Prošle subote sam bio u Pljevljima, tamo me je vozio taksista iz Prijepolja, dobar, predusretljiv i jednostavan čovek s kojim sam se tokom vožnje lepo ispričao o lokalnim prilikama i u Pljevljima i u Prijepolju, u koje je on bio prilično dobro upućen, s obzirom da često vozi mušterije na toj relaciji, u oba pravca, a oba susedna grada poznaje kao sopstveni džep.
Međutim, za sve vreme razgovora on je Pljevljake uporno nazivao “Crnogorcima“, i to ne u smislu regionalne, već nacionalne odrednice. Meni je to smetalo, pa sam u zgodnom trenutku rekao da je pojam nacije širi od pojma države (o čemu je pisao još Žarko Vidović), da država nije tvorac nacije (takođe reči Žarka Vidovića) i da sa obe strane takozvane “granice“ žive Srbi. On je na to otćutao i namerno me prečuo, a zatim nastavio po svom, čak je za jednog poznanika rekao da živi u Prijepolju, ali da je inače “Crnogorac“, zato što je rođen u Pljevljima.
Što se i sami Pljevljaci velikom većinom izjašnjavaju kao Srbi, njemu kao da nije značilo ništa. Što je u Pljevljima na vlasti partija Andrije Mandića i Milana Kneževića, koji u Skupštini Crne gore otvoreno nastupaju sa srpskih pozicija, takođe nije smatrao bitnim. Od trenutka kada je na nameštenom referendumu 2006, u režiji zapadnih srbomrzaca i milogorskih komuno-ustaša, izglasana takozvana “nezavisnost Crne gore“, a između Prijepolja i Pljevalja postavljena takozvana “granica“ (Jabuka-Ranče polje), njemu je bio dovoljan razlog da Prijepoljce smatra Srbima, a Pljevljake “Crnogorcima“, bez obzira što se i oni većinski izjašnjavaju kao Srbi.
Ja inače dobro pamtim vreme kada između Prijepolja i Pljevalja nije bilo nikakve granice i kada sam krajem avgusta 2001. išao na ispraćaj u vojsku svom bratu od tetke koji živi u Pljevljima, sa osećajem da idem u susedni srpski grad, a ne “drugu državu“. Prapostojbina svih Pušonjića nalazi se u Pušonjskom dolu, podno Durmitora u pljevaljskoj opštini, odakle su se raseljavali po pljevaljskim i prijepoljskim selima, te nas danas ima otprilike podjednako i u jednoj i u drugoj opštini. I sad šta, mi prijepoljski Pušonjići smo Srbi, a ovi pljevaljski “Crnogorci“?! E pa malo sutra, i ja na to neću nikada pristati! Srbi smo i jedni i drugi, kao što su SRBI I SAMO SRBI svi Pljevljaci i svi “Crnogorci“, šta god na tu temu kevtali odrođeni i preumljeni među njima! I kao što će sve “granice“ između Srbije i Crne gore biti porušene prvom zgodnom prilikom!
Sve u svemu, ostadoh po ko zna koji put začuđen sklonošću Srba da tako pasivno i potuljeno prihvataju laž za istinu, samo zato što se tako hoće nekim bitangama sa Zapada i njihovim pionima i u Srbiji i u Crnoj gori. Nismo ni svesni koliko je AVNOJ-evska svest postala opštevažeća ne samo za srpske neprijatelje iz sveta i okruženja, nego i za same Srbe u Srbiji, koji su titokomunističku perverziju sa šest republika u okviru SFRJ, stvorenih samo radi drobljenja i parcelisanja jedinstvenog srpskog naroda, olako prihvatili ne samo za šest novih “država“ nego i šest “nacija“. Pazite, Hrvati bez blama svojataju što nikad nije bilo njihovo, pa tako i Boku kotorsku već decenijama nazivaju “Zaljevom hrvatskih svetaca“, dok ustaški bard Tompson, nabrajajući u jednoj pesmi “hrvatske“ teritorije ima stih koji kaže “Herceg-Bosno, srce ponosno“, čime se jasno stavlja do znanja da se na BiH u celosti tipuje kao na buduću “hrvatsku“ teritoriju (kako je bilo za vreme Pavelićeve NDH). Nasuprot tome, Srbi se ustručavaju da svojim nazovu i ono što je oduvek bilo naše, čak i kad se otud gravitira ka Srbiji i Srpstvu, ne usuđujući se do dan-danas da iskorače iz AVNOJ-evskih kalupa i AVNOJ-em omeđene svesti. Moramo u tom smislu (a i svakom drugom) postati razboritiji i ofanzivniji! Obaveza je nacionalno osvešćenih Srba, naročito intelektualaca, da se ne zatvaraju u svoje salone i kružoke, već da zađu u običan narod i porade sa njim, pomognu mu da se oslobodi titokomunističkih mantri u koje su mnogi Srbi, iako valjani i vredni ljudi poput pomenutog taksiste, do danas ostali začaureni.
Autor: Svetislav Pušonjić
