DELOVANjE sekti oduvek je intrigiralo javnost, naročito posle nekog nemilog ili tragičnog događaja.
Foto Shutterstock
U Srbiji, ove godine, povoda je, nažalost, bilo nekoliko, što je i alarmiralo javnost koja se opet pita da li iza svega stoje sekte, odnosno neregistrovane crkve i verske zajednice. Ima i onih koji, međutim smatraju da i neke registrovane imaju vrlo agresivne “misionare koji se, zapravo kriju iza zakonske regulative.
Od marta, kada su mladi roditelji na Petrovaradinu pobili svoju decu, a zatim počinili samoubistvo, do zločina u Nišu gde je za ubistvo Z.C. (69) osumnjičena njena kći M.C, lečeni psihijatrijski bolesnik, “rukopis” sekti provejava kao mogući moriv stravičnih zločina.
Foto: J. Ćosin/Društvene mreže
U javnosti se, takođe, najčešće govori o delovanju satanističkih i pseudohrićanskih sekti, ali u junu se zločinom oglasila i jedna islamistička. Njen pripadnik, konvertit S. (M.) Ž. je kao “šehid” pokušao da ubije srpskog žandarma i stradao je u napadu. Islamista koji ga je vrbovao Senad Ramović Becan, osuđivani kriminalac i terorista koji je javno podržavao Islamsku državu, u avgustu je takođe napao policiju i ubijen je u razmeni vatre.
Niz ovih teških zločina javnost često tumači snaženjem delovanja sekti, ali to zvanično nije potvrđeno ni demantovano. MUP nema odeljenje koje se bavi ovakvim organizacijama. Ministarstva zadužena za vere samo proveravaju dokumentaciju organizacija koje žele da se legalizuju. Nedostatak releventnih informacija izaziva sumnjičavost javnosti, kao u slučaju ubistva u Nišu gde su rođaci kao motiv zločina naveli pripadnost žrtve i zločinca, jednoj, u Srbiji, registrovanoj verskoj zajednici.
Foto: Printskrin/RTS
Po njihovim rečima ćerka je želela da istupi iz te organizacije, a majka joj to nije dozvoljavala, što je kulminiralo ubistvom. Tu zajednicu, međutim, tradicionalne crkve smatraju sektom, ali pravno oni to nisu. U Srbiji su legalizovani od 2006. kada je donet važeći Zakon o crkvama i verskim zajednicama. Tada su razne novokomponovane “crkve” poreklom iz SAD podnele nadležnom ministarstvu dokumentaciju a zatim kao zvanična pravna lica nastavile da često agresivno misionare i da se nazivaju crkvama, iako to nisu.
– Tradicionalne crkve su one koje u Srbiji imaju viševekovni istorijski kontinuitet i čiji je pravni subjektivitet stečen na osnovu posebnih zakona. To su: Srpska Pravoslavna Crkva, Rimokatolička Crkva, Slovačka Evangelička Crkva a.v., Reformatska Hrišćanska Crkva i Evangelička Hrišćanska Crkva a. v. Tradicionalne verske zajednice su one koje u Srbiji imaju viševekovni istorijski kontinuitet i čiji je pravni subjektivitet stečen na osnovu posebnih zakona, i to: Islamska verska zajednica i Jevrejska verska zajednica – jasan je i isključiv Zakon o crkvama i verskim zajednicama.
FOTO: Novosti
U zakonu piše i “Verska sloboda se ne sme koristiti tako da ugrožava pravo na život, pravo na zdravlje, prava dece, pravo na lični i porodični integritet i pravo na imovinu, niti tako da se izaziva i podstiče verska, nacionalna ili rasna netrpeljivost”.
– Svaka od pseudohrišćanskih sekti na svoj način izvlači iz konteksta određene delove Svetoga pisma i daje im naročit značaj, te se tako, po pravilu, stvara jedino autentično, spasonosno, pravoverno i apsolutno tačno učenje. One odbacuju ne samo bogoslovsko-crkvene, nego i moralno-etičke domete hrišćanske civilizacije – navodi Zoran Luković, nekadašnji policijski stručnjak za sekte.
FOTO: Novosti
Te “mesijanske” organizacije predvode sugestivne ličnosti i traže pokornost od članova koje izoluju od spoljnog sveta.
– Manipulacija je daleko uspešnija kada napravite zatvoreni krug i uvlačite u njega nove članove, a zatim ih indoktrinirate idejama po kojima funkcionišu u izolovanom sistemu. Samo oni u kojima su ideje veoma duboko ukorenjene izlaze u socijalnu sredinu da bi misionarili, a za ostale članovima slobodni socijalni kontakti su nepoželjni jer im omogućavaju dostupnost drugačijih ideja i izmenu stavova – kaže dr Ljiljana Simić, neuropsihijatar i sudski veštak sa ogromnim iskustvom stečenim na urgentnoj psihijatriji bolnice “Dr Laza Lazarević”
Foto arhiva
Ona ne želi da komentariše slučaj u Nišu jer nije upoznata sa detaljima, ali naglašava da su psihijatrijski bolesnici veoma osetljivi u svakom kontekstu.
– Oni su ranjivi jer su im mentalni poremećaji uglavnom narušili dobru analizu i adekvatno procenjivanje, sa njima se vrlo lako manipuliše. U nekim zatvorenim grupama takvi pacijenti dobijaju instrukciju da prestanu da uzimaju pishijatrijske lekove, koji inače sporo deluju pa daju efekte i nedeljama posle prestanka uzimanja. Pacijenti to tumače kao potvrdu da im lekovi ne trebaju, a posle izvesnog vremena dolazi do ozbiljnog pogoršanja i svaka nova epizoda je teža – kaže dr Ljiljana Simić.
Foto Shutterstock
Ona naglašava da u svakom čoveku koji uđe u zatvorenu grupu postoji borba da li će prihvatiti uslove u njoj, a neke mentalne strukture to ne mogu da izdrže i tada dolazi do pojave kliničkih simptoma. Njena iskustva potvrđuju sarkastičnu pravnu maksimu, da pravo i pravda nisu ista stvar.
– Niko ne može biti uznemiravan, diskriminisan ili privilegovan zbog svojih verskih uverenja, pripadanja ili nepripadanja verskoj zajednici – piše u zakonu.
REGISTROVANjE VERSKE ZAJEDNICE
GRUPE koje ne spadaju u tradicionalne crkve i verske organizacije, a žele da se registruju kao verske organizacije, podnose ministarstvu nadležnom za vere i verske zajednice zahtev koji sadrži: odluku o osnivanju verske organizacije sa imenima, prezimenima, brojevima identifikacionih dokumenata i potpisima osnivača od najmanje 0,001 odsto punoletnih državljana Srbije koji u njoj imaju prebivalište prema poslednjem zvaničnom popisu stanovništva ili stranih državljana sa stalnim boravkom. osim toga, treba da se prilože statut ili drugi dokument (on mora da sadrži: opis organizacione strukture, način upravljanja, prava i obaveze članova, način osnivanja i gašenja organizacione jedinice, spisak organizacionih jedinica sa svojstvom pravnog lica i druge podatke od značaja za versku organizaciju), prikaz osnova verskog učenja, verskih obreda, verskih ciljeva i osnovnih aktivnosti verske organizacije, kao i podatke o stalnim izvorima prihoda.
Tako je M. Ž. iz Mladenovca legalno odlučio da postane musliman i uzeo muslimansko ime, ali on nije prišao tradicionalnoj Islamskoj zajednici, već agresivnoj islamističkoj sekti. U skladu sa novim identitetom, u junu je izveo teroristički napad pre koga je poručio da će postati “šehid”, ubica u ime džihada, koji je svestan da će i sam poginuti, ali se tome raduje jer će stići prečicom u dženet, islamski raj. Razumevanje njegovih motiva da drastično promeni identitet je ključno za prevenciju sličnih zločina.
Foto: Printscreen
– Nastupila je, nažalost, potpuna inverzija života: sve ono što se smatralo negativnim je osvojilo civilizacijske norme i smatra se prihvatljivim. Društvene mreže su nametnule životni stil u kome su najvažniji dokazivanje, senzacija, biti prvi u nečemu, pa ma šta to bilo. A najčešće je nešto nekorektno, kriminogeno, amoralno, što potpuno odskače od pređašnjih civilizacijskih iskustava. To pokazuje i slučaj mladog Srbina koji je potpuno odbacio identitet i postao islamista. To jeste i pitanje karaktera osobe, njenih intelektualnih kapaciteta, eventualnih mentalnih problema, ali i pomanjkanja ljubavi, podrške, brižnosti, zaštićenosti u porodici i u okruženju. Strah od usamljenosti je užasan, a S. (M.) Ž. je rešenje našao u novoj “porodici” koja veruje da izvršenje ubistva, iako izaziva i samouništenje, donosi dobrobit na nebu. Takva uverenja nesumnjivo utiču na mentalno zdravlje. Ovi tragični događaju su poslednje upozorenje da počnemo da se bavimo mentalnim zdravljem društva, jer je ono njegov noseći stub – kaže dr Ljiljana Simić.