Na portalu „Nova S” mogli smo da pročitamo tekst o lepoti gradova po Srbiji. Zašto su među najružnije svrstana dva grada sa „Južne pruge” –Prokuplje i Leskovac, a Zrenjanin među najlepše? Ima li taj potez dublji smisao?
Pre nekoliko dana na portalu „Nova S” mogli smo da pročitamo tekst koji govori o lepoti gradova po Srbiji. Autor ovog štiva se poziva na višegodišnju diskusiju na Reditu (Reddit), gde su se korisnici izjašnjavali o najlepšim i najružnijim srpskim varošima. Tekst sigurno nije pisan zlonamerno ili tendenciozno, kreiran je u duhu letnje razbibrige kada pod uticajem velikih vrućina iz medija nestaju mnogi „teški” sadržaji.

Autor se u samom uvodu pita koji su to kriterijumi na osnovu kojih se neki grad smatra lepim ili ružnim: arhitektura, urednost, ljudi ili kulturna zaostavština?! Dakle, da li se primenjuju vizuelni (trenutni) ili psihološki (trajni) kriterijumi u klasifikaciji lepote nekog mesta. Međutim, odabirom nekih od mnogih komentara korisnika sajta, autor otvara neke značajne dileme i neprimetno trasira puteve naših ubeđenja.

Zbog toga se na listi najružnijih gradova u Srbiji pominju uglavnom „južno-prugaški” gradovi, sa akcentom na Prokuplje i Leskovac, dok se na mala vrata na jednom mestu u tekstu pominje da među lepše srpske gradove spada Zrenjanin. Iako je reč, ponavljam, o „lakoj” letnjoj literaturi koja ne pretenduje da kod čitaoca podstiče dublje misli, neophodno je da se neke stvari ipak postave na čvršće temelje.

Pogled iz srca

Pre nego što nastavim prirodni tok pripovedanja na otvorenu temu, zamolio bih čitaoca da zajedno napravimo jedan mali izlet u istoriju. Miloš Crnjanski je po sopstvenom izboru, kao i po nalogu „komedijanta slučaja”, čitavog života putovao. Posetio je mnoge države i mnoga mesta, putujući po svetu kao diplomata, novinar, izveštač, avanturista, pisac ili emigrant. I kada su ga nekom prilikom upitali, posle putešestvija po skoro čitavoj planeti, koji je grad po njegovom mišljenju najlepši na svetu, pisac Seoba (jednog od tri najbolja srpska romana), zagonetno se nasmešio i nakratko zaćutao. Odmah nakon ove stanke, Crnjanski je odgovorio: „Sankt Petersburg… grad u kome nikada nisam bio”.

Šta je ovaj monumentalni srpski i svetski pisac poručio? Lepota grada nije samo vizuelni utisak koji nastaje zbog arhitekture i urbanizma. Ona se formira u unutrašnjem čoveku, u njegovom emotivnom poimanju lepog, prisnog i svojeg; u psihološkom tumačenju vidljive i nevidljive istorije neke varoši; u duhovnim vezama koje uveliko nadmašuju svetonazor samo jednog savremenog pokoljenja. Crnjanski je govorio o pogledu koji ne dolazi iz očiju, već iz srca.

Vraćajući se na našu zadatu temu, neophodno je da se konstatuje kako i autor predmetnog teksta na portalu „Nova S” smatra da postoje dublji kriterijumi za procenu lepote nekoga grada. On kaže: „I zaista, kada krenete da čitate objašnjenja zašto neki grad jeste lep, iako na prvi pogled ne biste rekli, shvatili biste da je, ipak, potrebno vreme da ga upoznate. I ne samo to, pre nego što ga ocenite, logično je da morate i da ga posetite”.

Na ovome mestu u tekstu, autor uvodi kriterijume vremena i truda, kojima poništava površni vizuelni utisak kao osnovno merilo. Kada kaže da morate potrošiti vreme da upoznate neki grad – sublimirajući tako mnoge komentare korisnika portala – autor uvodi znanje kao nužan kriterijum, bilo da je reč o sopstvenom iskustvu kojim se dolazi do spoznaje, bilo da se radi o kulturno-istorijskom znanju o nekom mestu. I upravo sa tih pozicija, u nameri da produbim i proširim neke od horizonata u oceni lepote ili ružnoće nekih od gradova koji se pominju u tekstu sa portala „Nova S”, ja pišem ovo štivo. Mislim na Prokuplje i Leskovac kao „ružne” gradove, kao i na „lepi” Zrenjanin.

Zrenjanin ili Petrovgrad?

Zrenjanin, nesumnjivo arhitektonski lepa vojvođanska varoš, sa očuvanim centralnim jezgrom još iz vremena Austrougarske monarhije, i sa poštovanjem urbanističkih parametra u novijem delu grada, ima jednu krupnu istorijsku grešku. Ključna dilema je da li jedan vizuelno lep grad može biti „dubinski” lepo mesto, ako u svom nazivu sadrži istorijsku nepravdu?! Da li „Zrenjanin” može biti lepa varoš ako nije pravedan naziv ovog grada?! Zašto se ovaj grad naziva „Zrenjanin” i otkada je je tako? Oduvek? Od starih dana? Neće biti da je tako.

Ovaj administrativni centar Srednjobanatskog upravnog okruga, drugi po površini teritorije u Srbiji, koji je među desetak najvećih gradova u državi sa širom populacojim od preko sto hiljada stanovnika, dugo se kroz pisanu istoriju zvao Bečkerek (jedno vreme i Veliki Bečkerek) kao naselje u Austrougarskoj monarhiji. U slavu srpskog kralja Petra Prvog Karađorđevića ime grada je 1935. godine promenjeno u Petrovgrad, nakon čega je grad doživeo najveći razvoj u sopstvenoj istoriji.

Nakon Drugog svetskog rata nove vlasti menjaju ime grada u Zrenjanin, po narodnom heroju Žarku Zrenjaninu Uči. Tako je zahvaljujući komunističkim vlastima srpski kralj Petar Prvi Oslobodilac skrajnut na istorijsku deponiju, da bi na njegov postament doveli svog partijskog koleku Žarka Zrenjanina?! Čime je ovaj lepi ravničarski grad na Begeju „zaslužio” da ponese ime komunističkog funkcionera i revolucionara? Žarko Zrenjanin je mnogo više bio vezan za Vršac, koji se smatra njegovim rodnim gradom i u kome je proveo značajan deo života.

Tačnije, rođen je u selu Izbište u opštini Vršac, a ironijom sudbine život mu je nasilno okončan takođe u Vršcu, gde je ubijen 1942. godine od strane nemačkih okupatora u selu Pavliš. Za vreme školovanja i kasnije službe kao učitelj, kao i tokom revolucionarno-partijskog rada, živeo je u Beloj Crkvi, Segedinu, Patrovcu na Mlavi, Pančevu, Somboru, Beogradu, Novom Sadu, Kanatlarovcima i Prilepu u Makedoniji, Sremskoj Mitrovici (gde je robijao)… Njegove životne veze sa Petrovgradom (kasnije po njemu: Zrenjanin) su labave i vrlo površne.

Svi drugi gradovi po Srbiji imaju logična istorijska imena još od nastanka mesta ili od davnih narodnih preimenovanja u svakodnevnom govoru. Čak je i Svetozarevu vraćeno istorijsko ime Jagodina, iako niko ne spori veliki uticaj i veliko delo Svetozara Markovića. Kada se radi o Žarku Zrenjaninu, uz svo poštovanje tragične smrti koju je doživeo, ne postoji ni jedan jedini razlog da ovako veliki grad ponese njegovo ime! On nije bio posebno značajna ličnost ni u komunističkom i partizanskom pokretu, a kamoli za celokupan srpski narod.

Važio je za nesposobnog rukovodioca, kome se pripisuje smrt bar šestoro partijskih kolega zbog njegovih spornih odluka. Nestao je čitavih osam meseci na početku rata, niko od njegovih „drugova” nije znao šta se dešava sa njim. Nije bio ni neki veliki heroj, a ni partizan-stvaralac poput Ćosića, Isakovića, Ćopića, Lalića, Andrejevića-Kuna i drugih. Dakle, niti je imao životne veze sa gradom koji nosi ime po njemu, niti je bio toliko značajna ličnost. Svesni ove činjenice, ali i sramote da i dan-danas jedan tako veliki grad bude talac komunističke megalomanije, kao i da nema sličnih primera u Srbiji, grupa mislećih žitelja je u nekoliko navrata pokušala da ispravi ovu nepravdu.

Njihova inicijativa je bila da se Zrenjaninu vrati neko od istorijskih naziva: Bečkerek ili Petrovgrad, ili da postanu grad sa dva ravnopravna naziva. U odbranu imena grada „Zrenjanin” ideološki su stali mahom jugotioisti, drugosrbijanci i NATO-apologete, čije lične biografije nisu imale nikakve veze sa ovim gradom. Njihov stav je najbolje formulisala Borka Pavićević, kada je na jednoj od tribina podrške nazivu grada po narodnom heroju Žarku Zrenjaninu – Uči rekla da su svi oni svesni istorijskih činjenica o komunisti Žarku Zrenjaninu, ali da oni sopstveni stav grade na mitu o njemu!

Tako smo svi postali i ostali taoci partizansko-komunističkih mitova, a najviše žitelji ovog ravničarskog grada na obali Begeja. Jedini u Srbiji i jedini u širem okruženju: čak su i najveći profiteri u komunizmu – Crnogorci, vratili kršteno ime Podgorici, koja se, bolno poltronski, jedno vreme zvala „Titograd”. I sve dok traje ovakvo stanje, nije moralno a nije ni kulturno da se Zrenjanin krsti epitetom „lepi”. Ovo naročito trebaju da znaju korisnici medijske kuće „Nova S” koji mahom dolaze iz ideološki srodnih shvatanja Borki Pavićević.

„Južna pruga”

Ako je pominjanje lepote grada Zrenjanina manje bitno kao motiv nastanka ovog štiva, onda je isticanje ružnoće gradova „južne pruge” svakako inspirativnije. Pošteno, autor predmetnog teksta na portalu „Nova S” posvećuje tragičnoj istoriji Leskovca značajan pasus, gde doslovce kaže: „Leskovac nije imao priliku da bude lep. Sravnjen sa zemljom u Drugom svetskom ratu, imućniji stanovnici (koji bi možda posle mogli da ponovo sagrade lepe zgrade) su ubijeni, što od strane okupatora, pa zatim saveznika, što od nove vlasti, da bi onda krenuli da se grade novi blokovi preko ruševina.”

Istorijski precizan i vrednosno sadržajan pasus, koji pogađa u metu, ali koji treba dopuniti, da ne bi neke činjenice ostale nedorečene. Posebno, ako se uzme u obzir vrednosno-politički profil prosečnog korisnika medijske kuće „Nova S”, koji je u mnogim segmentima podudaran sa onom ideologijom koju je u javnosti propagirala za života Borka Pavićević.

Leskovac je do Drugog svetkog rata bio jedan od najprosperitetnijih i najuređenijih srpskih gradova. Profesor arhitekture dr Predrag Ristić (poznat kao Peđa Isus) u svom rukopisu Slovo o Igoru piše o tome. Kaže kako je tekstilni magnat Teokarović angažovao čuvenog ruskog arhitektu Grigorija Samojlova, koji je projektovao mnoga zdanja po Beogradu poput „Palate Beograd”, da izgradi mnoge tekstilne fabrike po Leskovcu. Profesor Ristić piše: „Samjolov je u fijakeru, na kolenima, držao lipovu dasku za crtanje vozeći se od jednog gradilišta do drugog, i tako je bio nazidan ‘srpski Mančaster’ koji je proizvodio, bez gubitaka, štofove svetskog kvaliteta”.

Takav uređeni i moderni Leskovac nestao je u jednom jedinom danu: 6. septembra 1944. godine! Tada su „saveznici” Englezi i Amerikanci iz Balkanskih vazduhoplovnih snaga (BAF) sa formacijom od 50 „letećih tvrđava” (naziv preuzet iz depeše komandanta operacije Bila Eliota), u bombardovanju bukvalno srušili do temelja Leskovac! Svirepo bombardovanje je počelo u 11.30 sati na prethodni zahtev partizanskog komandanta Koče Popovića, koji je danima pre toga vapio zahtevajući „ozbiljnije bombardovanje Leskovca”.

O ovome svedoči ser Ficroj Meklejn, direktni izaslanik premijera Čerčila u partizanskom Vrhovnom štabu, koji govori o tome da je dobio zadatak da kordinira iz vazduha britansku pomoć partizanima, u njihovoj nameri da kopneno pokore Srbiju. Meklejn piše: „U jednom trenutku se učinilo kao da je čitav Leskovac odleteo u vazduh, u pravom orkanu prašine, dima i ruševina… Ostaci Leskovca ležali su pred nama pokriveni dimom dok je grad obavio žestoki plamen…Kad sam se okrenuo, poslednje što sam spazio bila je grupa pobednički raspoloženih partizana, koji su igrali kolo oko jedne od mnogobrojnih vatri. Njihove crne siluete, ocrtane pred plamenom, činile su mi se kao neki pakleni demoni”.

Istoričar profesor Momčilo Pavlović, koautor knjige Savezničko bombardovanje Leskovca 6. septembra 1944: studija i dokumenti (OVDE), navodi: „Civilne žrtve bile su neizbežne, a odgovornost za njihovo stradanje leži na komandi Balkanskih vazduhoplovnih snaga (BAF) stacioniranih u Bariju i na partizanskom vođstvu, posebno na komandantu Koči Popoviću, koji je nešto ranije tražio bombardovanje, ne posebnih ciljeva u gradu kao u prethodnim zahtevima, nego, jednostavno, grada Leskovca”. (!!!)

Broj nevinih srpskih žrtava nikada nije tačno utvrđen, a procene su da se radi oko 2.000 duša. Na primeru Leskovca, kao i na primeru mnogih srpskih gradova tokom savezničkog bombardovanja tokom 1943. i 1944. godine poput Podgorice gde je ubijen svaki šesti stanovnik, potvrdile su se crne slutnje ravnogorskog majora Salatića koji šalje depešu draži Mihailoviću: „Narod donosi zaključak: što Pavelić sa Nemcima nije uspeo da uništi, to će dokusuriti Tito sa Englezima”. Zato je Leskovac tragičan grad, odnosno grad žrtva u pravoslavnom tumačenju ovog pojma.

U takvim vrednosnim kategorijama lepota ne dolazi iz bljeska očiju, već iz patnje srca. Da nije postojao Koča Popović i da Englezi nisu takve svirepe ubice, verovatno bi Leskovac uspeo da sačuva svoju nesumnjivu spoljnu lepotu. Ovo posebno moraju da znaju korisnici medijske kuće „Nova S”, koji mahom podržavaju jugotitoizam i njegove tekovine. Božidar Zečević u nadahnutom eseju Savezničko silovanje Srbije (OVDE) zaključuje na jednom mestu povodom sudbine Leskovca: „Tako su Srbi i Rusi gradili Leskovac – ‘srpski Mančester’ – da bi ga za jedno jutro, 6. septembra 1944. godine, razorili Englezi i komunisti”.

Grad „Gvozdenog puka”

Prokuplje je u slično vreme bilo bombardovano od strane „saveznika” (konkretno Engleza), ali sa mnogo manjim posledicama nego Leskovac. Ipak, Prokuplje je takođe veoma tragičan grad, čija nesreća dolazi još iz prethodnog Velikog rata. Ali u tom Prvom svetskom ratu, Prokuplje postaje, zahvaljujući Gvozdenom puku, i mitsko herojsko mesto! Pošto je ovaj grad bio centar Topličkog ustanka u ferbruaru i martu 1917. godine, podneo je najveća stradanja. Tada je srpski narod iz Toplice, Puste reke i Jablanice (Leskovac!) podigao oružani ustanak protiv bugarske i austrougarske okupacije, zbog zuluma koji su ove okupacione vlasti vršile nad civilnim stanovništvom.

Ustanak je ugušen u krvi, a stradalo je preko 20.000 ljudi, od čega 18.000 nedužnih civila. U istom ratu, daleko na frontu, uveliko je vojevao čuveni Gvozdeni puk, sastavljen od boraca iz Toplice, Puste reke, Jablanice i Zaplanja. Zvanični naziv ove vojne formacije glasi Drugi pešadijski puk „Knjaz Mihajlo”, a nadimak „Gvozdeni puk” (jedini od 50 pukova srpske vojske!) nastao je verovatno tokom Bregalničke bitke 1913. godine, sasvim spontano od strane neprijatelja Bugara, ali i naših vojnika iz drugih pukova.