FELJTON – USTANICI SHVATAJU ZNAČAJ RAZVOJA ŠKOLSTVA I NAUKE: Devetnaesti vek je bio od retkih, u kome su Srbi pokazali da mogu da se slože

DOSITEJ je često i sa namerom pokuđivanja, prećutno ili javno od mnogih tretiran kao mason.

DOSITEJ  je često i sa namerom pokuđivanja, prećutno ili javno od mnogih tretiran kao mason. Oponenti, međutim, navode da je upravo  Dositej prvi među Srbima objavio najoštrije reči protiv masonerije u svom vremenu, a da stvar bude zamršenija sva nastojanja samih masona,  da se dokažu tvrdnje o Dositejevom masonstvu su zasad ostala potpuno besplodna, o čemu veoma korektno izveštava i deo masonske literature .

U prilog tvrdnji da je Dositej bio mason služi i jedan njegov portret na kom je iznad Dositejeve glave vidno istaknuta piramida sa svevidećim okom, a koji  je naslikao Dositejev kum, inače tada ugledni srpski slikar. Ni taj argument nije sasavim nesporan iz prostog razloga što si ti masonski simboli nalaze u zoni rama, a ne na slici. Ozbiljan argument protiv tvrdnji da je Dositej bio mason je nepostojanje bilo kakve dokumentacije i druge validne istorijske građe o njegovoj pripadnosti masonima. Princip delovanja masonerije u politici koji je bio dominantan u Dositejevom vremenu jeste približavanje vladaru radi uticanja na njega savetima koji bi vodili dobru naroda preko ostvarenja načela tajnih, ezoteričnih društava. Ukoliko bi se potvrdilo da je Dositej bio mason onda bi i njegovo približavanje Karađorđu i ustaničkom vođstvu, kao i njegov nagli dolazak u Beograd imali sasvim drugi smisao kao deo masonske strategije.

I srpski vladika  Stefan Stratimirović se nalazio na popisu članova lože “Vigilantia”  (“Budnost”) u Osijeku, koja je otvorena 1773. godine, a kojoj se od 1791. godine gubi svaki trag. Iako je o radu ove lože ostalo malo tragova, ipak je nepobitan Stratimirovićev slobodnozidarski rad u osječkoj loži u kojoj je imao zvanje majstora.

Mitropolit Stratimirović je budno pratio zbivanja u Srbiji… Kada je otpočeo Prvi srpski ustanak pod voždom Karađorđem, Stratimirović mu je poklonio najveću pažnju.

Istoričari ustanka slažu se o njegovom velikom doprinosu oslobodilačkoj borbi svog naroda. Svojim izveštajem bečkom Dvoru, uticao je na blagonaklonost prema ustanicima i na prećutnu saglasnost o snabdevanju oružjem, municijom i hranom iz Austrije. Mitropolit Stratimirović se još za vreme života “zlatnim slovima upisao” u istoriju srpskog naroda kao veliki patriota. Zauzimao se za dovođenje obrazovanih ljudi u Srbiju. Tako je i  Dositej Obradović 1806. godine pozvan da iz Trsta dođe u Srbiju.

DOSITEJ natovaren svom svojom bibliotekom i sa svom zlehudom životnom ušteđevinom koju je mučno stekao,  i koja je trebalo da mu obezbedi spokojnu starost na obali Jadrana, u oslobođeni Beograd  je stigao na Preobraženje 1807. godine,  i pozdravljen onako kako  je i trebalo pozdraviti tada najobrazovanijeg Srbina na svetu – topovskom paljbom sa Kalemegdana i oduševljenim uzvicima okupljenog sveta. Takav doček Dositej nikada pre nije i neće više doživeti. Biće ganut doživotnom bliskošću i emocijom malo obrazovane sredine velikog srca koje mu je ponuđeno na dlanu i zavuvek. Tu je već Karađorđe potvrdio svoje poštovanje ne samo prema Dositeju i njegovom nauku već i prema njegovim idejama prosvećivanja zbog kojih ga je uostalom i pozvao.

Da će devetnaesti vek kod Srba biti jedan od retkih vekova u kome su pokazali da mogu da se slože, bar kad su u pitanju sloboda i oslobođenje, potvrdiće i blagoslov Mitropilita Stefana Stratimirovića dat Dositeju i uopšte njegova velika podrška koju je pružio Dositeju u toku njegovih priprema za prelazak na desnu, strašnu i krvavu stranu Dunava   kakva je stalno bila od 1804. i kakva je počesto bivala i ranije, kao i još mnogo puta nakon toga vremena. Naime, Mitropolit je do toga časa bio poduže ljut na Dositeja, sa njegove tačke gledišta sa pravom zbog Dositejeve, za ono doba nečuveno oštre kritike pojava u srpskoj crkvi, koje je još pri tom izrekao jedan jeromonah.

DOSITEJEV prosvetiteljski učinak na planu prosvetne politike je bio veliki i sasvim u skladu sa njegovim uverenjem „da će svome narodu najveće dobro učiniti, ako osnuje školu za učenje i rad gde bi svoje znanje i iskustvo zajedno sa svojim rodoljubljem prelio u svoje učenike“ . U ratujućoj Srbiji otvoreno je čak 40 osnovnih škola, a potom i Velika škola 1808. godine. Te iste godine godine ga je Karađorđe naimenovao za upravnika  svih škola, pa za člana Sovjeta i 18. januara 1811. za ministra (popečitelja) „prosveštenija narodna“. Dositej nije dugo ministrovao. Umro je  s proleća 1811. srećan što je Srbiji zemlji svojih časnih, borbenih ali školi nesklonih praotaca utisnuo seme sistematskog i modernog obrazovanja koje je potrebno svakom zaostalom narodu da pristigne razvijenije istorijskim slučajem srećnije narode, i da uz njih uspravi . Kao pretplatnik i još u Beču možda i prvi čitalac prve istorije srpskog naroda koju je sačinio Jovan Rajić, Dositej je morao imati u vidu oporu i gorku Rajićevu konstataciju da je srpska srednjevekovna država propala ne zbog snage Turaka već zbog nesklonosti obrazovanju njenog vođstva koje je na tom planu davalo vrlo loš primer svom narodu, da u vreme kad formalno propada srpska država 1451. u Srbiji još ne postoji ni jedna osnovna škola dok „britanski varvari“ imaju već pola veka univerzitet, zbog čega će sudbina Srba biti robovanje stotinama godina usled svakolikog neznanja pa i nemanja dovoljno znanja kako da dopru do slobode i da je održe, a sudbina Engleza viševekovno vladanje celim svetom. Osnivanjem svih tih škola Dositej je učinio i mrtvom Rajiću ostvarivši njegov zavet o preobraženju naroda i brže nego što se Rajić mogao nadati.

Kako se zamenjuju lični snovi narodnim kao većim i lepšim pokazaće Dositej na primeru svog sna o domu. Celog života neskućeni putnik, bez ikakve stalne adrese i kuće Dositej je imao sasvim ljudsku želju da se negde skrasi i maštao je o kućici sa vinogradom u klimatski idealnom Trstu, gde je već u to vreme bila jaka srpska trgovačka pa i crkvena zajednica . Na glas o srpskom ustanku on napušta Trst i svoj san o „kućici sa bašticom“, nosi u zavežljaju na grudima svu ušteđevinu, i tako je ogrejanu srcem daje ustanicima za potrebe slobode koju sanja njegov narod.

USTANICI na čelu sa voždom odbijaju da prime sav Dositejev dar vrativši mu pola, a potom, kad su se za to stekle okolnosti, kako beleži hroničar Prvog srpskog ustanka i jedan od prvih polaznika Velike škole, Lazar Arsenijević Batalaka, „iz uvažavanja prema Dositiju, Karađorđe sa Sovjetom u početku 1810. godine pokloni Čiča Dositiju, – tako ga je Karađorđe zvao – , jednu od turskih kuća, sa prostranom avlijom i još prostranijom baštom zasađenom svakojakim voćem i lozama . Karađorće i Sovet su poklonili ovu kuću Dositiju za sopstveno njegovo, komotnije obitavanje nego kako je on u Sovetu imao“ . O toj otmenoj i raskošnoj kući Dositej je sa ushićenjnjem pisao svojim prijateljima diveći se njenoj lepoti i veličini poseda.

Time bi bar donekle bio ostvaren lični Dositejev san. Ali, veliki događaji kakav je bila i srpska oslobodilačka revolucija nadahnjuju ljude i menjaju im želje i snove. Stoga Dositej koji je za sve vreme boravka u Beogradu živeo kao skromni stanar u vojno –političkom ustaničkom štabu, „višerečenu kuću, o sopstvenom trošku opravi, dogradivši jošt i neke zgrade u njoj“ zašta je, navodi Batalaka, morao potrošiti novca u vrednosti  bar 300 dukata, „ pa je sad kao takvu pravitelstvu ustupi“ , za šta drugo do da se i u njoj otvori škola, ovoga puta Bogoslovska koja je radila sve do propasti ustanka.  I tako Dositej po drugi put pokloni svoj imetak srpskom narodu, a on se zadovolji time da i dalje živi u „onim dvema sobicama u Sovetu“.  Dositejev san o ličnom dobru se očito pretvorio u san o opštem dobru.

ŽIVOTNA POVEZANOST

OD IZBIJANjA izbijanja Srpske revolucije  Dositej Obradović i srpski narod će biti neraskidivo sudbinski i životno povezani sve do njegovog poslednjeg daha. Veliki svetski putnik Dositej od tada će putovati samo za Srbe i „srpsku stvar“. Sve što do kraja života bude radio i pisao  biće samo za svoj narod, kao da je hteo da se otkupi za sve godine stranstvovanja od svog roda dok je „iduć učio“ široko raširenih očiju.