NEĆE MOĆI: Narod njen

KAKO se pod plaštom nekakvog prosvećenog i uzvišenog građanizma zapravo plasira umiven, ali podjednako opasan šovinizam iz kojeg izbija osećaj superiornosti izgrađen upravo na osnovama koje tobože osuđuju svaki nacionalizam

PRIZNAJEM. Opet sam čitao “Danas”. Ali uradio sam to ne iz slabosti, nego samo da vi ne biste morali. I naletim tako na tekst “Narode moj” srbijanske Bošnjakinje Safete Biševac koja nam poredi neke karakteristike “naroda svog” i naroda s kojim je primorana da živi. Ne znam da li je namerno želela da napiše tekst o bošnjačkoj supremaciji u odnosu na Srbe, ili je to samo isplivalo iz njene podsvesti, ali motiv nije ni bitan, a na rezultatu sam joj zahvalan.

Počela je od poređenja dva “svenarodna” skupa. Prvi je bošnjački koji je, kako piše, “sredinom aprila, drugog dana Ramazanskog bajrama” organizovao šef diplomatije BiH Elmedin Konaković. Drugi je onaj srpski održan 8. juna u Beogradu na inicijativu predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Iako na prvi pogled slični, između ova dva skupa postoje, kako navodi, “drastične razlike”. “Naš, bošnjački, nazovimo ga ‘Bajramski divan’ (gde je tu sekularnost za kojom Biševčeva inače vapi kada su Srbi u pitanju), bio je skromniji, valjda zato što smo mi mali narod bez snažne političke elite, bez pretencioznih političkih ideja i planova”. Jednom rečju, ovaj “bajramski” bio je emanacija gospodstvenosti, jer oni su ljudi skromni bez pretencioznih ideja i planova, osim da ukinu RS i potčine srpski (i hrvatski) narod u BiH volji muslimanske “većine”.

“Okupili se ljudi, muhabetili, divanili, onda se obratili medijima, najavili dogodine sledeće okupljanje i vratili se odakle su došli. Nikakve svebošnjačke deklaracije nije bilo”, dodaje. Niveau, što bi rekli. Nikakva opasnost za bilo koga, jer u pitanju su “dobri Bošnjani”.

Sa druge strane, antipod ovom primeru kulture, odmerenosti, tolerancije i evropskih vrednosti, ponovo je, po ko zna koji put demonstracija srpskog divljaštva, zatucanosti i zaostalosti. “Srpsko okupljanje bilo sasvim drugačije: Sabor i to svesrpski, pompa, povjesni govori, podsećanje na zločine, zakletve, pesma, igra, vatromet, Deklaracija “Moraju Srbi svemu da daju gas, jer ipak su ‘nebeski’ i ‘narod najstariji'”. “Podsećanje na zločine”?! To je sada sporno generalno, ili samo kada se Srbi sećaju svojih žrtava? Da ne govorimo o posprdnom pominjanju srpske nebestvenosti i istorije. Nekome čiji su preci birali zemaljsko umesto nebeskog i ko nastavlja tradiciju naravno da je to smešno, a i nekome ko se “Bošnjakom” zove od 1992. naravno da mora da smeta kada se Srbi ponose svojom dugom istorijom (iako neki u tome preteruju). Nego, je l’ ovakav crno-beli akvarel izraz tolerancije i ljubavi, ili nečeg drugog? “Naš bošnjački” i “vaš srpski”.

Priznaje Biševčeva da je Konaković malo pogrešio “jer se čini da je pomenuti skup, kao i neke druge prilike iskoristio pre svega za obračun sa svojom bivšom strankom SDA, a i neke njegove izjave, na primer o ratnoj odšteti od Srbije, ne deluju realno”. Ali voli ga.

Vidi se jer se samo “čini” da je skup iskoristio i “neke” njegove izjave “ne deluju” realno.

Kod Srba opet užas: “S druge strane, ne mislim da se mogu porediti sa, na primer, Vulinovim ili Dačićevim nebulozama. Ništa se sa tim ne može porediti”. Samo u Srbiji, što bi ono rekli.

Idemo dalje: “Da li Konaković želi da bude nekakav bošnjački lider? Možda, samo što mi Bošnjaci nemamo afiniteta prema takvim  pojavama. Tu je razlika između nas i Srba.

Između naših naroda ima puno sličnosti, imamo i mi simpatije prema jakim liderima, ali kod Bošnjaka se nekako dugoročno nisu ‘primili'”. Tu se opet pravi nekakav odnos supremacije prema “retrogradnim” Srbima. “Vi Bošnjaci” niste imali Aliju Izetbegovića i sina mu Bakira (prva istinski bošnjačka dinastija)? Pre njih, svi lideri su im bili stranci od sultana, preko Austrijanaca, do ovog današnjeg, Nemca Kristijana Šmita. A ni Tito im se nije “primio”.

Kao i kod većine tekstova u luksemburškom listu, pravi biseri dolaze tek pred kraj. Pa Biševčeva sa žaljenjem konstatuje da se, zbog “srpskog remetilačkog faktora”, verovatno neće ostvariti briljantna Konakovićeva ideja o prekidu policijske saradnje sa Srbijom, još jednim vidom “agresije” na dobre Bošnjane. Kao da policijska saradnja u današnjem svetu nije nešto najnormalnije. Kao da u BiH ne postoji, na primer Policijska misija EU.

Kao i da u Srbiji ne postoji kancelarija FBI u čijoj je nadležnosti i BiH. Ili to opet, kao i sa žrtvama, sme sve samo ne srpsko? Ne zaboravite da taj strah od saradnje sa Srbima ide toliko daleko da Konakovićev vojni alter ego Zukan Helez zabranjuje da “srpski helikopteri” gase požare u BiH. Makedoncima ta “agresija” nije smetala.

Naravno, na pristojne, evropski vrednosne “Konakovićeve izjave Dačić je reagovao očekivano histerično. Pozvao na mir, a onda ‘raspalio’, mudžahedini, teroristi i tome slično. Tipično za lidera stranke koja je Srbiju uvela u ratove devedesetih i vlast koja danas pokušava da to krvoproliće predstavi ‘ružičasto’. Ništa Vukovar, Srebrenica, Sarajevo, ljudske lomače u Višegradu, ‘bele trake’ u Prijedoru”, samo srpske žrtve i srpsko herojstvo”. Tipično ne samo za lidera “ratnohuškačke stranke”, nego i za, na primer “Dojče vele”, državno glasilo zemlje porekla novog bošnjačkog lidera Kristijana Šmita koji, opet na primer, 20. jula piše o “islamističkim tendencijama u BiH i Sandžaku” i “radikalizaciji muslimana”. I “Dojče vele” pominje mudžahedine, teroriste i tome slično.

A “ružičasto” predstavljanje… Da li je Biševčeva ikada pomenula neki zločin “dobrih Bošnjana” nad Srbima? Makar nad Hrvatima? Ili pominje samo bošnjačke žrtve i bošnjačko herojstvo? Na primer herojstvo Nasera Orića. O Oriću je pisala pod naslovom “Balkanska duša” (19. jul 2023) tvrdeći da “mediji pod kontrolom vlasti pokušavaju da ubede javnost da Naser Orić i Denis Bećirović, ‘prete’ Srbima i Srbiji”. Gde dobri Naser da preti Srbima, jeste li vi normalni?