U ISTORIJI literature znano je da vreme i kontekst, kao i brojni spoljni činioci – književni i vanknjiževni – mogu promeniti ocene, status i značenje pojedinih dela; te takozvane društvene datosti nekim ostvarenjima dodaju na vrednosti, a drugima oduzimaju.
Biografski podaci koje je Kulenović popunio na obrascu SANU, Foto arhiv SANU
Ni književni opus Skendera Kulenovića nije mogao izbeći takvu sudbinu. Kad je reč o Stojanki, ocene su bile naglašeno pozitivne, i s vremenom su rasle. Nije ni moglo biti povoda za naknadna učitavanja i nalaženje dimenzija koje delo u osnovi ne sadrži. Sa jednim krupnim izuzetkom…
Početkom oktobra 1961. književni kritičar Miloš I. Bandić, inače profesor Filološkog fakulteta, napisao je, i objavio u „Kulturnom dodatku“ Politike (8. oktobra), izuzetno negativan prikaz Kulenovićeve knjige Poeme, s posebnim kritičkim osvrtom na Stojanku. U tekstu pod indikativnim naslovom „Nadmoć folklorne inspiracije“, Bandić pokušava da ospori i žanrovsku pripadnost Kulenovićevih dužih pesama, napomenuvši da se one „samo u krajnjoj terminološkoj neobazrivosti mogu nazivati poemama“. Bandić nalazi da je poetski napor Skendera Kulenovića „kratkog i ograničenog daha“ i da je prisustvo „folkorne intonacije, ritmike i frazeologije ne mnogo ubedljivo po svom poetskom dejstvu“. Za čuvenu pesmu o Stojanki s Knežopolja Bandić piše da predstavlja „više nacrt za jednu epsku kompoziciju, poemu, nego celovito, zatvoreno umetničko delo“. Stojanka donosi, nastavlja kritičar, „nedorečenu tragičnost“ i svedoči o „regionalizmu Kulenovićeve poezije“. Za Pisma Jove Stanivuka Bandić ima još negativniju ocenu: ona su, piše kritičar i profesor, „neuspela lirska kopija Nikoletine Bursaća“.
OVE OCENE, inspirisane po svemu sudeći vanknjiževnim razlozima i kriterijumima, sam Bandić bitno je korigovao na vest o Kulenovićevoj smrti. Na sam dan sahrane, 27. januara 1978, profesor je (uz Vuka Krnjevića) govorio na komemoraciji organizovanoj u Udruženju književnika Srbije, posebno osvetlivši Kulenovićev „umetnički podvig“: pesnik je, rekao je Bandić, „uspešno prošao težak put umetničkog traganja i rada“, i pokazao razumevanje za „ono što je novo, moderno i poetski neophodno“. O poemi Stojanka majka Knežopoljka Bandić govori kao o „stecištu višestrukog značenja i poruka, jezičkoj ekstazi i strukturi, kao o izuzetnom fenomenu i simbolu jednog istorijskog i književnog trenutka i vremena“. Čitanje dela, nalazi Bandić, uvek otkriva „nove kvalitete i vrednosti“, pošto nije reč „samo o sugestivnom dramskom lamentu nad sudbinom zemlje, naroda, majke i njene tragedije, sa gotovo mitskim zamahom i odjekivanjem, već i o aktuelnoj, nadahnutoj viziji budućnosti“. Kritičar poentira upoređujući stihove Stojanke sa stećkom, „jačim od kandži kiše“.
Dan pre nego ju je izgovorio, Bandić je svoju besedu o delu i liku mrtvog pesnika ponudio Politici, gde je i objavljena na dan sahrane (27. januara) pod takođe rečitim naslovom:
„Duboka i prava pesnička priroda“.
Kulenović je, dakle, umro s osećanjem gorkog stvaralačkog i političkog iskustva. Bandićevo korigovanje ranijih negativnih ocena o Stojanki i drugim Kulenovićevim književnim delima, i njihovo sagledavanje iz druge perspektive, ostaje za proučavanje istoričara i teoretičara literature.
U POEZIJI Skendera Kulenovića, uz atmosferu i likove iz Narodnooslobodilačke borbe i revolucije („evokativni lirizam“), uvek je bilo i vegetabilnih, floralnih motiva. Kulenovićeva pesnička botanika svedoči o dubljoj ukorenjenosti u jezik, u plodno tle, u zavičajne moti- ve. Stojankina tri mrtva sina upoređuju se sa „trolisnom detelinom knešpoljskom“, potom sa tri bora koja je Kozara izvila pod oblak.
Pored jagorčevine (primule), ranog i nežnog prolećnog cveta koji se prvi pojavljuje s odlaskom zime, višeznačnu simboličku strukturu biljne zajednice ovog pesnika, u Stojanki i sonetima, ispunjavaju povlašćene cvetne metafore inačice, različka, rakite, kupine, orhideje, zumbula, kedrova, badema i drugih simbola lepote, vitalnosti, životne punoće i vezanosti za zemlju. (O raskoši bilja u Kulenovićevoj poetici suptilne analize načinili su I. Negrišorac i B. Suvajdžić.) Misli se da je njen jezik nadahnut na vrelima, na govoru narodne, usmene književnosti, naročito tužbalice u Stojanki, zatim naše i svetske književnosti. Istina, autor je taj jezik, kao supstrat, nadgradio izvanrednim osećajem za tanane modalitete i valere; u onim unutrašnjim membranama njegovog stiha, valja primetiti ponešto od tona bugarštice.
KULENOVIĆEVA supruga Vera Crvenčanin (1920-2013), pozorišni radnik, književni stvaralac i prva žena filmski režiser u ondašnjoj Jugoslaviji, koja je o životu i radu svoga supruga ostavila i dve knjige trajnije vrednosti (Skenderova trajanja, 1998, i roman Ima tako ljudi 2012) piše: „Jedan interesantan detalj je da sam tragajući za svim ovim dokumentima Skenderovog života naišla i na njegov partijski dosije, koji je bio pod zabranom, ali uspela sam da dođem do njega. On je posle Kozare (ofanziva na Kozari, 1942. g.) pisao – nacionalnost Srbin, zvanično u svom dokumentu. Njegova lična karta je bila – Srbin. On to nije javno govorio jer nije sebi time pravio reputaciju srpskog pisca.” Čak ni kad su ga novinari propitivali na etnogenetske teme. Selimović, pak, nije izbegavao da diretno odgovori, naročito po objavljivanju Sjećanja (1976), u kojima do detalja izlaže poreklo svoje porodice: do početka XVII veka njegovi preci su se prezivali Vujović, a tada su, pod pritiskom, prešli iz pravoslavljau islam i dobili nova prezimena (Selimović i Ovčina). U svojoj memoarskoj knjizi Autobiografija – o drutma, koja je prvi put izašla 1990, Borislav Mihajlović Mihiz svedoči – šta je Selimović rekao na provokativno pitanje iz publike u Zagrebu:
Do 1941. godine ja sam se osjećao Srbinom, a nisam se pitao zašto.Od 1941. znam zašto sam to…
BILO kako bilo, Skender Kulenović pripada korpusu srpske književnosti, u kojoj je idejno-estetski stasao, ali se njegovo književno delo, zavidnog umetničkog domašaja, izučava – jer autor rođenjem pripada i Bosni i Hercegovini – i u literaturi nastajaloj na njenom tlu.
Kulenovićeva pripadnost srpskom književnom korpusu može se, osim iz poetičke perspektive (tematsko-sadržinski i stilsko – lingvistički nivo), sagledati i iz niza drugih uglova. Kao i Meša Selimović, i Skender Kulenović se zalagao da se, u uslovima izukrštanih kulturoloških matrica, ne podupiru pokušaji nekih bosanskih muslimana o odvajanju od južnoslovenskih korena (pretežno srpskih). I jedan i drugi pisac odbili su, na početku rata, kad je novostvorena NDH obuhvatila i Bosnu i Hercegovinu, predloge da kao „hrvatsko cvijeće“ vojuju protiv „nakota za sjekiru“. Selimović je, čak, zbog svog opredeljenja proveo četiri meseca u ustaškom zatvoru. Obojica su prišli partizanskom pokretu i stvorili dela koja su olakšala njihovo književno i kulturološko samoopredeljenje. U tom dinamičnom procesu Kulenoviću je Stojanka nemerljivo pomogla da svoju kulturološku poziciju definiše i utvrdi na osnovu suštinskih, a ne sporednih karakteristika“.
OPREDELjENjE SVOJOM VOLjOM
ARHIV SANU čuva dokumentaciju s potpunim biografskim podacima Skendera Kulenovića, pa i obrazac koji je pisac, kao dopisni član od 1965, a redovni od 1974, svojeručno popunio; na prvoj strani, u rubrici „Nacionalnost“, Kulenović je napisao – Srbin. To je uradio svojom voljom i izrazitim ličnim opredeljenjem (slično Andriću, Selimoviću, Vasku Popi, Kusturici i još nekima). U javnim pak istupanjima, svestan složenosti bosanskih prilika i rizika da lako može doći do „konjunkturne funkcionalizacije“ ove teme, nije se bavio pitanjima identiteta i „alterniteta“.