GRADSKU kuću u Vršcu čini kompleks od tri stilski potpuno različite zgrade, koje su građene u tri različita veka. Za onu najstariju iz 18. stoleća, koja gleda prema Gradskom trgu i ima prepoznatljiv istureni zatvoreni balkon – erker, vezana je jedna legenda, koja bi mogla biti i istinita.
Foto J.J.Baljak
Govori o bogatom starcu, koji je zbog izneverenog prijateljstva na taj objekat bacio najstrašniju kletvu, koja se obistinila. Tako je, navodno, nekada porodična kuća postala prvo zvanično sedište lokalne vlasti.
Legenda kaže da je ovaj starac, kada je odlučio da ode u Jerusalim na hadžiluk, svoje veliko bogatstvo poverio mlađem prijatelju na čuvanje. Zavetovao ga je da mu, ako se ikada bude vratio sa dalekog puta, sve to vrati, a da, u suprotnom, sve zadrži za sebe.
– Pošto ga godinama nije bilo, prijatelj je počeo da troši poverene mu zlatnike. Na najatraktivnijem mestu u strogom centru grada sagradio je, za to vreme, impresivnu spratnu kuću, koja i danas, dva veka kasnije, pleni svojom baroknom lepotom. Na spratu su bile stambene prostorije, a u prizemlju lokali – pripoveda nam vršački hroničar Ivan Babić.
Foto J.J.Baljak
Kada se starac, ipak, vratio i tražio svoje nazad, novopečeni gospodin, koji je imao ambiciju da postane vršački knez, pravio se da ga ne prepoznaje, te ga je izbacio na ulicu. Tada je uvređeni čovek, ležeći u prašini ispred kuće sagrađene od njegovog novca, izrekao najstrašniju kletvu: “Da bog da se u ovoj kući više niko ne rodi i da niko u njoj život ne proživi, da u njoj borave samo ljudi u crnom i da se sobe u zatvore pretvore”.
Nedugo nakon što je starac kao prosjak umro ispod jednog mosta na potoku Mesić, njegova kletva je počela da se obistinjuje. Njegovom “prijatelju” je, jedno za drugim, umrlo svo sedmoro dece. Poslovi su mu loše išli, a kada mu je i žena preminula, bio je primoran da opustelu porodičnu kuću proda tadašnjem Magistratu, kako bi vratio nagomilane dugove. Na kraju se, prema legendi, obesio o drvo blizu mesta gde je starac preminuo.
– Prokletstvo se tako ispunilo. Velika kuća je pretvorena u sedište Magistrata, pa su u nju ušli činovnici, koji su po pravilu, bili obučeni u crno. Više niko nije u njoj živeo, niti se rodio, a katkad je poslužila i kao zatvor – obrazlaže Babić.
Da li je ovaj pokondireni prijatelj zapravo Đorđe Ljotić, čovek koji je 1817. zaista prodao svoj porodični dom lokalnoj vlasti za potrebe činovničkih kancelarija, ostaje samo da se nagađa. Najznačajniji vršački istoričar Feliks Mileker zapisao je da im je on sam ponudio svoju kuću, što se poklapa sa legendom.
– Vlast je prvobitno razmatrala da za te namene kupi susednu kuću trgovca Maksima Spajića, koju su godinama koristili pod zakupom, ali su, ipak, prihvatili Ljotićevu ponudu i inkasirali mu 30.000 forinti. Bilo je to u godini kada je car i kralj Franja Prvi posetio Vršac i proglasio ga za slobodnu kraljevu varoš, što je iziskivalo da lokalna administracija konačno dobije svoj krov – objašnjava sagovornik “Novosti”.
Zgrada se danas nalazi pod zaštitom države kao nepokretno kulturno dobro od velikog značaja. Unutrašnjim hodnicima povezana je sa ostale dve zgrade. Osim kancelarija i male sale za sastanke, u njoj se nalazi pisarnica i sedište Turističke organizacije Vršac. Konzervatorski radovi na objektu rađeni su 1987, 1995. i 2005. godine.
Foto: TO Vršac
Spomenica na tri jezika
KAKO su se širile ingerencije lokalne vlasti, tako se iskazivala i potreba za širenjem njihovih prostorija. Posle kuće Đorđa Ljotića, dokupljena je i stara Spajićeva kuća, koja je vremenom postala toliko trošna, da su morali da je sruše. Zato su majstori iz Segedina 1860. na njenom mestu, odmah uz stari dom, sagradili novu zgradu u gotskom stilu, koja i danas predstavlja jedno od najreprezentativnijih zdanja u gradu. Na predlog tadašnjeg gradonačelnika Šandora Stojačkovića u temelj je položena spomenica na latinskom, nemačkom i srpskom jeziku, uz monografijski opis varoši.
Treći, stilski ne tako lep deo kompleksa Gradske kuće, koji se nalazi do Ulice Anđe Ranković, dograđen je sedamdesetih godina prošlog veka, umesto starih prizemnih kuća, koje su bile dotrajale i bez ikakve istorijske vrednosti.