SUKOB sa Informacionim biroom otvorio je čitav niz složenih ideološko-teorijskih i praktično-političzsih pitanja (odnos među socijalističkim državama, uloga države u prelaznom periodu, uloga partije u novom vremenu, karakter vlasti i njenih subjekata, nacionalno pitanje i drugo).
KONTROLA Vlast je za Josipa Broza postajala težek porok, Foto Profimedija
Teorijska misao i svakodnevna praksa slivale su se u proces prepun protivurečnosti. Dok je kritička misao nužno podsticala decentralizaciju (pitanje karaktera svojine, društveno-ekonomskih odnosa, odumiranja države posle osvajanja političke vlasti, uloga države u rukovoćenju privrednim i društvenim životom, planiranje u socijalizmu, političke organizacije društva prelaznog perioda), praksa života je ukazivala na jačanje procesa opšte centralizacije. Odbrana nezavisnosti, ekonomska blokada, propagandni pritisak, vojne provokacije, podrška masa sputavali su izrazitija ideološka strujanja unutar KPJ. Centralizacija se ogledala u povećanoj budnosti, jedinstvu i monolitnosti koje je tražila Partija.
Dotadašnji kurs nije menjan već je, još u većoj meri, afirmisano sovjetsko iskustvo. Traženo je poboljšanje metoda rukovođenja unošenjem više plana i sistema, pravilnija raspodela kadrova i kontrola izvršenja partijskih odluka. Partija je zahtevala da metod rukovođenja bude „još više i upornije” usavršen kako bi niži partijski organi dobili veću i pravovremenu pomoć od viših partijskih organa. To je značilo ozbiljno postavljanje planova rada ne samo uprava već i odeljenja od CK KPJ do sreskih komiteta. Čvršće planiranje pratila je pojačana centralizacija rada. Položaj KPJ je bio krajnje protivurečan. Partija je odrećivala strategiju borbe sa Informacionim biroom, „udarala” putokaze budućeg društvenog razvoja ali, istovremeno, teško transformisala svoje biće i bespogovorno istrajavala na očuvanju monopola svoje vlasti.
DRUGI plenum CK KPJ (28—30. januar 1949) značio je još jedan korak dalje u centralizaciji partijske politike. Rad nije smeo biti izvođen „bez svakodnevne pomoći partijskih foruma” i prilagođavanja svakoj novoj situaciji. Propagandni rad KPJ trebalo je da bude koncentrisan oko onih tema koje omogućavaju partiji da mobiliše sve raspoložive snage „u borbi za socijalističku izgradnju sopstvenim snagama”. Slabosti u radu su objašnjavane njegovim kampanjskim karakterom. Zahtevano je unošenje plana, organizacije, metodičnosti, perspektive. Zaoštreno je pitanje partijske kontrole, istaknuta potreba za većim usavršavanjem u radu partijskih i državnih organa.
Sve je to pokazivalo da je KPJ izlaz iz teškoća i dalje videla i tražila u administrativnom sistemu, intervenciji partijskog aparata i profesionalizmu u partijskom radu, što su osnovni elementi pojačane centralizacije i birokratizacije. Ali, istovremeno sa tim, Drugi plenum KPJ je ocenjivao pogrešnim „svako čekanje direktive odozgo”. Od partijskih komiteta je traženo da „usvajaju” liniju Partije i da na osnovu nje, ne čekajući direktive, čim se pojavi nešto novo, reaguju. Zahtev da „treba smelo i bez kolebanja ukloniti sve one stare klišee i formule”, napustiti tuđa praktična iskustva i organizacione forme, okrenuti se sopstvenom iskustvu čije je zanemarivanje i dovelo „do zatvaranja horizonta našim kadrovima, do dogmatskog prilaženja pitanjima, do krutog držanja za gotove šeme i kalupe”, nagoveštavao je raćanje novog političkog kursa. Takvi zahtevi su, svojom prirodom, razobličavali birokratski način rada i bili suprotstavljeni birokratizmu.
Uporedo sa zaoštravanjem administrativnog rukovoćenja razvijala se i svest koja je značila kritiku postojeće državne organizacije i rukovoćenja privredom. Navedene protivurečnosti nužno su zahtevale razrešenje.
KAKO su metaforično primetili kasnije pisci (M. Selimović u romanu Tvrćava) zbog vlasti se ubijalo i ginulo, zbog nje se gubio ljudski lik, vlast je postajala težak porok.
Politički i društveni život stavljen je pod potpunu kontrolu države i partije na vlasti. Sukob sa Informbiroom ovenčao je KPJ pobedom i otvorio mogućnost preispitivanja sopstvene prakse, ali i prouzrokovao cepanje njenog jedinstvenog jezgra.
Protivurečnosti su bile brojne. Odbrana nezavisnosti je, sama po sebi, afirmisala kritičku misao, razobličavala dogmatizam, rušila kruti shematizam, podsticala korenite društvene, političke i organizacione promene celog sistema kao alternativu sovjetskoj praksi. Deo tih procesa bila je u početku uzdržana a zatim naglašena kritika birokratizma i birokratskog centralizma, zahtev za demokratizacijom društva, nastojanje da predajom dela industrijskih preduzeća bude ojačana materijalna baza i ekonomska samostalnost republika i drugo. Uporedo sa tim, represivnom politikom partija je gušila svaku ideološku aberaciju, nacionalizam, šovinizam, versku isključivost.
Sukob sa Informacionim biroom predstavljao je, i u narednim decenijama, pokriće za trajnu represiju kojoj su bili izloženi svi koji su ugrožavali vladavinu birokratije i ličnu vlast Josipa Broza. „Idejni prelom”, ostvaren u godinama koje su sledile (1949), u suštini, nije mogao dati očekivane efekte. Kadrovi niskog obrazovanja, naviknuti na direktivni stil rada, ispunjeni strahom od novina, dezorganizacije vlasti, opšte anarhije, napuštanja komunističkog kursa, gubljenja stečenih pozicija, teško su se navikavali na novi način rada. KPJ se, uz brojne otpore, počela oslobađati uloge neposrednog operativnog rukovodioca i naredbodavca u državnom i društvenom životu.
„Novi stil rada” uspostavljen na VI kongresu KPJ 1952. tražio je da Partija postane „ideološka avangarda radničke klase i društva u celini”, da se odrekne uloge „komandnog centra” i postane osnovna usmeravajuća snaga u društvu.
U KRIZI oko Trsta, graćanskom ratu u Grčkoj i sukobu sa Informacionim biroom mogu se prepoznati globalni procesi posleratnog vremena, koji su bitno uticali na prirodu jugoslovenske federacije. Na unutrašnjem planu posleratne godine bile su vreme obnove i izgradnje, prvog petogodišnjeg plana, radnih akcija, pruga i gradilišta, agrarne reforme, kolonizacije, kolektivizacije sela, velikih kampanja na opismenjavanju, — ali i terora, prinude, sudskih procesa, razvlašćivanja poraženog neprijatelja, prve (1946) i druge (1948) nacionalizacije, ideoloških sukoba i deoba, kontrolisanih informacija i kontrolisanog života, revolucionarnog zanosa za jedne i „velikog straha” za druge, vreme u kome je postojao privid da je ostvarenje ciljeva socijalizma u najbližoj perspektivi. Sve navedeno bitno je uticalo na društveno-politički razvitak i ustavno-pravno oblikovanje jugoslovenske federacije.
Izrazito agrarna zemlja, sa velikom stopom nepismenosti i propuštenom šansom industrijalizacije, Jugoslavija je iz rata izašla sa velikim gubicima. Zvanični podaci govore o ratnoj šteti koju je pretrpelo 3,7 miliona njenih žitelja (23% stanovništva). Sudbinu celog prostora podelila je i Srbija u kojoj je poginulo 160.626 stanovnika, trajno onesposobljeno 102.309, zatvarano, internirano i lišeno slobode 323.652, pristiglo u nameri da spase goli život preko 300.000 izbeglica (iz Hrvatske 65.442, Bosne i Hercegovine 54.332, Makedonije 43.302, Crne Gore, Sandžaka i Metohije 51.590, Slovenije 6.202, Bačke 21.017 i preko 50.000 neregistrovanih). Gubitak nacionalnog bogatstva, nacionalnog dohotka i privatnog nacionalnog dohotka, samo na užoj teritoriji Srbije, premašivao je cifru od 3 milijarde dolara. Podatak da je oko 900.000 građana sa uže teritorije Srbije prijavil o ratnu štetu (oko 25% stanovništva) ubedljivo ruši politički stereotip izrečen na zasedanju ASNOS-a „da je Srbija u ovom ratu još uvek manje dala, manje se istrošila nego mnogi drugi krajevi”. Uklanjanje posledica nerazvijenosti i rata tražilo je jaku i organizovanu državu.
OBNOVA U SRBIJI
ZATEČENO stanje presudno je uticalo da obnova u Srbiji, u početku, ima sve karaktsristike ratne privrede dok su institucionalizacija nove vlasti i zadovoljenje potreba stanovništva dolazile nakon toga. Centralizovani sistem rukovoćenja zemljom, koji je nastupio neposredno po oslobođenju, zahtevao je obnovu saobraćaja, privrede i industrije, rudarstva, javnih stambenih zgrada ali i organizaciju snabdevanja, raspodelu radne snage, državnu kontrolu preduzeća, prelazak na planiranje proizvodnje i svih aktivnosti na „bazi vladavine državne svojine i ekonomskog monopola države”.