U JESEN jesen 1945. u Sarajevu se, u izdanju „Svjetlosti“, pojavila prva, autentična, rukom pisca redigovana verzija Stojanke majke Knežopoljke, na ćirilici, u tiražu od 20.000 primeraka.
Majka Knežopoljka Žorža Skrigina iz 1944. godine, Foto iz knjige M.Pavlović “Deset portreta i deset razgovora”
Ta verzija se kasnije ustalila kao kanonska; ponovljena je stotinu puta, kako na srpskom tako i na brojnim jezicima na koje je prevođena.
Rastuća slava pesnika Kulenovića kao da ga je obavezivala da, u razgovoru koji smo vodili 1975, pojasni kako njegova Stojanka nije ona nesrećna žena sa čuvene ratne fotografije Žorža Skrigina, često objavljivana s potpisom „Majka Knežopoljka“. Delo poznatog ratnog reportera ponekad se uzima kao simbol stradanja majki i dece u selima podno Kozare. Skriginov snimak je načinjen 1944. u Knežici kod Kozarske Dubice. Na toj fotografiji je Milica Tepić, takođe iz Potkozorja. Njenog muža su ubile ustaše, a kuću spalile. Preživelaje sa dvoje nejake dece, kojujeuprtilai nosila mesecima po krajiškim šumama i poljima. Tri godine posle oslobođenja umrla je od tuge. Preminula je i ćerkica Dragica, a ostao je živ samo sin Branko. Do 1995. živeo je u Sisku, a onda je, gonjen zločinačkom operacijom „Oluja“, i odatle morao da se pomeri. Radio-televizija Republike Srpske snimila je pre neku godinu emisiju o njemu kao simbolu izbegličke sudbine srpskog naroda.
Sredinom novembra 2022. preminuo je i Branko Tepić.
Vest o tome, najpre objavljenu na fejsbuk stranici manastira Jasenovac, Politika je prenela u broju od 23. novembra.
Branko je rođen kao posmrče, i to u zbegu. Mesecima je, zajedno s majkom i sestrom, spavao na otvorenom, pod buk- vama i u zemunicama. Posle oslobođenja, školovan je kao dete palog borca i postao nastavnik biologije.
KULENOVIĆ je, osim Stojanke, pre i posle nje, pisao pripovetke i eseje, sonete i poeme, drame i komedije, kri- tičke članke, scenarija, putopise i lingvističke rasprave, čak i roman o smeni dva carstva, dve civilizacije, pod naslovom Ponornica. Naslov ovog romana, objavljenog prvi put 1977. godine, na neki način predstavlja metaforu Kulenovićevog bogatog i burnog životnog puta, a njegovi autobiografski pasaži su prilično verna slika onoga što je pisac „hiljadu puta, na ovaj ili onaj način, platio svojom kožom“. Nešto od tog raspoloženja vidi se i iz Kulenovićevog soneta „Ponornica“, napisanog 1969, naročito iz poslednjeg stiha:
Islušam, u gluhoj mi školjci, mračni muk svojih škrapa.
Stvaralački ciklusi Skendera Kulenovića podsećaju na ponornicu koja se više puta gubi i ponovo neočekivano pojavljuje – od vedrih srednjoškolskih dana do pogleda umornog čoveka u zrelom dobu.
Toga je i sam pisac bio svestan. Nije zato nikog iznenadilo kad je, posle romana Ponornica, počeo, takođe rukom u đačku svesku, da piše „Ponornicu II“, koju, nažalost, nije stigao da završi. U Arhivu SANU čuva se beležnica sa započetim romanom i sa setnom autorskom pribeleškom: „Bolje će biti, čini mi se, da ostavim drugima“.
Kulenović je za života objavio tri poeme: Stojanku, Pisma Jove Stanivuka i Ševu. Posmrtno je objavljena četvrta – Na pravi put sam ti, majko, izišo. Osim druge, ove tri izražavaju pesnikovu opsednutost principom materinstva, raskošnog obilja materije, plodotvornosti. „Rodila majka!“ – to je bila česta Kulenovićeva uzrečica i u zrelijim godinama života. Najdublji trag ostavila je Stojanka, koja je prva i nastala, 20. avgusta 1942, u ranoj fazi partizanskog oslobodilačkog pokreta. Napisana je da bi bila govorena pred narodom čiju je mladež, na širokom prostoru „od Kozare, rano moja, pa do Save“, fašistički okupator desetkovao.
Već sutradan, pesnik Kulenović premijerno je čitao svoju pesmu borcima i narodu, na kozarskom brdu Paležu, „s panja na lazini“. Na tom mestu septembra 1982. podignut je neobičan spomenik pesmi, a koju godinu kasnije i spomenik Kulenoviću na kozarskom brdu Markovici.
U pratnji čitavog voda, pesma je preneta kroz nemačke bunkere do Grmeča, gde je na geštetneru umnožena i štampana u listu Krajiški partizan s potpisom S. K., partizan. Tu se Kulenović, u podgrmečkom selu Jelašinovcima, sreo sa Brankom Ćopićem; tako je počelo neobično „prijateljstvo poezije i poezija prijateljstva“, do smrti jednog i drugog pesnika.
Više godina kasnije (1968), u eseju „Iz humusa“, čiji je podnaslov „Geneza jedne pesme“, Kulenović je detaljnije opisao kako je nastalo ovo delo. Između ostalog pesnik piše: „…Malo-malo pa sam na onom divnom paleškom proplanku, u onom njegovom mravinjaku od nas onda koji smo iz pakla (na zemlji, nad njom i pod njom) upravo osjetili šta znači biti živ.
Sutra ovoj svetkovini, ustaloj iz mrtvih, treba da čitam pjesmu koju danas pišem, koja se juče, poslije svakog promašaja smrti, začinjala u meni i zaklinjala u meni da će biti prvi dah kojim ću dahnuti ako ostanem živ i koja sad u meni, duboko u nekakvoj mutnini, leži sklupčana u strašan jauk… Kraj mene na školskoj pisanci sa crtama za mala i velika slova (bogzna otkud) leže prvi stihovi, gotovi već davno i s jedne cedulje prepisani jutros. Često ih dohvatim, nemušto ili poluglasno ponavljam, kao da ću samo iz njih moći dalje.
Banu stih – kao da odnekud izbi pred mene zadihan čovjek i reče mi nešto radosno do neba. Ponavljajući ga kao da će mi uteći, upalih bateriju i zapisah ga žurno. Samo što je ugasih, osjetih da nije sam, da sam odjednom kao pun šaržer iz koga će meci jedan za drugim (…) Pa ja se ovo – tek sad mi dopre do svijesti – bijem! (…)
U huku sam, stihovi me spopadaju kao pjena, pjena bijela i krvava, palim u tim naletima bateriju i zapisujem ih, dok ona najedanput – izdahnu, i posljednji ostadoše u mraku, kao izdani. Ne (iako ih mogu zapamtiti), zapisaću i ova dva, i olovkom pipam po hartiji kao slijepac štapom.
Jesu li zbilja posljednji, oni poslije kojih ostaje ćutnja? … Da li bi zaćutao neko drugi (ko bi ga znao!), ali meni je kao poslije odminulog bola – rasprostire se po meni nešto melemno, čemu valjda samo onaj blagi prosjaj iz rodilja može da kaže šta je…
Za svaku sigurnost, da stavim pjesmu pod ćebe, može vjetar… može… bogzna šta može…“
ZAVIJENI U CRNO
U VREME kada je nastajala pesma Stojanka majka Knežopoljka Skendra Kulenovića skoro d nije bilo srpske kuće koju smrt nije zavila u crno. Od aprila 1941. godine do kraja rata ustaše i Nemci su u potkozarskim selima i varošicama ubili oko 34.000 civila, od toga 11.194 dece (toliko je prebrojao, i popisao im imena, istoričar Dragoje Lukić).