DOSADAŠNjA zalaganja srpskih političara za ćirilicu bila su po pravilu deklarativna. Svodila su se na konstataciju da treba pomoći očuvanju ćirilice kao nacionalnog srpskog pisma, čija se upotreba, naočigled svih koji ne žmure na oba oka, smanjuje svakoga dana.
Novosti/N. Živanović
Sva istraživanja pokazuju da je u poređenju s latinicom njena upotreba gotovo zanemarljiva, svedena na najviše desetak procenata. A zadatak očuvanja ćirilice kao nacionalnog pisma morao bi biti jedan od osnovnih zadataka svakog srpskog ministra kulture, samim tim što je srpski kulturni identitet neraskidivo vezan sa ćirilicom.
Ovako, za “Novosti”, dr Miloš Kovačević, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, član Saveta za srpski jezik i Odbora za standardizaciju srpskog jezika, komentariše predlog ministra kulture Nikole Selakovića da će se od naredne godine pri otkupu knjiga za javne biblioteke otkupljivati isključivo ćirilička izdanja naših izdavača.
Dugogodišnji problem, po Kovačevićevim rečima, kao da je prvi razumeo sadašnji ministar kulture i predložio konkretne mere zaštite ćirilice:
– Shvatio je da je danas vraćanje digniteta ćirilici moguće samo ako u određenim oblastima ona dobije prednost nad latinicom. Baš onako kako je svojevremeno politički latinici na svakom koraku davana prednost nad ćirilicom. Setimo se samo komunističkog vremena u kojem gotovo nije bilo moguće kupiti ćiriličku pisaću mašinu; a ako ste baš insistirali na njoj, trebalo ju je platiti gotovo duplo više nego latiničku.
Kovačević objašnjava da to znači da će jedan od najvećih srpskih izdavača koji je u pretprošloj godini od 450 izdanja štampao samo dvadesetak ćiriličkih, moći za otkup konkurisati samo sa tim procentualno zanemarljivim ćiriličkim izdanjima.
– Što je i pošteno, budući da je kriterijum za štampanje knjiga na latinici bio lakša prodaja u hrvatskom, bosanskom ili crnogorskom okruženju, kome su ćirilička izdanja “nepodobna”. Tako će bar Srbija ćiriličkim izdanjima na svojoj teritoriji obezbediti prednost, baš kakvu latinička izdanja imaju na prostorima van Srbije. Na taj način obezbeđuje se izdavačka ravnopravnost ćiriličkih i latiničkih izdanja izdavača iz Srbije. Ćirilička dobijaju prednost u Srbiji, kao što latinička tu prednost imaju u regionu. Nije pošteno da, kao dosad, latinička izdanja imaju prednost i u Srbiji i u regionu. Zato je predlog ministra jedan od najkonkretnijih i najprobitačnijih koji ćirilici vraćaju dignitet nacionalnog pisma – smatra Kovačević.
Izdavač iz Novog Sada, vlasnik kuće “Prometej” Zoran Kolundžija, kaže da nije verovao da ćemo dočekati ovakav stav predstavnika vlasti, i, za “Novosti”, kaže:
– Pitanje ćirilice nije samo stvar idenititeta, a da je u pitanju baš identitet, govori veoma složeni mehanizam koji čitav vek naš neprijatelj vrti i melje nas po nacionalnoj osnovi. Kao izdavač koji je 99 odsto svojih naslova objavio ćirilicom, pokazao sam šta mislim o tome. Objavio sam više od 130 naslova koji govore o Srbiji s početka dvadesetog veka do formiranja Kraljevine SHS, a pročitao sam više od hiljadu naslova na tu temu, išao na razne skupove, boravio na terenu… Jasno je da je latinica ušla u Srbiju okupacijom 1915, a brz ulazak u kompromise koji su težili da ubede kako smo troimeni, a jedan narod, uticao je da se latinica ukorenjuje, doba komunističke ideologije dalje je lomilo nacionalno stablo… Dokle se stiglo vidi se na ulicama svih naših manjih i većih mesta, manje od 10 odsto naziva firmi ispisano je ćirilicom. Postavlja se pitanje otkud u našem narodu toliko onih kojima je zbog potencijalnog procenta veće prodaje vlastitog proizvoda svejedno što je njegov predak ratovao i ginuo za drugačije vrednosti?
Kolundžija zaključuje da je najvažnije da dodatnom edukacijom i popularizacijom država dokaže ono što svi treba da znaju:
– Ćirilica je prvenstveno stvar samopoštovanja, a ko ne poštuje samog sebe, lično ili kao narod, neće ga poštovati ni drugi. Setimo se samo izjava svetskih moćnika kad su nas bombardovali 1999: “slobodno ih tucite, oni će sve to brzo zaboraviti”. Došlo je ipak dotle da imamo ljudi koji ne daju da se zaboravi…
Dejan Papić, osnivač “Lagune”, izdavačke kuće koja u svom okrilju drži veliki procenat domaće savremene produkcije, ističe da je za izbor pisma na kom će knjiga srpskog pisca biti štampana presudna odluka i želja samog autora.
– Pojedina izdanja smo štampali i paralelno, na oba pisma, ali na osnovu izveštaja iz knjižara vidimo da se, sve u svemu, više traže knjige na latinici, i to u domaćim knjižarama, da ne govorimo o potražnji u okolnim državama i dijaspori, odakle nam upućuju molbe da pojedine knjige za decu štampamo i na latinici – navodi Papić. – Izdavač koji želi da se zatvori i ograniči na teritoriju Srbije, možda će objavljivati isključivo na ćirilici, no svaki koji ima ambiciju da knjige prodaje i u Crnoj Gori, RS, BiH i dijaspori mora da se opredeli i za latiničko pismo. Na uređivačku politiku izdavača teško da će uticati sama odluka o otkupu isključivo ćiriličkih izdanja, jer otkup kuburi sa mnoštvom drugih problema, počevši od nedopustivo niskog budžeta, te sam po sebi nije nešto što bi moglo primarno da utiče na odluke izdavačkih kuća. Korist od prelaska isljučivo na ćirilicu i ulaska u biblioteke, ne bi ni izbliza mogla da nadoknadi štetu zbog gubitka čitalaca i tržišta. To svakako neće opredeljivati izdavače, kojima je ova odluka saopštena u Ministarstvu, a da nam nije data mogućnost da je prokomentarišemo. A imalo bi se šta reći, kao neko ko smatra da bi ćirilica trebalo da bude povlašćeno pismo, predložio bih da rabat na ćirilička izdanja bude 0 odsto, da se oslobode PDV… Ali, odluka da se dekretom zabrani latinica, uveren sam, ne može doneti gotovo nikakvu korist nikome, a štetu može, i samim bibliotekama i čitaocima koji će ostati uskraćeni za dobre knjige.
Bora Babić iz “Akademske knjige”, za “Novosti”, naglašava da joj je žao jer Ministarstvo kulture na ishitren način planira da donese odluku o merama zaštite ćirilice, bez dijaloga sa ostalim akterima u kulturi, pre svega, sa bibliotekama, izdavačima, čitaocima, ali i bez konsultacije sa univerzitetima i naučnim institutima, i objašnjava:
– U programu naše izdavačke kuće ravnopravno su zastupljena oba pisma. Sve knjige koje su u vezi sa srpskom književnošću i srpskim jezikom objavljujemo na ćirilici. Nažalost, akademska izdanja koja pripadaju nekomercijalnoj literaturi domaćih i stranih autora, zbog širine čitanosti, objavljujemo na latinici. Ovim želimo da na što bolji način promovišemo izdanja na srpskom jeziku na postjugoslovenskom prostoru. Misija “Akademske knjige” i ostalih izdavača istog ili sličnog profila ima za cilj da naša kultura bude vodeća u regionu. Upravo ovih dana potpisali smo ugovor sa Filozofskim fakultetom iz Ljubljane o zajedničkom izdanju jedne studije na srpskom jeziku, što znači da državnoj instituciji u Sloveniji nije problem da knjigu objavi na srpskom jeziku. Nikada neću razumeti zašto Ministarstvo kulture preduzima radikalne mere da zabranom pisma izoluje jezik. Moj stav je da sve knjige za osnovno i srednje obrazovanje, kao i lektira, moraju biti na ćirilici, a dobro obrazovan čitalac iz Srbije nikada neće zaboraviti svoje ćiriličko pismo. Iskreno se nadam da će Ministarstvo ipak saslušati mišljenja svih aktera u kulturi i preduzeti mere koje će nastaviti da promovišu našu kulturu u regionu.
Nikola Marinković, prvi čovek SKZ, naglašava da je Srpska književna zadruga godinama upozoravala na suštinski podređen položaj ćirilice u našoj javnoj sferi, i, za “Novosti”, kaže:
– Zbog toga smatramo da će favorizovanje ćiriličkih izdanja na predstojećim otkupima publikacija za biblioteke, ukoliko bude realizovano, doprineti afirmaciji osnovnog pisma srpskog jezika, ali da je u tom pogledu potrebno dosledno sprovoditi mere predviđene Zakonom o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma i u oblastima izvan nadležnosti Ministarstva kulture.
Arsićeva: Pažnja i na medije, reklame…
NEMAM neki osećaj da je izbor pisma, iako svakako jeste važan, nekakav odlučujući faktor da bi se knjiga približila čitaocima i da bi se delo dobrog pisca istaklo – smatra Ljubica Arsić, pisac, i dodaje:
– Kao neko ko je učen da jednako tretira oba pisma, ipak smatram da je vrlo važno štititi i našu ćirilicu, ali i da je zarad njenog očuvanja bitno obratiti više pažnje na medije, reklame, i druge sadržaje vizuelno neuporedivo prijemčivije nego što je to knjiga. Ovakav način zaštite deluje mi kao formalna odluka, doneta bez udubljivanja u suštinu, bez uvida u dublje i složenije procese i postupke koji bi trebalo da promovišu kulturu čitanja i knjigu približe čitaocima.
Zaustavljanje sunovrata
Ministar Selaković je izneo još jedan konkretan predlog za ravnopravnost ćirilice i latinice, predlog o ćiriličko-latiničkim tastaturama. U odnosu na prethodni, ovaj predlog nema toliko praktični koliko simbolički značaj za vraćanje digniteta ćirilici. Iako se i sada na svakoj latiničkoj tastaturi može pisati ćirilicom, ipak je više nego značajno da se i ćiriličkim ispisima slova na tastaturama obezbjeđuje bar vizuelna i simbolička ravnopravnost ćirilice sa latinicom – kaže Kovačević. – Ako Selaković navedene predloge sprovede u delo, biće u istoriji srpske kulture zabeležen kao prvi ministar koji je zaustavio upotrebni sunovrat ćirilice, pokazujući kako postoje načini za vraćanje njenog digniteta među Srbima. A možda je ovo i nagoveštaj novog Zakona o službenom jeziku i pismima, kojim bi se i zakonski zaštitio status ćirilice kao srpskog nacionalnog pisma.
Sladoje: Krajnje vreme za delanje
AKO su do juče sve knjige objavljene na latinici, negde u bibliotekama beležene i zavođene kao hrvatska izdanja, mislim da je krajnje vreme da država zaista uradi nešto i počne da sprovodi mere o kojima se dosada uglavnom samo govorilo, i ne vidim šta bi kome tu moglo da zasmeta. Najzad da se uradi nešto konkretno, jer sama priča lingvista, političara, izdavača i nema baš mnogo uticaja, kaže, za “Novosti”, pisac Đorđo Sladoje, koji je na latinici objavio samo svoju prvu knjigu, u Sarajevu, i to jer mu je sugerisano da je tako bolje, dok su sve potom objavljene, a oko polovine ih je u izdanju SKZ, ćiriličke, i tako će, kako veli, i ostati.
– Izdavači se pravdaju nekakvom tržišnom logikom, da se ćirilička izdanja neće čitati u drugim državama, ali ako su naše generacije mogle da nauče i znaju latinicu, valjda i nove generacije mogu ovladati ćirilicom. Mi smo se našli u paradoksalnoj situaciji da ubeđujemo naše, srpske autore, da pišu ćirilicom odnosno da na njoj objavljuju – kaže Sladoje.