Srbija, kao i drugi narodi, ima i ponekog neprijatelja, naročito u onima koji bi da nam otimaju dragulje zemaljske i da na njima osnivaju neke svoje nezavisne države; ima ih i u pojedinim svetskim moćnicima koji su umislili da su veći od Boga, ima ih svakako i u raznim sektama, ali su njeni najveći neprijatelji oni sa srpskim imenom i prezimenom, koji su verno i slepo služili austrougarskom feldvebelu Josipu Brozu i njegovoj partiji.
Potomci se odrekli predaka
Devedeset godina posle proboja Solunskog fronta, jedne od najslavnijih i najtežih bitaka u istoriji srpskog naroda, na dan 15. septembra 2008. godine, predstavljeno je novo, deseto izdanje knjige „Solunci govore“ Antonija Đurića, neumornog književnika i novinara, koji je kao mladić robovao u komunističkoj robijašnici u Sremskoj Mitrovici, preživeo mnoge životne nedaće, ali nikad nije izgubio veru u Božju pravdu i istinu. Na Markovdan ove godine, u hramu Svetoga Marka u Beogradu, Njegovo Visokopreosvestenstvo Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije uručio mu je Orden Svetoga Save, i tom prilikom rekao da je Antonije Đurić „sav svoj život stavio u službu imena Božjeg i dostojanstva imena srpskog svetosavskog i pravoslavnog“.
Dvočasovnu pažnju prisutnih u prepunoj Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda, na promociji knjige „Solunci govore“ posebno je nagradilo nadahnuto završno izlaganje Antonija Đurića koje prenosimo u celosti.
BESEDA ANTONIJA ĐURIĆA
Blagodarim Gospodu Bogu na ovom radosnom danu, blagodarim Prosveti na ovom lepom daru, kojim je darovala potomke starih ratnika, blagodarim doktoru Petru Opačiću na njegovoj besedi. Blagodarim i vama, gospodo, koji dođoste na ovaj sabor potomaka, sinova i kćeri i unuka onih srpskih ratnika koji su nas u sudbonosnim godinama zadužili svojom junačkom borbom u odbrani otadžbine, svojom žrtvom, svojom neviđenom patnjom, a svet su zadužili svojom vrhunskom etikom, ugrađenom u moralni kodeks čovečanstva, u sveopšte vrednosti slobode i demokratije.
Kad majka Zlatija Gredeljević, seljanka iz sela Bioske u podnožju planine Tare, ispraća četiri sina u rat ovako im govori: „Moji sinovi, moji sokolovi, vi idete u rat da branite otadžbinu! Slušajte svoje starešine, ali poslušajte i majčin savet: tuđe ne dirajte, sa mrtvog ništa ne uzimajte, ranjeniku ma čije vojske pomozite da preboli rane, svi su oni nečiji sinovi. Kući se ne vraćajte pokunjena čela“.
Šta nam otkriva ova srpska seljanka? Otkriva nam svoju jevanđeljsku dušu, otkriva nam iskonsku etiku ovog naroda da se ne posegne za tuđim, da se poštuje kult mrtvih i da se svakom čoveku u nevolji, makar to bio i neprijatelj, pomogne.
Da ispričam još jedan događaj. Na Solunskom frontu u jednoj borbi, bivaju ranjena dva sina generala Boškovića. Kad su ih preneli u francusku vojnu bolnicu, francuski lekar izrazi čuđenje: Zar je moguće da i generalski sinovi budu u prvoj borbenoj liniji? Na to jedan ranjenik, seljak iz Šumadije, pokuša da objasni doktoru: „Vidite, doktore, mi Srbi imamo različite očeve, ali imamo samo jednu majku, otadžbinu, i za tu majku ginemo svi bez razlike…“
Pitam uzgred: imamo li mi danas otadžbinu? Dokle seže, gde su granice naše otadžbine? Je li naša otadžbina isparcelisana na 450 stranaka i partija, i svi se u stranku zaklinju, Boga i otadžbinu ne pominju! Oteli su nam Kninsku krajinu, taj bedem Srpstva, oteli su nam obe Slavonije, deo Srema, oteli su nam Kosovo i Metohiju, prete nam otimanjem Raške oblasti i Vojvodine. A Srbi, šta Srbi rade? Ima li Srba u Srbiji? Pitao je nedavno i jedan srpski prota iz Holandije. I čuo odgovor: Ako ima Srba, onda se vešto kriju!
Srba, naravno, ima, ali odavno nema one Srbije naših očeva i dedova, nema one Srbije pune moralnog zdravlja i moralne lepote. Nema one Srbije koju je poštovao i voleo svet. Tu Srbiju su ubili, utamničili, osakatili, opljačkali, proterali u svet srpski komunisti i njihov vođa i učitelj Josip Broz, onaj iz 25 regimente 42. honvedske divizije koja je u prethodnom ratu počinila najveće zločine u Mačvi i Podrinju.
Taj surovi pogrom Srba, te masovne grobnice najavio je Josip Broz u svom prvom govoru u Beogradu. Rekao je: Srbija nema čemu da se nada, za nju neće biti milosti. A Milovan Đilas, misleći da Broz nije dovoljno jasan, rekao je da Srbiji nije dovoljno puštena krv. Srbiji i Srbima se i danas pušta krv.
Danas neki okoreli komunisti, koji se ne zovu više tako, i koji umesto petokrake nose krstiće i brojanice, optužuju mrtvog Broza za sve nesreće koje prate Srbiju. Optužuju ga i oni koji su sve što je u njima bilo najlepše – mladost, intelekt, polet, snaga – potrošili služeći njemu, Brozu i njegovoj partiji, a sada kao islužene, intelektualne rage, nikom više potrebne, pokazuju brigu za Srbiju. I čude se kako se Srbija našla u ovolikom zlu, a ne pominju svoj doprinos tom zlu.
BROZ I KOMUNISTI
Svi mi znamo da bi Broz bio niko i ništa bez srpskih komunista. Šta bi, zbilja, Broz bio bez Rankovića, Đilasa, Penezića, Stambolića, Miloša Minića, Vladimira Dedijera, Draže Markovića, Koče Popovića, Peka Dapčevića, Svetozara Vukmanovića Tempa, generala Žeželja i Ljubičića, Mijalka Todorovića – pominjem samo neka imena Brozovih apologeta i unesrećitelja Srbije.
A šta bi oni bili bez Broza? Čime bi se bavili, od čega bi živeli, čiju bi travu kosili, kome bi vodu nosili, kad bi se uselili u tuđe vile, stanove, u dvorove Karađorđevića? Kad bi se tako naotimali, pa sada vlada, pod pritiskom međunarodnih sudova, mora vlasnicima da vrati oteto?
Da podsetim: prema izveštaju ministra Aleksandra Rankovića, objavljenom u junskom broju partijskog lista Borba 1951. godine u zatvorima se našlo tri miliona i osamsto hiljada duša. To piše u petogodišnjem izveštaju ministra Rankovića.
Ukratko: sve što su srčani, hrabri i mudri Srbi u minula dva veka stvarali, sakupljali, sabirali, sve što su ukrupnjavali u celinu, vraćali stopu po stopu zemlje koju su nam tuđinci otimali, stvarajući tako široku srpsku državnu zajednicu, sve što su vekovima obnavljali, negovali, branili i odbranili u surovim ratovima – sve je to uništeno u doba naopake komunističke vladavine.
Neću o knjigama, ali hoću o junacima, hoću o majoru Gavriloviću, o vojvodi Petru Bojoviću, o vojvodi Stepi Stepanoviću, o spomenicima podignutim u slavu njihovih dela. Hoću, dakle, o majoru Gavriloviću: to je onaj legendarni major, komandant puka koji se bukvalno klao sa neprijateljima na Dunavskom keju osmog oktobra 1915. godine. Još u našem sluhu odjekuje njegova beseda:
„Vojnici, tačno u tri časa neprijatelj se mora razbiti vašim silnim oružjem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, mora da ostane svetao…“.
U toj krvavoj borbi major Gavrilović je ranjen. Proslavio se i na Solunskom frontu. U aprilskom ratu 1941. godine Gavrilović je zarobljen – kad se u proleće 1945. godine vratio u grad koji je u dva rata junački branio, sprovodili su ga od Maribora do bivšeg ustaškog logora na Sajmištu, gde su ga ispitivali, izgladnjivali, pitali zašto je došao, da li namerava da digne ustanak protiv Broza. Umro je posle mesec dana. Njegove kćerke, Milica i Emilija, kad su Brozovići upali u njihov stan, doživele su neviđenu bruku i sramotu… Na njihove oči Brozovići su od crvenog lampasa na majorovim pantalonama izrezivali petokrake zvezde… Nikad nisu ni zaboravile ni oprostile, ponižene i uvređene. Nisu došle ni na predstavu „Solunci govore“ koja se u Beogradu izvodila deset godina i u kojoj se izgovara čuvena beseda njihovog oca.
SUDBINA KRALjEVOG VOJVODE
Brozovi „oslobodioci“ upali su u kuću vojvode Petra Bojovića u Trnskoj ulici pod brojem 25. Mnogo im se dopala ta kuća: rado bi se uselili. Kad su ušli, primetili su vojvodin mundir preko stolice, a na stolu vojvodinu šapku. Već i sama činjenica da je Bojović bio „kraljev vojvoda“ bila je dovoljna da „oslobodioci“ primene silu: najpre su šutirali njegovu vojvodsku šapku, a potom su, posle grubih reči nasrnuli i na slabašnog vojvodu, tada na zavšnici devete decenije života. Vojvodin sin Dobrosav skočio je da zaštiti oca, ali je savladan snažnim udarcima i ubrzo potom upućen u robijašnicu Sremske Mitrovice. Kad je vojvoda umro, prevezen je na taljigama na Novo Groblje.
Vojvoda Petar Bojović
Vojvoda Stepa Stepanović prognan je sa ulice u Čačku, koja je nosila njegovo ime, iz škole koja je takođe nosila njegovo ime, jedino nisu dirali njegovu grobnicu koju je vojvoda sam sebi podigao.
Ploča na spomen-česmi kod planine Jelice, na putu Čačak-Guča, koju je kralj Aleksandar podigao u slavu dragačevskih junaka, zamenjena je novom na kojoj je stajalo da je česma podignuta u slavu nekog partizanskog komandanta koji je pobio grdne Nemce. Ljudi se nisu stideli, Boga se nisu bojali.
U centru Kraljeva bio je veličanstveni spomenik srpskim junacima, ali je kraljevačka opština, povodom proslave dana Republike, odlučila da ga izmesti na groblje. Mnogo je ratničkih suza proliveno zbog ovog sramnog čina…
I – da ne ređam dalje: sve što je pripadalo Soluncima, srušeno je i oskrnavljeno. Jedini spomenik koji nije diran bio je onaj koji je čuveni nemački vojskovođa Makenzen podigao junačkim braniocima prestonice.
Primetili ste svakako da novopečeni vernici, stari komunisti, cvile nad našim svetinjama na Kosovu i Metohiji – bore se, kažu, za naše Visoke Dečane i našu svetu Gračanicu, a guraju u zaborav surovu istinu da su srpski komunisti naše Dečane pretvorili u političku školu Josip Broz Tito. Umesto mirisa tamjana, iz ove svetinje širio se bezbožnički smrad.
Naša sveta Gračanica bila je pretvorena u krvavu tamnicu za Srbe, koji za bratstvenike nisu mogli da prihvate dojučerašnje baliste i fašiste, ubice i progonitelje Srba sa Kosova i Metohije.
Srpski komunisti su srušili Srpski pravoslavni hram u Đakovici, i na temeljima tog hrama podigli javni klozet. Oni su pokazali Šiptarima kako se ruše srpske svetinje. Koja su sve zla počinili srpski komunisti svom narodu – o tome se spremaju tomovi knjiga.
Zagledajte se u svetao lik Pantokratora u crkvi Karađorđevića na Dedinju – primetićete metak u čelu. I sve ćete shvatiti: ko puca u Boga, čovek mu ništa ne znači. A u mojoj knjizi Crvena kuga naći ćete kako su srpski komunisti sahranjivali Boga.
I da zaključim: Srbija, kao i drugi narodi, ima i ponekog neprijatelja, naročito u onima koji bi da nam otimaju dragulje zemaljske i da na njima osnivaju neke svoje nezavisne države; ima ih i u pojedinim svetskim moćnicima koji su umislili da su veći od Boga, ima ih svakako i u raznim sektama, ali su njeni najveći neprijatelji oni sa srpskim imenom i prezimenom, koji su verno i slepo služili austrougarskom feldvebelu Josipu Brozu i njegovoj partiji.
Mnogi sada umesto partijske knjižice nose krstiće, brojanice i ikonice, a niko od njih da kaže: kajem se što sam pripadao toj umobolnoj partiji koja je unakazila plemenito i lepo lice Srbije.
Solunski ratnici jesu naši očevi i dedovi, a koliko smo mi njihovi potomci – neka svako upita sebe.
Autor: Antonije Đurić
