Mlađi čitaoci ne sećaju se poslova Džona Kenedija u Srbiji i Republici Srpskoj početkom devedesetih godina prošlog veka (nema veze sa nekadašnjim predsednikom SAD). Reč je o bizarnoj političkoj pojavi, koga je Miloševićeva propaganda predstavljala kao uticajnog britanskog političara, koji će pomoći „srpskoj stvari” u teškim danima rata i raspada zemlje. Tada mladi britanski konzervativac češće je boravio u Beogradu i na Palama, o trošku Srbije, nego kod kuće, a za nekoliko godina, koliko je glumio uticajnog srpskog lobistu, nije napredovao više od titule „poslanički kandidat Konzervativne partije”.
Kao i svaka slična priča o muljatorima iz velikog sveta koje pretvore u zvezdu negde u provinciji, i ova sa Džonom Kenedijem (u stvari Džonom Gvozdenovićem) završila se neslavno. Kenedi Gvozdenović je u vreme Bregzita bio uz Najdžela Faraža i njegov UKIP, jer su ga Konzervativci prethodno najurili, jer je izgleda ucenjivao nekog libijskog princa i tvrdio da MI5 nastoji da ga oblati. Zašto se vraćamo na jednu od smešnijih epizoda iz inače tragičnog perioda? Ta epizoda neodoljivo podseća na nešto čemu prisustvujemo danas i ima potencijal da se i završi na isti način. Umesto Džona Kenedija i njegove misije u Srbiji početkom devedesetih godina prošlog veka zamislimo Violu fon Kramon, i njen politički pohod po Srbiji u prethodne četiri godine i dobićemo manje-više ispravnu paralelu. S tom razlikom što je Kenedi bio u službi vlasti, a Viola fon Kramon je dobacila tek do srpske opozicije.
Ono „fon” u imenu Viole fon Kramon ona, doduše, nikada nije potencirala, ali je na njene fanove u Srbiji ipak ostavljalo utisak da se njima bavi osoba iz visokog staleža, sa plemićkim poreklom. Baš kao što je Džon Kenedi voleo da se prikaže kao potomak malog srpskog plemstva u londonskom izgnanstvu. Ovakve cake dobro rade kod „klijenata” u malim državama bez duge demokratske tradicije, naročito ako ste voljni da ih očerupate, a ne da im pomognete. Viola fon Kramon je početkom juna tužno završila karijeru poslanika u Evropskom parlamentu. Probala je da osvoji novi mandat, ali njeni Zeleni su katastrofalno prošli i osvojili skoro duplo manje mesta nego 2019. Viola je ispala, pri čemu je bila tek 15. na listi kandidata Zelenih, ali njena partija je osvojila tek 12 mesta. A imala je 20.
Pozicioniranje na tek 15. mesto znači da čak ni unutar svoje partije Viola fon Kramon nije stajala dobro uoči evropskih izbora. Zeleni očigledno nisu bili srećni njenim učinkom, pa je čak i u takvoj partiji koju su birači brutalno kaznili zauzimala mesto daleko od prve lige. Viola fon Kramon doživela je dakle dvostruki debakl, jedan sa niskim kotiranjem u sopstvenoj stranci, a onda još jedan sa porazom na izborima.
Ali njenom karakteru besramnog karijeriste ne pada na pamet da batali bavljenje politikom, čak i posle ovako teških udaraca. I zato je ušla u društvo „besmrtnih” političkih klovnova, zajedno sa Džonom Kenedijem, jer će od juna pa nadalje moći da se predstavlja samo kao „poslanički kandidat”.
Viola fon Kramon ne priznaje „političku smrt”, uprkos svim nalazima, i evo je posle 40-dnevne žalosti opet na sceni, njoj omiljenoj, u Srbiji. Ustala je protiv srpsko-nemačko-evropskog sporazuma o eksploataciji litijuma, koji je uz Kosovo njena omiljena tema u doskorašnjem poslaničkom portfelju. Kada pročitate njenu kratku poruku na platformi „Iks” tim povodom, postaje vam jasno zašto je propala na evropskim izborima i zašto je njena partija doživela istu sudbinu. Kaže da „moramo da pređemo na e-mobilnost u EU”. U redu, pripada partiji Zelenih, oni se zalažu za energetsku tranziciju i prelazak na obnovljive izvore energije. Ali, onda sledi košmar. Kaže – ali to treba da ostvarimo drugačije, umesto što jačamo Aleksandra Vučića?!
Viola fon Kramon baca pod noge sve za šta se zalaže njena zemlja, Evropska unija čiji je do skoro bila zakonodavni funkcioner, njena partija, njena vlada u kojoj njena partija ima superuticaj, za šta se godinama zalaže i sama zbog čega su joj birači nekada davali poverenje. Sve to gazi, jer od zelene Nemačke i Evrope ima za nju nešto mnogo važnije, a to je skidanje s vlasti Aleksandra Vučića.
Zato nije čudo što je svojevremeno lako našla zajednički jezik sa srpskim opozicionarima, sa kojima je čak i posetila okolinu Loznice gde „Rio Tinto” planira da otvori rudnik litijuma. Bio je to veliki dan za pratnju Viole fon Kramon, sastavljenu od opozicionih lidera i aktivista iz populističkih eko-organizacija. Mislili su da je, eto, Evropa stala uz njihovu borbu da se u Srbiji zabrani rudarstvo. Ali, kao i sada, tako je i pre skoro tri godine s njima u Jadru bio NIKO, a kamoli Evropa.
I tada i danas, Evropa je bila uz, a ne protiv projekta Jadar. Zajednički dolazak u Beograd nemačkog kancelara Šolca, potpredsednika Evropske komisije Šefčoviča i predsednika borda Mercedesa Ola Kalenijusa nacrtao je, čak i za politički nepismene, gde je mesto Srbije u današnjoj, a naročito sutrašnjoj Evropi. Ne postoje ljudi koji više utiču na to kako će izgledati Evropa sutrašnjice od ove trojice koji su u petak došli kod Vučića. I od njihovog dolaska nema veće garancije da će Srbija biti deo buduće, zelene Evrope. I to vrlo bitan deo, bez koje će biti nemoguće uraditi ono što je EU pred sebe postavila kao zadatak broj jedan.
U tom poslu nema mesta za Violu fon Kramon i njene prijatelje iz Beograda i okoline Loznice. Jednostavno, nisu tome dorasli. Ostaće i dalje ubeđeni da je Viola fon Kramon NEKO u evropskoj politici i biće zadovoljni kad se tu i tamo bude oglasila na „Iksu” o Kosovu ili o litijumu, a naročito o Vučiću. Na sreću, ozbiljne stvari za Srbiju ići će daleko od ovog vašara iluzija u kojem će glavnu ulogu, politički posthumno, i dalje igrati Viola fon Kramon.
*Direktor Međunarodnog instituta za bezbednost