Svakog klinca nove generacije prati isti usud: makar jednom sedeo je sam za svojim stolom i najmanje jednom ga je ženska napravila volom. A onda će većina tih klinaca, kad porastu, shvatiti da priča o ljubavi obično ugnjavi. Tek poneki će, kada padne noć, zvati upomoć. Ali neće okrenuti hitnu pomoć. Pustiće balade „Riblje čorbe”.
Izdvojte bilo koji stih ili pesmu Borisava Bore Đorđevića i sešćete za šank, uplovićete u svoj život, epohu, politiku, revoluciju i kontrarevoluciju, tranziciju, bunu i ustanak, nacionalizam i alkoholizam, euforiju i samodestrukciju.
Živeći kao netipična, antirokenrol zvezda, slavljena do neba i bacana u blato, legenda za života koji čas ulazi među božanstva a čas beži sa srpskog Olimpa i lupa vratima za sobom, poslednjih nedelja nije mogao da izbegne ono što je uvek bio. Konzilijum lekara iz Ljubljane, tamo gde je ispustio dušu Josip Broz Tito, svakodnevno je izveštavao o njegovom zdravstvenom stanju i ma kako da se činilo da je u Srbiji i u regionu stanje pregrejano, a kako bi i bilo drugačije, i mada su svi znali kakve će vesti stići iz Ljubljane i da nikako neće biti dobre, i oni koji su mu se divili i oni koji su to činili nešto manje, očekivali su da će ustati, doći i održati još jedan veliki stadionski koncert.
Ali sada će doći poslednjim vozom za Čačak. I taj voz neće biti plave boje!
Dok je veliki crveni poglavica Jugoslavije bio živ, Bora je bio njegov žestoki kritičar, a ironija sudbine je da je roker, iako je bežao od svake vrste idolopoklonstva, poslednje nedelje iz dana u dan bio prva vest. Čačanin koji je toliko prezirao i ismevao kult ličnosti, pretvorio se, bez svoje volje, u sopstvenu antitezu. Njegova smrt je to potvrdila, mada je toliko silno želeo samoizolaciju kod svojih starih, dobrih „bečkih konjušara”.
Ne možeš da pobegneš od toga što zapravo jesi i zato je njegova smrt propraćena kao odlazak najveće rokenrol zvezde. Bora bi se sigurno složio sa mnom, ali se činilo kao da je odavno mrtav. Baš kao rokenrol u Srba i Jugoslovena koji je stvarao. Ali njegove pesme su aktuelnije nego što su bile, njegovi tekstovi su rešavali političke, ljubavne i istorijske dileme, a istovremeno, bile su proročanske i prenosile su se s kolena na koleno, od uva do uva, odbijajući da nestanu, kao njihov stvaralac. Čak je i njegov prijatelj Vojislav Koštunica prekinuo sopstveni zavet ćutanja i oprostio se od Bore, za Voju neobično dirljivim javnim pismom.
U davna vremena Bora je delio vokal i gitare sa još jednim genijem, Đorđem Balaševićem, ali bend „Rani mraz” nije mogao da podnese dve sujete i dva koncepta, daleko jednostavnijih nego što se misli. Naime, Đole je pisao o prvim, a Bora o poslednjim ljubavima, onim gde nema šanse za popravni! Đole je živeo u „molu”, koketirajući sa maršalom kroz revolucionarnu baladu „Računajte na nas”, dok je Bora obitavao u „duru”, dakle žestoko i beskompromisno, pokazujući to već u prvoj baladi „Lutka sa naslovne strane”.
Poslušajte je i danas, kao da je sinoć napisana. Zato Bora odlučuje da izvrši muzičku secesiju i otcepljuje se od „Ranog mraza”, idiličnog, ali za njegov ukus previše slatkastog pop benda i osniva „Riblju čorbu”, u kojoj, kao ritam gitaristu, zapošljava talentovanog klinca Momčila Bajagića Bajagu.
Tada je jugoslovenskom scenom suvereno vladalo „Bijelo dugme”, ali opori Čačanin zaljubljive prirode, napujdan na komunizam, za razliku od Gorana Bregovića, koji je bio zlatni dečko crvene Juge, objavljuje album „Kost u grlu”, sa klasikom „Ostani đubre do kraja”. Ta ljubavna balada, protiv koje ni glasa nisu digle feministkinje koje se bude, jer zaboga, svaka je želela da bude baš ta, takvo đubre, zbog koje će bezbroj Bora stajati za šankom, delimično pijani. Zapravo, odvaljeni ko letve.
Na drugom albumu, euforija je zahvatila čitavu Jugoslaviju, koja se prepoznaje u tekstovima i hard rok zvuku „Riblje čorbe”, u savršenom koktelu balada i žestine. Zaista, gitarske rifove ublažava nova, nestvarna balada „Dva dinara, druže”, gde posao Bora i Bajaga dele na ravne časti – Bora piše tekst, a Bajaga komponuje. Ako je u „Đubretu” Bora prešao sve do tada poznate granice ljubavnih pesama, sada se spušta još niže, na dno društvene lestvice i kao prava rokenrol muškarčina cmizdri dok ga u toaletu teši i savetuje „baba sera”.
Zapadno odavde, prema kasnijoj Bajaginoj pozitivnoj geografiji, 442 od Beograda, u Zagrebu se rasanjuje Džoni Štulić i sa bendom „Azra” stvara se trijumvirat jugoslovenskog roka koji nikada neće biti dostignut. Ali Bora je jedinstven zato što stihovima „za ideale ginu budale” i „kreteni dižu bune i ginu” potpaljuje vatru Subnora, narodnih heroja, komandanata armija i postaje državni neprijatelj broj jedan, za razliku od Bregovića, koji se jednako majstorski drži druge strane barikade.
Međutim, Borin neverovatan glas koji se inače retko analizira, iako je njegovo rokenrol grlo bilo vrhunsko, ali tek kao začin njegovim tekstovima i muzici, postaje izraz idejnih skretanja. Međutim, sistem je pred raspadom i saveti staraca smešteni u centralnim komitetima postaju nemoćni pred stadionskom euforijom koja prati turneje „Riblje čorbe”.
Jer tad, on je bio mlad! On neće da bude član mafije, ne treba mu knjižica partijska, potom piše pesmu „Baba Jula” u vreme apsolutističke vlasti Slobodana Miloševića, aludirajući na Miru Marković, gospodaricu života i smrti i najmoćniju ženu devedesetih. To vreme muzičke i političke psihodelije Bora razara monumentalnom pesmom „Pogledaj svoj dom, anđele”, koja jednako ukleto zvuči kako u gitarskoj, tako i u simfonijskoj verziji. Ako je poslušate sada, videćete sve ono što je davno naslutio Borisav Bora Đorđević. Videćete čemer, smrt i jad.
Bio je toliko slavan da je sve učinio da se reši tog bremena slave, pa je priređivao sebi svojstvene performanse, kao što je angažman u nižerazrednom fudbalskom klubu Pekar ili osnivanjem fiktivne Partije običnih pijanaca, okružen zgubidanima koji su plivali u alkoholu. Kao i on sam. Ma kako mu spočitavali njegovo srbovanje, on je valjda jedini rokenrol junak na čije su regionalne turneje masovno dolazili Hrvati, jer su želeli da zajedno sa njim preživljavaju živote junaka njegovih pesama.
Mnogi će reći da se propio kao strina i počeo da cmizdri za nekom malom koja mu se javljala u snovima dok je lokao vinjak. I da je vremenom postao krpa od čoveka pa su ga izjeli alkohol, duvan i holesterol, umesto da je, poput Gorana Bregovića, kupovao vile na Dedinju, širio bogatstvo, postao rokenrol tajkun, a onda kupio jahtu „peršing” od 18 metara i jedrio Sredozemljem, održavajući vezu sa menadžmentom na kopnu preko video-linka.
Ali onaj Bora za šankom nije bio fiktivni, već stvaran lik i svaki junak njegovih pesama bio je on sam, pa bi svaki pokušaj njegove moralne amorfnosti i života daleko od memljivih potkrovlja i suterena bio shvaćen kao vodvilj.
Čovek koji je davno prežalio sebe nikada neće pobeći od nas, jer će se njegove pesme tek slušati kao vrhunska poezija. Jer kad hodaš, ne zastajkuješ i zemlju ne dodiruješ. Tu baladu Bajaga je poklonio „Ribljoj čorbi”, a onda otišao svojim putem, ali je prošlog vikenda na Ušću desetine hiljada ljudi pevalo pesmu horski, moleći se za Borisava Boru Đorđevića i njegovo spasenje.
Možda narodne mase neće stajati u špaliru dok njegovo telo bude putovalo poslednjim vozom za Čačak. Siguran sam da će svako pustiti neku od njegovih pesama, koju kao da je pisao baš po narudžbini za svakoga od nas. I zato što je bilo baš tako, zbog toga će Bora, ma kako se trudio da što brže skonča, živeti daleko, daleko duže nego što je mislio!