FELJTON – KRIK “STOJANKE” EPSKI REKVIJUM SRPSKOJ MAJCI: Kad Skender govori Stojanku to je neka biblijska lomljava, zemljotres, koji nagoni suze

NAPISANA u Bosanskoj Krajini, Stojanka je stigla u Srbiju pre Kulenovića.

O tome svedoči Dobrica Ćosić, koji je upoznao pesnika odmah po oslobođenju Beograda, dok su obojica bili u vojničkoj uniformi. „Očarao me je i pojavom i rečju: visok, vitak, lep, zaneto zamišljen nečim dalekim, a kada progovori – glas mu je moćan, nije bilo skupa u Beogradu i Srbiji na kome ovaj epski rekvijem srpskoj majci nije obredno kazivan i sa suzama slušan.“

Ćosiću je posebno urezano sećanje na scenu proslave šest vekova Kruševca (1971), kad je Kulenović, u prisustvu tridesetak hiljada ljudi, pred Njegoševom bistom, sam govorio svoju pesmu, dok su „ridali i muškarci i žene, i staro i mlado“. Nastavlja Ćosić u knjizi Pisci moga veka (2002): „Ne znam da li je ikoji srpski pesnik tako moćno, jerihonski govorio svoje stihove i da li je toliko ljudi, kao na sudnjem času, drhtalo u ekstazi ljubavi i patnje te savremene, srpske Jugovića majke.“

Radomir Konstantinović pisao je, povodom Kulenovića, o činu govora kao poetskom činu, o jedinstvu bića i jezika. Po njemu, krik Stojanke majke Knežopoljke jeste „transformacija tužbalice u pobunu, ali to je i govor sa ’granice bitisanja’: govor sa granice krika i jezika“. Po ovom tumaču, u osmotomnoj studiji biće i jezik (1983), apsolutizacijom svoga bola za trojicom mrtvih sinova – Srđana, Mrđana i Mlađena – majka sa Knežopolja postaje „univerzalna, mitska Majka; u osnovi ove transformacije je transformacija antijezičkog bola u jezik“.                                                                        

MNOGO godina posle proslave šeststogodišnjice Kosovske bitke, pesnik Matija Bećković – inače blizak Kulenovićevprijatelj – ovako je, u pesmi „Obretenije Kruševca“, objavljenoj 2021. u knjizi Onamo namo, video susret slavnog poete s narodom Pomoravlja:

Pred Kosovskog junaka  Stupio je Skender Rasklopio usta kao Lubardin Guslar I zajaukao Jooooooj.   Sva tri ste mi na sisi ćapćala. Tad su Stojanka i Jugovića majka  Sestra Batrićeva Skender i Sreten I sav Kruševac poleteli u nebo U novo obretenije glave Cara Lazara.   

I PESNIK Rajko  Nogo ostavio je zabeleženo sećanje na obeležavanje šest vekova Kosovske bitke u Kruševcu: -Od sveg što se tamo zbivalo meni je zauvek u uvu ostao glas Skendera Kulenovića dok je kraj Njegoševe biste govorio Stojanku. I neka mi niko ne govori da nije važno na kome se mestu i u koje vreme stihovi kažu… To nije glasni lelek, već neka biblijska lomljava, tutanj i zemljotres, od čega se kostreše vlasi i nagoni suza. Reči su izvaljene iz ležišta i namagnetisane… Osvrnem se i vidim kraj sebe Bećkovića kako grize usnu, da ne bi zaplakao. „Šta je, Matija“, šapnem… „Gledaj bega šta nam radi, još malo pa će nas vratiti u kmetove.“

Zabeležio je Rajko Nogo i jednu anegdotu koju mu je ispričao Stevan Raičković iz druženja sa Skendrom Kulenovićem : -Dogovore se tako, priča Raičković, da jedno vreme Skender i on izigravaju evropejce, da svak sebi plaća piće. Zapiju se. Skenderu ponestane para, pa zajmi od Stevana. Dođe fajront. Raičković daje uobičajenu napojnicu, a Skender tri put veću… „To se ti“, veli Stevan, „mojim novcem razmećeš.“ „To više nisu tvoji novci, jer si mi ih pozajmio… A beg je beg i kad pozajmi novac.“

VRATIMO se na intervju zbog koga sama putovao u Mostar, i kada se zbog nastalih okolnosti Kulenović  izvinjavao mladom novinaru i obećao susret i razgovor u Beogradu.

Za desetak dana razgovor je vođen u pesnikovom beogradskom stanu, u  prisustvu pesnikove supruge Vere i ćerke Biljane, kasnije balerine i pesnikinje, objavljen je u listu Rad 11. jula 1969. godine. I pored tolikog truda obojice, i više od hiljadu pređenih kilometara, intervju nije ispao naročito zanimljiv. Vera Crvenčanin uvrstila je u svoju monografsku knjigu samo jedan kraći fragment, onaj u kome se nagoveštava autobiografski roman Ponornica.

Znatno je sadržajniji razgovor koji sam u jesen 1972. vodio sa Skenderom Kulenovićem za NIN. Povod su bila izabrana dela pesnika, dramaturga, pripovedača i romansijera, objavljena prethodne godine u pet tomova. Izdavač je bio „Veselin Masleša“ (Sarajevo).

Na jedno od mojih pitanja – gde je pravi Kulenović – Skender je odgovorio:

– Ni tu stvari nisu jednostavne kao što izgledaju sa svoje površine. Vrapci znaju, ima stihova koji su prave poetske pustoline, a ima proze, pa i one najprozračnije, ispod koje, šumno za poetsko čovjekovo uho, teku ponornice poezije. U likovnim i scenskim umjetnostima, pa i u nauci – ništa bez poezije. Ona je so našeg bića. Ima pravo Krleža kad kaže da je svaki čovjek pjesnik. Ja sam, na primjer (ako je moj slučaj zanimljiv), napisao popriličnu masu kojekakvih tzv. političko-društveno-kulturnih članaka, i gotovo u svakom od njih – bar u rukopisu – nije moglo da se na mjestima ne probije mezgra poezije, u nekom poređenju, metafori, figuri, koji spuštaju stvari na zemlju ili ih podižu u nebo. Razni agitpropi sistematski su me ukorjevali zbog toga, brisali mi te riječi ili mjesta ili ih ublažavali, ili čitave napise odbijali. Ozbiljno, objektivno, hladno – kažu – dostojanstveno treba pisati. Kad god sam to slušao, rekao sam u sebi: Nema Krleža pravo, ima i poetskih antitijela. Ipak, mislim da je poezija u pravoj svojoj koži kad je u stihu. Kud će suza nego na oko…

DVOVIDE OČI SKENDEROVE

AKADEMIK i jedan od naših najvećih pesnika Stevan Raičković, koga je vezivalo veliko prijateljstvo sa Skenderom Kulenovićem,  o njegovoj peoziji je napsao: “Ovaj svet u stanju su da otkriju samo dnovide oči. Sa nekoliko ovakvih pogleda uprtih u život, Skender Kulenović je svom pesništvu dodao i onu zagonetnu dimenziju koja pevanje pretvara u otkrovenje, a krug čitalaca poezije sužava i svodi na krug poetskih saučesnika”.

  KRAJ 

Preporučujemo