NOVA vlada generala Simovića imala je u svom sastavu osam ministara iz vlade koja je u zoru 27. marta srušena.
POSREDNIK Momčilo Ninčić nije verovao da će Hitler napasti Jugoslaviju , Foto Arhiv SANU
Vlada je zavaravala sebe i narod da namesnički režim nije srušen iz međunarodnih već iz unutrašnjepolitičkih razloga. Iluzorno su odjekivala uveravanja sila Osovine da bečki protokol ostaje na snazi i da Jugoslavija ne želi da menja spoljnopolitičku orijentaciju oborenog režima. Vlada i Vrhovna komanda lakoverno su smatrale da će dobiti u vremenu, dozvoljavajući sebi čak takvo iznenađenje da Vlada nemački napad dočeka u Beogradu. Odgovorni jugoslovenski faktori neodgovorno su se odnosili i prema obaveštenjima jugoslovenskih obaveštajaca iz Berlina i Bukurešta o predstojećem napadu.
Na političkoj sceni posle prevrata zbila se jedna neobična psihološka i politička pojava – oni koji su koliko juče ispoljavali retku ratobornost odjednom su počeli da uzmiču, postajali mirotvorci, podlegali iluzijama da mogu smiriti i zaustaviti Hitlera, jednom rečju izbeći rat ili dobiti u vremenu prethodnim zavaravanjem Berlina i Rima, o čemu svedoče i inicijative da se posreduje preko Rima kod Berlina. Za razliku od mladih zaverenika među oficirima, stariji su bili za traženje političke solucije.
MOMČILO Ninčić je postavljen za ministra inostranih poslova, jer je verovao da Hitler neće napasti Jugoslaviju i da će ona ostati van rata. Uveravao je poslanika Trećeg rajha Viktora fon Herena da je „akt” od 27. marta unutrašnjepolitičke a ne spoljnopolitičke prirode i da se u spoljnoj politici Kraljevine ništa ne menja. Fran Kulovec je predlagao da vlada da „decidiranu izjavu” da se nastavlja spoljna politika prethodne vlade, nasuprot drugim ministrima koji su smatrali da se takva vlada ne bi mogla održati, jer je to suprotno mišljenju javnosti. Simović je uveravao ministre da je neminovan nemačko–ruski sukob i da će Hitler u tom ratu proći kao Napoleon, razlivajući snage širom bespregledne Rusije. Smatrao je eventualni jugoslovensko-italijanski sukob na tlu Albanije lakom operacijom koja bi se brzo okončala. Preko Ninčića tekli su razgovori sa italijanskim poslanikom u Beogradu Mamelijem oko posredovanja Rima kod Berlina. Za nosioca ove misije u Rim bio je umesto Ninčića određen Slobodan Jovanović, ali je ta misija već na samom početku propala. Vlada je na sednici od 3. aprila tražila, na predlog Bogoljuba Ilića, da se stanovništvo masovno ne iseljava iz Beograda, u stvari da se donese zabrana iseljavanja kako se ne bi izazivala panika. Ono što je svakom građaninu bilo jasno – da je rat na pragu – kao da nije bilo jasno jugoslovenskoj vladi, odnosno onom delu vlade koji je gubio vreme u raznim raspravama. Svojom miroljubivom politikom prednjačili su Maček i Kulovec, koji su u odnosu na rat zauzimali isti stav kao i u Cvetkovićevoj vladi. Zlo razlika i nepoverenja jednih u druge nije moglo iščeznuti ni u tim odsudnim trenucima pred napad. Od srpskih ministara miroljubivu politiku zagovarao je naročito Momčilo Ninčić. Po Ninčićevoj želji Simović je 5. aprila predveče sazvao konferenciju na kojoj su bili još Maček, Jovanović, Trifunović, Grol, Jevtić i Kulovec. Ninčić je izneo mišljenje da se u najkraćem roku mora stupiti u vezu sa nemačkom vladom ako se želi izbeći napad. Bio je spreman da lično ide na noge Hitleru. Maček i Kulovec su bili za izbegavanje rata po svaku cenu.
GENERAL Simović je istupao za otpor Nemcima pre nego što uđu u Solun, jer će onda Jugoslavija biti opkoljena i sve će biti kasno. Očekivanja nekih mlađih učesnika u prevratu 27. marta bila su izneverena, jer su oni prevrat posmatrali kao aktivno antinemačko ponašanje vlade i vojnog rukovodstva zemlje. Deo učesnika istovremeno je strahovao da ne budu iskorišćeni kao „slepo oruđe” za ostvarenje nekog cilja koji bi imao isključivo unutrašnjepolitički značaj. U državnom udaru videli su prvenstveno smenu vlasti radi napada na Nemce u Bugarskoj. Pošto samo obaranje vlade nisu shvatali kao automatsko ulaženje Nemačke u rat protiv Jugoslavije, iako se tako dogodilo, trebalo je napasti Nemce dok deluje faktor iznenađenja i njihova nesabranost. Ako se nije moglo očekivati da Nemci budu poraženi, moglo se računati na lokalne uspehe i podizanje morala.
Oficiri – učesnici prevrata smatrali su da „slava oružja i čast zastave nisu prazne reči”. Posebno se računalo da bi sa vojne tačke gledišta bilo najcelishodnije napasti Nemce u pokretu prema grčkoj granici, kada se uopšte nisu nadali ma kakvoj intervenciji sa jugoslovenske strane. Napadom bi se dobilo i vreme za mobilizaciju i koncentraciju najvećeg dela snage Jugoslovenske vojske. Ofanzivne snage usmerene prema Bugarskoj omogućile bi obrazovanje defanzivne linije („mase”) Dunav – Sava, do reke Bosne, čiji bi zadatak bio da štiti levi bok i pozadinu trupa koje se bore u Bugarskoj.
Izvršioci prevrata u Beogradu kao da nisu shvatili suštinski značaj onoga što su učinili. Rušenjem vlade koja je Jugoslaviju privodila u društvo Osovine oni su praktično bacili rukavicu silama Osovine, pre svega Nemačkoj. Taj čin bi se politički mogao označiti kao casus belli. Rat Nemačke protiv Jugoslavije mogao se očekivati, kao što su i Britanci shvatali da je rat između Jugoslavije i Nemačke neizbežan. Gotovo iracionalno deluje shvatanje u vladi od 27. marta da je moguće diplomatsko-političkim sredstvima odložiti neumoljivost nemačkog napada, tim pre što je bila poznata agresivnost Hitlera, uvređenost vođe Trećeg rajha, uverenost da iza prevrata stoje njegovi glavni protivnici Britanci, srbofobične ideje Hitlera. Manifestacije naroda posle prevrata jasno su otkrivale raspoloženje protiv Nemačke. Glavne parole su bile nedvosmislene. Srpski narod je između dve mogućnosti – da se pokori ili prihvati izazov – izabrao onu ratnu. […]
PROGLAŠENjE opšte mobilizacije predlagali su i neki trezveni generali, svesni da se vojska mora naći u što povoljnijoj situaciji pred napad, koji je morao uslediti kao rezultat prethodnog ponašanja. Naređenje za hitnu opštu mobilizaciju podržavali su i komandant Beograda, armijski general M. Petrović, te divizijski general u penziji Milutin Nikolić, tada prvi pomoćnik načelnika Generalštaba. Nikolić je Dušanu Simoviću i generalu Bogoljubu Iliću, ministru vojske i mornarice, jasno stavio do znanja da je Jugoslavija opkoljena i da Nemci mogu iz Temišvara stići u Beograd za sedam časova. Jedino logično pitanje koje se moglo postaviti sastojalo se u pitanju generala Nikolića: protiv koga je onda bio izveden puč, ako se pod hitno ne preduzimaju mere odbrane od napada?
Umesto opšte mobilizacije, Ministarstvo vojske i mornarice 27. marta izdalo je naređenje za aktiviranje jedinica, koje je obuhvatalo aktiviranje: trupa za zatvaranje granice, jedinica za osiguranje unutrašnjosti teritorije, posadnih trupa, žandarmerijskih jedinica i jedinica za rušenje i zaprečavanje. Prvog aprila 1941. naređeno je da se Štab Jurišne komande pretvori u Štab četničke komande, da se štab premesti iz Novog Sada u Kraljevo i da se četničke jedinice počnu obučavati po principima četničkog ratovanja. Opšte aktiviranje jedinica, kao vid trajne mobilizacije, samo da bi se izbegli nemački napadi u agresiji na Kraljevinu Jugoslaviju, naređeno je 30. marta 1941, s tim da prvi dan aktiviranja bude 3. april 1941. godine. Prilikom opšteg aktiviranja Banovina Hrvatska je izuzeta od uzimanja vozila i stoke.
Ministar vojske general Ilić naredio je svima u Štabu Vrhovne komande, koji se nalazio u Beogradu u zgradi Generalštaba, da se ne vrši evakuacija ratnog materijala iz zgrade kako ne bi došlo do uzbuđivanja naroda.
STRAHOVANjA OD SUTRAŠNjICE
DOJUČERAŠNjI bučni protivnici fašizma i opijeni prevratom, političari i vojnici kojima se činilo da su spremni da se suoče sa najvećom silom ovoga sveta preko noći su izgubili samopouzdanje, osvojio ih je defetizam, savladala depresija, duh posustao. Umesto ratničkog raspoloženja prevladavala je malodušnost, pomešana sa strahom od sutrašnjice. Njihovo raspoloženje prenosilo se i na narod i vojsku. Generali, koji su istina znali do kojeg je stepena vojska nepripremljena za rat sa Nemačkom, psihološki su izgubili rat pre nego što su ga i počeli.