KONSTITUISANjE Privremene vlade DFJ (7. mart 1945), u čijem je okviru postojalo i Ministarstvo za Srbiju, zahtevalo je formiranje vlada federalnih jedinica.
IZBOR Skupština Srbije za predsednika vlade je imenovala dr Blagoja Neškovića, Foto Vikipedija
Postojanje resora za federalne jedinice u Vladi DFJ suštinski je ukazivalo da federativno urećenje predstavlja činjenicu o kojoj nema rasprave. Na osnovu Uputstva o osnovnim načelima za obrazovanje vlada federalnih jedinica, donetog od strane Predsedništva AVNOJ-a 5. aprila 1945, pristupilo se jednoobraznoj organizaciji vlasti po federalnim jedinicama. Uputstvo je sadržalo samo osnovna načela o organizaciji, nadležnosti i funkcionisanju vlada federalnih jedinica. Dva dana kasnije, 7. aprila 1945, formiran je najviši izvršni organ federalne Srbije. Zakon o narodnoj vladi Srbije je predvićao da vladu postavlja Predsedništvo ASNO Srbije, utvrćivao delatnost, odgovornost i prava vlade i ministarstava, definisao ministarstva. Za predsednika – vlade Narodna skupština Srbije je imenovala dr Blagoja Neškovića, za potpredsednike inž. Mihaila Burovića i Stanislava Boškovića, za ministra unutrašnjih poslova Milentija Popovića, za ministra pravosuća Miloša Carevića, za ministra prosvete Mitru Mitrović Đilas, za ministra finansija Petra Stambolića, za ministra industrije i rudarstva dr Milivoja Perovića, za ministra trgovine i snabdevanja Voju Lekovića, za ministra poljoprivrede protu Milana Smiljanića, za ministra šuma prof. Miloša Moskovljevića, za ministra narodnog zdravlja Uroša Jekića, za ministra socijalne politike Životu Đermanovića, za ministra graćevina inž. Mihaila Ogo- janovića.
KRIMSKA konferencija dala je preporuku o proširenju AVNOJ-a poslanicima Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije izabranim decembra 1938. godine. Smisao preporuke bio je u nastojanju saveznika da neutrališu AVNOJ kao revolucionarnu skupštinu i u njoj obezbede podelu uticaja. Vođstvo NOP-a je preporuku tumačilo kao vid direktnog mešanja saveznika i pokušaj oduzimanja apsolutne vlasti iz ruku KPJ. Ipak, postojala je i svest da njeno prihvatanje vodi ka ostvarenju mećunarodnog priznanja jugoslovenske revolucije.
Ubećenje da NOP ima gotovo apsolutnu prevlast nad drugim političkim i vojnim pokretima budilo je nadu da „preporuka” sa Krima može biti izigrana. Iza deklarativno datih ustupaka bila je namera partijskog voćstva da zadobijanjem mećunarodnog priznanja, u što kraćem roku i sa što manje žrtava, učvrsti sistem uspostavljen u revoluciji. Pažljivo je rađeno na prikrivanju pozicija KPJ u sistemu vlasti koji je nastajao. U propagandnim nastupima isticana je oslobodilačka i antifašistička dimenzija rata.
Narodnooslobodilačkoj borbi je svesno oduzimano. jednostranačko obeležje. Partija je radila konspirativno nastojeći da svoje stavove izražava preko organa vlasti a ne preko partijske strukture. To, istovremeno, nije značilo odricanje od svog partijskog subjektiviteta.
PITANjE proširenja AVNOJ-a „u duhu Sporazuma Tito—Šubašić” Partija je stavila na „dnevni red” tek 21. jula 1945. Izmeću dve mogućnosti — u celini prihvatanja saveta Krimske konferencije o popuni AVNOJ-a poslanicima izabranim 1938. ili odbacivanja tog saveta i popune AVNOJ-a predstavnicima raznih političkih grupa i stranaka — vođstvo jugoslovenske revolucije se odlučilo za „srednji put”. Odlučeno je da iz sastava „stare skupštine” AVNOJ bude proširen za 53 poslanika. Takođe je rešeno da AVNOJ koptira „još 60—70 lica, koja bi odredile pojedine političke grupe i stranke”. Pritom je odbacivana mogućnost da AVNOJ bude popunjen pojedincima koji su aktivno sarađivali sa okupatorom ili pripadali strankama „antidemokratske” i „profašističke” orijentacije koje snose odgovornost za diktatorske režime u Kraljevini Jugoslaviji (JNS, JRZ, pojedine radikalske grupe). Jasno je naglašeno da popuna AVNOJ-a nema za cilj promenu odnosa snaga u tom telu (nasuprot 123 novih bilo je i 365 starih većnika) ili bilo kakvo nadglasavanje, već samo predstavlja pokušaj da u njemu „doću do izražaja sva osnovna politička strujanja u našoj zemlji, osim fašističkih i antidemokratskih” i „budu zastupljena sva mišljenja”. Po „ključu” za raspodelu mandata Savez zemljoradnika je trebalo da dobije 15 poslanika, Demokratska stranka 10, Narodna seljačka stranka 10, Republikanska stranka 6, Samostalna demokratska stranka 5, Grupa dr Ivana Šubašića 5, Socijalistička stranka 2, Socijalno-demokratska stranka (N. Divac) 2, Grupa „Napred” 2, ostale grupe i pojedinci 13. Poslanike, odrećene ovim ključem, odrećivala su voćstva partija i grupa a pojedince „Odbor za proširenje AVNOJ-a”.
Antifašističko veće narodnog osloboćenja Jugoslavije sazvano je na svoje Treće zasedanje 7. avgusta 1945. u Beogradu. Tom prilikom AVNOJ je transformisan u Privremenu narodnu skupštinu DFJ. U pitanju je bilo ispunjenje obaveza koje je nametala „krimska preporuka” a ubrzao sastanak saveznika u Potsdamu. KPJ je procenjivala da ta transformacija neće ugroziti program i sastav AVNOJ-a. Suštinski, nastajanje Privremene narodne skupštine nije bilo izraz realnih unutrašnjih političkih odnosa snaga, već posledica mećunarodnih potreba nove Jugoslavije i obzira koje je pobednike u jugoslovenskom građanskom ratu imao prema velikim savezničkom silama.
ZADATAK skupštine je bio da donese nove zakone i pripremi izbore za Ustavotvornu skupštinu. U veoma kratkom roku, donošenjem političkog zakonodavstva, Privremena narodna skupština je okončala svoj rad 26. oktobra 1945. godine. Meću donetim zakonima od posebne važnosti su bili Zakon o biračkim spiskovima (utvrđuje osnov biračkog prava), Zakon o Ustavotvornoj skupštini i Zakon o izboru narodnih poslanika za Ustavotvornu skupštinu. U skladu sa potrebom da bude doneta „suverena odluka o konačnoj formi i organizaciji naše državne zajednice, a u skladu sa našim sporazumima, zaključenim u toku 1944. godine, i preporukama naših velikih saveznika, donetim na Krimskoj konferenciji”, izbori za Ustavotvornu skupštinu zakazani su za 11. novembar 1945. Proširenje AVNOJ-a i njegova transformacij a u Privremenu narodnu skupštinu bilo je posledica međunarodnih odnosa u koje je stupala Jugoslavija.
Na vrhu strukture narodnooslobodilačkih odbora i državne vlasti u Srbiji bio je ASNO Srbije i njegovo Predsedništvo. Jedan od prvih državnopravnih poslova koji je Skupština obavila bilo je donošenje Odluke o pripajanju dela Sandžaka Srbiji i prihvatanje izjava Glavnog NOO Vojvodine i Oblasnog NOO Kosova i Metohije o uključenju ovih oblasti, sa autonomnim statusom, u okvir Srbije.
Uporedo sa izgrađivanjem zakonodavne i izvršne vlasti konstituisan je pravosudni sistem. Početkom februara 1945. doneta je Odluka o ukidanju i nevažnosti svih propisa donetih od strane okupatorske vlasti i onih koji su bili važeći u vreme zavođenja okupacije. Od tog trenutka na snazi su bili samo zakoni, doneti pre aprila 1941, koji nisu bili u koliziji sa koncepcijom nove vlasti. Nevažeće zakone su, u većini slučajeva, zamenila pravna pravila doneta zakonodavnom aktivnošću AVNOJ-a.
NAMESNICI BEZ UTICAJA
PORED Privremene vlade DFJ i Privremene narodne skupštine, kao ustanova prelaznog karaktera, u sistemu vlasti DFJ postojalo je i Namesništvo. Namesništvo je bilo samo formalni čuvar na njega prenetih kraljevskih ovlašćenja. U suštini sva ovlašćenja pripadala su predsedništvu AVNOJ-a (kasnije Privremenoj narodnoj skupštini) i vladi DFJ. Bez značajnijeg uticaja u političkom životu namesnici (Srćan Budisavljević, Dušan Sernec i Ante Mandić), objektivno, nisu bili ni u prilici da brane interese monarha i monarhije. Postojanje Namesništva bilo je za KPJ nužni ustupak saveznicima ali i forma putem koje su revolucionarne promene usklađivane sa postojećom ustavnom formom države.