NISAM dovoljno kompetentan da bih pisao o trenutno najaktuelnijoj temi u zemlji, litijumu, ali imam dovoljno pameti da mi bude jasno da su oni koji prekrečavaju srpsku trobojku u Mitrovici i Novom Sadu plodovi istog drveta
Foto Z. Jovanović
Izreka “đavo je u detaljima” izvorno je glasila “Bog je u detaljima”. Promena iz Boga u đavola zabeležena je prvi put u knjizi “Zajednica Evrope” (The Community of Europe) britanskog novinara i pisca, vatrenog pristalice evropskog ujedinjenja Ričarda Mejna iz 1963. godine. Kakav detalj! Nekako i sam imam oko za detalje, takav mi je, valjda, horoskop. Jedan vrlo rečit primetio sam u izveštaju luksemburške televizije N1 o protestima u Srbiji protiv litijuma od 7. avgusta. Objavljena je fotografija na kojoj dva dečačića drže transparent na kojem piše “Nećemo rudnik, hoćemo dedino selo” sa nacrtanim klipom kukuruza, pčelicom, kravicom, prasencetom i lepim crvenim traktorom.
Ne pripisujem dečačićima bilo šta. Iako je jasno da su suviše mali da bi sami napravili taj transparent, ne pripisujem ništa ni njihovim roditeljima, ali je vrlo zanimljiv taj detalj – crveni traktor. I dedino selo koje je u opasnosti. S obzirom na to da je Novi Sad u pitanju, velika je verovatnoća da se do tog “dedinog sela” putovalo Petrovačkom cestom, a i da je deda tim putem došao do unučadi, pod uslovom da ga usput nisu ubili neki piloti, artiljerci ili pešadinci Hrvatske vojske.
Do sada nisam napisao, niti javno izgovorio ni jednu jedinu reč povodom litijuma, ili projekta “Jadar”. Prosto, mislim da ne znam dovoljno o tome da bih mogao da iznesem neki stav koji bi bio utemeljen. Ne znam da li nam je rudarenje tog elementa na korist, ili štetu i prepuštam da se o tome izjasne istinski stručnjaci. Ali ne mislim ništa dobro o kompaniji “Rio Tinto”, niti o stranim kompanijama generalno. Od onih sam koji veruju da domaća privreda treba stvarno da bude domaća, u rukama naših kompanija i naše države.
Da ne bude zabune, u to uključujem i “Gasprom”.
Sa druge strane, posmatrajući situaciju i kod nas, i u svetu u poslednjih trideset i više godina, dovoljno sam iskustva stekao da umem da prepoznam kada se jedna tema otima i počinje zloupotrebljavati u političke svrhe i za ciljeve koji nisu baš u interesu naroda.
Na primer, u tom istom Novom Sadu, na tom istom protestu protiv rudarenja litijuma i zaštite “dedinog sela” okupljenima se obratila izvesna studentska aktivistkinja Mila Pajić koja je okupljene pozivala na “pobunu”. Ta devojka je isto tako pre samo nekoliko godina iz Zagreba dan nakon onoga što Hrvati nazivaju “Danom pobede” poručila da “ko ne sluša pesmu, slušaće oluju”. Iako reč “oluja” nije napisala velikim slovom, jasno je zašto su joj baš stihovi “Bijelog dugmeta” pali na pamet. Traktore nije pominjala.
“Oluju” je ovih dana veličala i Maja Sever, inače predsednica Evropske federacije novinara, koja je 5. avgusta, uz fotografiju hrvatske zastave, zahvalila onima koji su “izborili mir” očistivši pritom hrvatsku domovinu od remetilačkog faktora. Zanimljiv detalj je da su za njen izbor na ovu poziciju glasali ne samo predstavnici Nezavisnog udruženja novinara Srbije, nego i oni koji nisu “nezavisni”, a predvodi ih Živojin Rakočević. Maja Sever nam je u ovom slučaju bitna ne samo zbog toga ko ju je podržao, nego i koga ona podržava (pored “mirotvoraca” iz avgusta ’95). Ona koja je zahvalna na tome što se 6. avgusta 1995. nije probudila sa nekim ljudima u Hrvatskoj principijelno staje uz gromadu etike u novinarstvu Tamaru Skrozzu koja žali što se 6. oktobra 2000. probudila sa nekim ljudima u Srbiji.
Po receptu, izgleda, koji su oni kojima je Maja Sever zahvalna, primenili za rešenje pitanja “remetilačkog faktora” u Hrvatskoj, na gorepomenutom skupu u Novom Sadu revolucionar, profesor Jovo Bakić bi da rešava i pitanje “remetilačkog faktora” u samoj Srbiji. Ovaj samoproglašeni sin Svetozara Miletića i naslednik Radomira Putnika i Stepe Stepanovića bi (neke) Srbe proterivao preko Drine. On je ono ustaško “psine priko Drine” usvojio, samo u suprotnom smeru. Kao da mu nije bila dovoljna već ona budalaština sa teranjem političkih protivnika na plivanje u Savi i Dunavu, sad je morao i Drinu tu da uključi.
Ili to nije budalaština, nego politički stav? Vidimo sad da levičari i u Velikoj Britaniji na demonstracijama “za mir” pozivaju na klanje. Tako je laburista Riki Džouns na protestima za mir usled desničarskih demonstracija izazvanih ubistvom tri devojčice koje je počinio jedan imigrant svoje istomišljenike pozvao da “im svima (desničarima) prerežu grlo”. Džounsa je Laburistička partija zbog ove strahote suspendovala, a Bakića kao da nema ko da suspenduje. Naprotiv, ovaj ekstremni levičar i revolucionar dobija priliku da vodi podkast na mediju za koji bi neko njegovih političkih nazora u najmanju ruku mogao reći da je imperijalistički i kolonijalistički.
I to se sve dešava u društvu čoveka, isto velikog aktiviste i borca za ljudska prava, koji je pre tri godine prekrečavao srpske trobojke na novosadskim zidovima. Sada to u Kosovskoj Mitrovici radi Aljbin Kurti. Mala je razlika između onih koji se zalažu za “Vojvodinu republiku” i onih koji pokušavaju da sprovedu “Kosovo republiku”.
Stvarno ne znam za litijum. Ali ovo što se dešava mi je jasno. Jasno je i Mariji Zaharovoj i Ruskoj Federaciji koja nas ponovo upozorava da nam Zapad sprema zlo pod plaštom nečega što je “prirodna zabrinutost građana”. Svima im smeta isti “remetilački faktor”.
Samo da se dogovore sa koje strane Drine treba da se smesti. Ili misle da treba u Drinu (Savu, Dunav, Ibar). “Drino, je*em ti”, što bi rekao major Kursula u izvedbi Ljube Tadića u čuvenom filmu.
Preporučujemo