Da je rođen nekoliko decenija ranije, Uroš Todorović bi verovatno bio tek jedan od mnogih koji slično razmišljaju i rade. Danas, međutim, životna priča ovog devetnaestogodišnjeg mladića iz sela Prigrevica nije pravilo, već izuzetak.
Bilo je očekivano da će, kao učenik generacije u Tehničkoj školi u obližnjem Apatinu, upisati fakultet i verovatno zauvek otići iz sela, poput većine njegovih vršnjaka. Uroš Todorović, međutim, ima sasvim drugačije planove, a iako ne isključuje mogućnost da nastavi školovanje, svoju budućnost ne vidi u gradu.
Dok većina mladih vozački ispit polaže sa željom da što pre sedne za upravljač nekog dobrog automobila, Uroš je imao nešto drugo na umu.
“Bilo mi je važno da položim vozački da bih mogao da vozim traktor. Auto je bio u drugom planu iako i on sad dobro dođe”, kaže i dodaje da se nekako snalazio i ranije, ali mu je trebala pomoć.
Dok nije dobio dozvolu, otac ga je vozio do njive, a onda je on sam radio sve što treba. Pomagala je i mama, ali kaže da mu je to bilo prilično stresno. Uroš ponosno ističe da je u njihovom domaćinstvu on glavni kada je poljoprivreda u pitanju. Uz osmeh kaže da, za razliku od nekih njegovih vršnjaka u selu koji samo pomažu svojim roditeljima, on vodi posao, dok roditelji njemu pomažu.
Ljubav prema poljoprivredi, životinjama, ali i svim ostalim poslovima potrebnim da bi jedno seosko domaćinstvo dobro funkcionisalo, Uroš je, ubeđen je u to, stekao družeći se sa dedom. Bio je radoznao dečak, sve ga je interesovalo, a dedu, koji se uz poljoprivredu, bavio i zidarskim zanatom, pratio je u stopu i kako kaže, sve upijao.
Deda je, nažalost, preminuo pre šest godina, ali ono što su njih dvojica započeli, Uroš danas sa zadovoljstvom i neskrivenim ponosom, nastavlja. Gaji koze, jariće, svinje, kokoške, a obrađuje i zemlju i tako životinjama obezbeđuje hranu.
Za razliku od većine njegovih vršnjaka želi da ostane na selu i da se bavi poljoprivredom. Kako kaže, nije on tip za gradsku vrevu.
“Poljoprivreda mi je na prvom mestu. Ne vidim sebe u gradu, nisam ja za tu gužvu i vrevu. Nema ništa lepše od toga kad odeš na njivu. Mir, tišina, priroda, radiš svoj posao, niko ti ne smeta. Ma, milina jedna koju treba doživeti”, iskren je Uroš.
Iako je, sudeći po ovim rečima, sasvim jasno koliko uživa baveći se poljoprivredom, devetnaestogodišnji mladić, učenik generacije Tehničke škole u Apatinu ipak je svestan da bi za njega bilo najbolje da iskoristi i znanja koja je stekao u školi.
Poljoprivreda bi se, kaže, mogla uskladiti sa nekim zaposlenjem, ali problem za njegovo domaćinstvo mogao bi biti odlazak na fakultet. Roditelji ga podstiču da nastavi školovanje, ali on je zabrinut, prvenstveno za životinje koje uzgaja.
“Nije problem da ih neko nahrani i očisti prostorije u kojima borave, ali problem je da se spremi hrana. Ako bih ja otišao na fakultet u Novi Sad, na primer, a moji roditelji rade, ne bi imao ko da obrađuje zemlju i pripremi sve što je neophodno. Ne znam ni sam šta da radim, videću još, ali bilo bi mi jako žao da propadne sve oko čega sam se trudio”, kaže Uroš i dodaje da briga za životinje ne prestaje ni kada ode na odmor.
Iako se tada o njima brine majčin otac, priznaje da već posle pet dana nema mira i želi da se vrati kući.
Ako sve ovo nije bilo dovoljno da shvatite da je Uroš izuzetan i divljenja vredan mladić, možda će vas ubediti njegova želja da za osamnaesti rođendan dobije jedan prilično neobičan poklon.
Naime, dok većina njegovih vršnjaka očekuje automobile, skupa putovanja i novac, on je poželeo još jedan priključak za traktor. Trebala mu je prskalica za korov pa je bilo sasvim logično da to i zatraži. Roditelji su mu, naravno, želju i ispunili.
Hoće li Uroš ostvariti svoje snove? Jedno je sigurno, deda sa kojim je počeo da ih sanja, bio bi ponosan na njega.
