U MANASTIRU Rakovica, na obodu Beograda, gde je patrijarh Pavle (1914-2009) sahranjen, više desetina vernika došlo je juče, da mu još jednom oda počast na 110. godišnjicu njegovog rođenja. Omiljeni poglavar SPC ostao je upamćen po skromnom duhu, nesalomivoj veri i mudrosti kojom je vodio Crkvu u teškim vremenima.
Foto: Zoran Jovanovic
Došli su ljudi različitih generacija, prilazili su grobu, celivali krst i tiho se molili. Prilazimo starijoj ženi, pitamo je dolazi li često.
– Svake godine, na današnji dan – odgovara nam Zorka Đurđevski. – Bio je skroman i pošten. Prisustvovala sam njegovim službama. Pamtiću ih celog života. Govorio je jednostavno, ali njegove reči su imale ogromnu težinu. On je i za života za nas, za narod bio svetac. Kad sam prvi put došla ovde, osećala sam da sam bliža Bogu, kao da je njegova vera uvek među nama, u svakom kamenu ovog manastira.
Foto: Zoran Jovanovic
Nedaleko od nje, stariji čovek nepomično stoji, gledajući u grob. Ime mu je Milan Jovičić, iz Mirijeva je.
– Patrijarh Pavle je svake godine dolazio na Ilindan u našu crkvu. Tamo sam ga upoznao. Naučio me je da verujem i pomažem ljudima u nevolji – govori nam. – Često dolazim ovde, otkako je preminuo. Kao da me nešto vuče da mu budem bliže.
Vernici iz različitih krajeva pohode manastir Rakovicu sa istom željom: da pronađu utehu, mir i duhovnu snagu koju je Pavle davao svojim jednostavnim, ali dubokim porukama.
– Čuli smo mnogo priča o patrijarhu Pavlu – kaže Milica, držeći ćerku Ana Mariju za ruku. – Ovaj dolazak je važan za nas, jer je blaženopočivši patrijarh simbol nečeg većeg od nas samih. U svetu u kojem se svi trude da budu veći i važniji, učio nas je da je veličina u skromnosti i da prava snaga dolazi iz ljubavi prema drugima. U ovom vremenu, Pavlove reči o miru i praštanju deluju kao jedini pravi odgovor.
Uputili smo se ka spomen-sobi patrijarha Pavla, u manastirskom kompleksu. Na jednom zidu su njegove fotografije iz različitih perioda života i monaške službe. Prilazi nam otac Đorđe Trajković, koji je proveo 20 godina sa patrijarhom Pavlom dok je bio vladika raško-prizrenski. Primio ga je i u Prizrensku bogosloviju, rukopoložio za đakona i sveštenika.
Foto: Zoran Jovanovic
– Bio je melem u svemu, svestrano obrazovan, raspoložen da pouči – kaže otac Đorđe. – Često je dolazio u Bogosloviju. Nije imao kola, pa je od Bogoslovije do Episkopije išao peške, a to nije blizu. Bio je jedan od najskromnijih naših patrijarha i episkopa. Sve je radio na spasenje duše.
U jednoj vitrini su tri para cipela koje je patrijarh sam napravio.
– Potkivao ih je zimi, kad ide da se ne oklizne – nastavlja otac Đorđe. – U Prizrenu je kad đaci krenu na raspust kući, uzimao njihove stare cipele koje su oni bacali i popravljao da bi ih nosio. Skromno je živeo, kao što Sveto pismo kaže: “Pokupite sve komade da ništa ne propadne.” On se trudio da svoju skromnost primeni, što je u skladu sa monaškim životom.
Crni vuneni prsluk, improvizovana stara lampa, kašika, viljuška, turpija, čekić, nožić, rešo i lončić pričaju priču o čoveku koji nikad nije tražio ništa za sebe, već je celim bićem bio posvećen drugima.
Foto: Zoran Jovanovic
Da obriše ako pogreši
U VITRINAMA spomen-sobe su i beleške i pisaća mašina patrijarha Pavla.
– Nije direktno kucao na mašini, pisao je olovkom da može da obriše ako pogreši – govori otac Đorđe. – Nije imao telefon. Ko god je hteo da mu se obrati morao je da napiše pismo. Uvek je uz sebe imao koverte i poštanske marke.
Pokazuje nam otac Đorđe i čuvene patrijarhove pohabane kofere:
– U njima je nosio odežde. Iako je kao vladika mogao da uzme đakone da mu nose kofere, obično ih je nosio sam dok je išao Kosovom i Metohijom. Mnogo kilometara su ovi koferi prošli. Na Kosovu i Metohiji, nikad nije bilo lako, ali Pavla su i Albanci poštovali. Išao je da ih pomiri kad bi se posvađali oko međa ili nečeg drugog. Svojim delom pokazivao je šta je ispravno. Jedanput, u vreme albanskih demonstracija, vozio sam ga iz Prizrena u Gnjilane. “Plaćam ti kartu, a društvo što ti pravim neću da ti naplatim”, našalio se. Nije hteo ništa badava.
Foto: Zoran Jovanovic
U spomen-sobi su i njegove odežde, mitre koje je najviše voleo, odlikovanja i pokloni koje je dobijao od sestrinskih crkava. Njegova biblioteka ima više hiljada knjiga, i nisu sve teološke sadržine. Posebno se interesovao za medicinsku literaturu.
– Došao sam iz Nemačke, pred njegovu smrt – kaže otac Đorđe. – Pridržavao se za zid, jedva je hodao. “Đorđe, sve je dobro, samo su me noge izdale. Hodale su, hodale, pa su se valjda nahodale”.
Preporučujemo