobedu nad staljinizmom, duboko ukorenjenom u biću boljševički uređene partije na vlasti koja nije bila spremna da se odrekne svog monopola u društvu i državi. Obračun sa M. Đilasom je, još jednom, pokazao da u najvišem partijskom vrhu kritička svest nije odnela prevagu nad dogmatskim i birokratskim shvatanjima, da političke kulture nikada nije bilo, da je demokratija i pravo na sopstveno mišljenje uvek bilo nepoznanica, da kontrola vlasti nikada nije bila uspostavljena, da se represija prečesto nadvijala nad političkim neistomišljenikom. Posle sukoba sa Đilasom neminovno je usledila korekcija stavova VI kongresa i „vraćanje” na čvrstu liniju vlasti. Poistovećivanje decentralizacije u državnom aparatu sa odumiranjem Partije, nesnalaženje, greške dodatno su provocirali jačanje uticaja Partije. U javnosti je stvaran utisak da se ni vodeći ljudi jugoslovenske partije nisu slagali sa odlukama VI kongresa koje slabe ulogu Partije. Marta 1957, VI plenum CK SKJ je zaključio da „mi moramo imati idejno i organizaciono monolitan Savez”. Već postojećem nizu hipoteka, koje su opterećivale i sputavale Srbiju (da je četnička, ljotićevska, nedićevska, informbirovska), pridružena je nova – da je đilasovska.
Tokom pedesetih godina društveni razvoj je bio pun protivurečnosti. Centralizam je ugrožavao samoupravljanje a proces decentralizacij a dovodio u pitanje interese i opstanak šire društvene zajednice. Sredinom pedesetih godina trajno je otklonjena opasnost da Jugoslavija bude uvučena u sovjetski lager. Odnosi sa Zapadom, koji je priznavao jugoslovensku nezavisnost i komunistički poredak u njoj, bili su korektni.
Proces približavanja vojnim strukturama Zapada (Balkanski pakt) bio je zamrznut.
Ekonomska pomoć je „redovno” pristizala. Kako primećuju istraživači tog vremena Broz je, kao Jugosloven, odbranio državnu nezavisnost, a kao komunista sačuvao socijalistički poredak.
DONOŠENjEM Zakona o narodnim odborima (sredina 1952), Ustavnog zakona (januar 1953) i izmena u privrednom sistemu (1954) proces decentralizacije zemlje dobio je na zamahu. Uporedo sa tim, udar na Milovana Đilasa i liberalne ideje, zaustavljanje približavanja Zapadu, pojava prvih znakova normalizacije odnosa sa SSSR-om, presudno je uticao da proces demokratizacije usahne a šansa oživljavanja tržišne ekonomije bude propuštena.
I dok je, na jednoj strani, privredni rast pokazivao izuzetne rezultate (rast industrijske proizvodnje 9%, rast bruto proizvodnje 12%, rast poljoprivrede 7,5%), po svemu sudeći na duže vreme (1954-1965) je zaustavljena društvena reforma. Sveže ideje sasvim su izostale. Uočljiva je promena u shvatanju državnosti i države koja je sve više tretirana kao sredstvo za ostvarenje užih republičkih i lokalnih interesa. Došlo je do prenošenja ovlašćenja sa saveznih i republičkih na lokalne organe vlasti (narodne odbore) i formiranja jakih uporišta vlasti u lokalnim političko-teritorijalnim jedinicama (srez, grad i opština). Zvaničnoj realizaciji ideje o formiranju komune, kao osnovne ćelije društva socijalističke demokratije, prethodila je nova administrativno-teritorijalna podela zemlje. Kada je upitanju Srbija od ukupno 2.253 opštine u 1952. broj je smanjen na 737 u 1955. i 217 u 1963. godini. Broj srezova jeu Srbiji smanjen sa 133 u 1952, na 42 u 1955. i 14 u 1963. godini. Ukrupnjivanje administrativno-teritorijalnih jedinica dodatno je doprinosilo većem uticaju lokalnih organa vlasti na privredu svoje teritorije. Dogmatski birokratizam, u svojoj suštini duboko suprotstavljen svakoj reformi, ovladao je na republičkim nivoima. O razmerama „udara” na centralnu državu rečito govori podatak da je 1952. u investicionim fondovima Federacije bilo 77,9% celokupnog kapitala, dok je 1953. taj udeo iznosio samo 16,1% . U istom vremenskom periodu udeo republika je povećan na 48,2% dok je u nadležnosti privrednih preduzeća bilo 31,1% kapitala. Ipak, uspostavljeni odnosi nisu proisticali iz suverenosti republika, koja se očitovala njihovim finansijskim jačanjem, već su bili posledica razgranjavanja koncepta samoupravljanja. Uostalom, u to vreme, i Josip Broz je u razgovoru sa stranim novinarima na sledeći način anticipirao budućnost: „Ja bih htio doživjeti da Jugoslavija bude do maksimuma stopljena u jednu čvrstu zajednicu, da ona ne bude formalna zajednica već zajednica u kojoj će biti jedna, jugoslovenska nacija, u kojoj će od pet naroda postati jedna nacija.. .”.
Nadležnosti lokalnih organa vlasti su uvećane Zakonom o urećenju opština i srezova (jun 1955). Opština je postala „osnovna društveno-ekonomska zajednica” i „osnovna političko-teritorijalna organizacija” u čijoj je nadležnosti bilo upravljanje privredom i javnim službama, briga o prirodnim bogatstvima, organizovanje uslova proizvodnje, funkcionisanje saobraćaja, osiguranje izvora energije, komunalne usluge i stambeni fond. Novi sistem raspodele dohotka između države i preduzeća omogućavao je lokalnim organima vlasti da učestvuju u raspodeli dobiti. Lokalni interesi su se naročito iskazivali u investicionoj politici. Ojačala je opštinska i sreska birokratija. Ubrzo je postalo uočljivo da komunalni sistem prerasta u zatvoren političko-ekonomski organizam, nezainteresovan za životna pitanja šire društvene zajednice.
NOVI KURS I RECESIJA
NEKOLIKO meseci nakon što je donesen Zakonom o uređenju opština i srezova (jun 1955)” Josip Broz je nagovestio da „jedna generacija ne može da snosi sav teret socijalizma a da ne oseti rezultate svojih napora”. Taj stav dodatno je „razraćen” na proširenoj sednici Izvršnog komiteta CK SKJ od 28. 9. 1955. Nakon te sednice počela su da jenjavaju investiciona ulaganja, obustavljena je gradnja ključnih objekata, počelo se raditi na podizanju životnog standarda stanovništva. Politika „stezanja kajiša” je lagano napuštena. Procenjivano je da u uslovima kada je za potrebe odbrane izdvajano 48% nije realno insistirati na „napetim” investicijama. Nekoliko godina kasnije taj ekonomski kurs prouzrokovaće recesiju a ona pojavu republičkih nacionalizama.