Postoje ličnosti koje su, ma šta zli jezici o njima smatrali, dugoročno značajne za jednu kulturu i jedno društvo, kao i one koje su, ma šta sami o sebi mislili i koliko god da su trenutne moći i sinekura nakupili, za svoje okruženje dugoročno beznačajni, a možda i štetni.
Živimo u vremenu kad su politika i političari precenjeni, jer se čitava planeta tumba i ljudi se u tom tumbanju bore za egzistenciju pa često padaju ničice pred ogoljenom moći. No, koliko god aktuelni moćnici hteli da budu večni, prosto iskustvo govori da su svaka moć i vlast prolazni, dok ono što ostaje da traje jesu neke druge forme života – ideje i zapisi. Stari Latini su nam ostavili izreku – ars longa, vita brevis – koju na svakodnevni jezik možemo prevesti sentencom – ljudi prolaze, dela ostaju. Konačno, poslednji sudija nad svima i svačijim delom jeste vreme, koje jednima daje za pravo, a druge, ma koliko trenutno bili moćni, konačno baca na svoje margine.
Veliki pesnici i mislioci su upravo one zimzelene biljke u svakom društvu čija dela po pravilu nadživljuju svaku listopadnu vlast, upravo zato što vlast često laže i maže, a pesnici i mislioci, makar ako su od formata, govore neke univerzalne istine, služeći kao putokaz.
Jedan od takvih pesnika i „ljudi istine” bio je Bora Đorđević, frontmen „Riblje čorbe”, čiji jedan album čak i nosi jednostavan naziv – istina – ukazujući opet veoma jednostavno o čemu je tu reč. Nije bilo kod njega i njegove muzičke ekipe mnogo laganja i mazanja, prevara i laži, već sve neka nedestilovana istina do istine, doduše zapakovane u lepe muzičke forme da ih je lakše progutati. Bora Đorđević je bio više pesnik nego muzičar i privlačile su ga „teške teme”, kao što leptira privlači ulična svetiljka koja će mu konačno spržiti krila.
Nema o čemu on nije pevao, stalno se igrajući vatrom. Snimiti pesmu „Član mafije” i preko nje zezati partiju u vreme kad je ona još bila jaka mogao je samo neko ko u sebi ima dovoljno ludila i sprdnje da može da podnese posledice. A one su za Boru često bile loše, ali nikada drastične, jer ga je čuvao oreol narodnog miljenika koji je pošteno stekao govoreći ono što je narod mislio, a nije smeo da kaže. Čak i kad je od sebe samog napravio karikaturu i postao vašarski stihoklepac, bilo je u njemu dovoljno smelosti da stvari nazove pravim imenom, iako su ga tada, umesto nekadašnjeg kruga dvojke, u nebesa uznosili marginalci iz pasivnih krajeva.
Dovoljno je pogledati ko je sve bio na njegovoj sahrani – od opozicionih urbanih starorokera poput Pece Popovića, preko „heroja” ratova devedesetih poput Veselina Šljivančanina i kapetana Dragana, sve do emisara aktuelnih vlasti – da se zaključi da je on ostvario nacionalni konsenzus koji u današnjoj Srbiji možda može da ostvari još samo Novak Đoković. U današnjoj razdrobljenoj i po svim linijama podeljenoj Srbiji posve su retke ličnosti kojima poput Bori aferim daju i sleva i zdesna, i konzervativci i fenseri, i krug dvojke i pasivna brda i doline. Nije ni čudo što je prijateljevao s Vojislavom Koštunicom, čija mu je vlast od svih vlasti jedina bila prirasla srcu, jer je i Koštunica bio redak tip koji je u povazdan podeljenoj Srbiji svojevremeno postigao nacionalni konsenzus. Upravo odnos između njega i Koštunice, koji je bio i na njegovoj sahrani kao još živuća spona nacionalnog konsenzusa između svih tamo prisutnih naših struja, koje se inače trenutno ne podnose, znakovit je kao odnos između pesnika i mislioca, jer Koštunica nikad nije bio klasičan političar, već više mislilac, zahvaljujući čemu je jedan od malobrojnih bivših lidera Srbije koji danas svoje penzionerske dane žive u miru i zdravlju. Priča o njemu i Bori je zapravo priča o one dve kaste – pesnicima i misliocima – koje drže svako društvo na okupu jer mu daju značenja i vrednosti, definicije i crvene linije. Na kraju krajeva, još živimo Koštuničin ustav iz 2006. godine jer nijedna prizemnija vlast nakon njegove, zapletena u lukrativnije poslove, nije radila na donošenju nekog novog ustava, pa čik neka neko sada proba da izbaci Kosovo i Metohiju iz ustava pa da vidimo šta će da mu se desi. Jer je definicija koju su tu ostavili Voja, Bora i ta njihova ekipa još dovoljno jaka, ne samo na papiru, već pre svega u srcima ljudi.
Pesnici pevaju kako osećaju, a mislioci misle svoje ideje na sistematičniji način, usled čega su oni prvi tragičnije figure od drugih, baš kao što je to na kraju postao Bora, bolestan i iscrpljen u dobrovoljnom izgnanstvu u Sloveniji, dok se Voja Koštunica i više nego dobro i dalje drži, pogotovo što je reč o čoveku koji je neko vreme nosio težak teret vlasti, što čoveka truje i uništava, kako je to lepo rekao američki filozof Ralf Valdo Emerson. Lucidni Pikaso je, s druge strane, rekao da je svet komedija za onoga koji misli, a tragedija za onoga koji oseća, pa se i pod te kategorije mogu podvesti Koštunica i Bora Đorđević, jedan koji se nasmejao u brk i samoj vlasti ostavljajući je bez žaljenja, i drugi koji je plakao zbog svih ljudskih nesavršenosti i grehova koje je opisivao u svojim pesmama.
Konačno, i jedan i drugi, i njihove kaste pesnika i mislilaca, mogle bi se pokazati kao značajnije i trajnije nego što im današnje surovo vreme daje za pravo uzdižući uglavnom nosioce ogoljene moći, bez obzira na to da li je finansijska ili politička. Međutim, čisto istorijsko iskustvo pokazuje da su sve to kule u pesku jer je ona prava moć bila i ostala osvojiti srca ljudi, a to se baš dugoročno ne može šarenim pi-arom, koji je kao mehur od sapunice.
Istina je da živimo u vreme kad se čitave vojne ofanzive pokreću iz marketinških razloga, poput npr. one ukrajinske kod Kurska, ali konačan rezultat i u ratu i u politici i u ekonomiji i u pesništvu i u mislilaštvu zavisi od toga šta je dugoročno održivo.
Iako krhko zdravlje odavno načetog Bore Đorđevića nije bilo dugoročno održivo, njegova poezija će biti žilavija, jer nije više samo njegova, već se nalazi u srcu svakog čoveka koji je odslušao par pesama „Riblje čorbe”, Borine grupe čije je postojanje koincidiralo s propadanjem najpre Jugoslavije, pa potom i Srbije, koje se mogućno još nije završilo. Stoga on ostaje gorki prorok propadanja koji nije, pošteno je to reći, ostavio putokaze za budućnost, ali je bio dovoljno pošten i hrabar da u sadašnjosti svaku stvar nazove pravim imenom.
Jer budućnost ipak ne grade pesnici, već mislioci, pa čekamo zapravo nekog novog Koštunicu da, s one strane sve prizemnije dnevne politike, ponovo uspostavi konsenzus između različitih delova trenutno razdrobljene Srbije.
Naučni savetnik na Institutu društvenih nauka
Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista