Izdavačka kuća „Prometej” svakog jula organizuje program posvećen uspomeni na akademika Dejana Medakovića (Zagreb, 7. juli 1922 – Beograd, 1. juli 2008). Od odlaska ovog velikana u večnost pre šesnaest godina, „Prometej” je objavio 39 njegovih dela, predstavljajući najnovije knjige, koje je u toku godine izdao iz Medakovićevog bogatog opusa.
Ovog jula događaj posvećen akademiku Medakoviću, priređen je u Vukovoj zadužbini, gde su u središtu bila najnovija izdanja – „Srbi u Beču”, „Srbi u Zagrebu”, „Manastir Savina”, „Intervjui”.
Izdavačka kuća „Prometej” sa direktorom Zoranom Kolundžijom, na ovu svečanost uz dr Boška Suvajdžića, Slavka Vejinovića, upravitelja Vukove zadužbine i Dejanovog sina Pavla Medakovića, dirigenta, pozvala je profesorku Marinu Milić Radović, pijanistkinju, koja je u saradnji sa Fondacijom „Laza Kostić” upriličila neobično muzičko-poetsko sećanje, ostvarivši nekadašnji Medakovićev san, da se u tom prostoru čuju zvuci klavira, koji je on toliko voleo.
Ukrštaj muzike i reči
Za ovu priliku pijanistkinja Marina Milić Radović „Šekspirov blok” izvela u „Šekspir haljini” sa ispisanim brojevima 1864. To je godina kada se Šekspir, zahvaljujući Lazi Kostiću, povodom obeležavanja 300 godina od bardovog rođenja „doselio” u Novi Sad i na Balkan. Zapravo Kostić je 1864. godine, Šekspira uveo u srpsku kulturu, a to znači da se Šekspir u aprilu te godine, prvi put „oglasio” na našem podneblju u Srpskom narodnom pozorištu, odlomkom iz komada „Ričard Treći” u režiji i prevodu Laze Kostića. Te iste godine Vuk Karadžić preselio se u večnost, pa je ukrštaj i veza između Laze (koji je svakodnevno koristio Vukov rečnik i znao ga napamet), Vuka i Šekspira, simbolično povezan brojem 1864 koji je na ovom događaju dobio poseban akcenat.
Ukrštajnu vezu, nema sumnje, umeo bi da uoči i Medaković, jer je svojom intelektualnom snagom znao da prepozna mlade talente i da ih podrži u predstavljanju srpske kulture u svetu. Tako se kao generalni sekretar SANU 1990. godine posebno založio za snove mlade pijanistkinje Marine Milić za osnivanje Fondacije „Laza Kostić” u Londonu.
Uvažavajući Marinino plasiranje čitanke „Danica” u prestonici Velike Britanije, kojim je prikupila na desetine prenumeranata za vredno štivo u očuvanju srpskih korena u dijaspori, Medaković je tada, uručio Zahvalnicu Vukove zadužbine mladoj pijanistkinji. U znak zahvalnosti i sećajući se Medakovićeve želje da se u ovom zdanju održi koncert, pijanistkinja Milić Radović, je kreirala jedinstven „Ukrštaj muzike i reči” pa su se tako prvi put pod krovom ove Zadužbine čuli zvuci klavira upleteni u reč. To je ujedno bilo i premijerno predstavljanje Marininog jedinstvenog „izuma” u Beogradu koji je akademik Matija Bećković, doživeo kao „remek-delo, koje do sada nije čuo” nakon ranijeg predstavljanja u Matici srpskoj.
– Pijanistkinja je načinila divno koncertno čudo i na delu pokazala šta sve može iznedriti Kostićevo omiljeno načelo ukrštaja – istakao je Dragan Stanić, predsednik Matice srpske, dok je Aleksandra Vrebalov, kompozitorka dodala da je savršeno uklopljen muzički i dramski narativ. Muzikolozi Dušan Mihalek i Nemanja Sovtić, smatraju da se „autorskim delom za divljenje pobija osnovni princip spajanja muzike i reči” i da je ovo „pod znakom najvišeg nivoa inspiracije“.
Kroz Šopenovu „Polonezu” i „Preludijum”, tokom ovog programa oživljeno je u Vukovoj zadužbini i sećanje na Medakovićevu suprugu, pijanistkinju Veru, školovanu u Parizu, a kroz „Dve igre” kompozitora Vasilija Mokranjca, pijanistkinja se muzički dotakla i da je proteklo četiri decenije od odlaska kompozitora koga je Medaković uvažavao, o kojem iznosi dirljiva zapažanja u delima „Dani, sećanja”; neobične reči ukrštene sa muzikom inspirisanom srpskim folklorom, pokretale su u ovom ukrštaju razumevanje i za Kostićevo i Medakovićevo zalaganje u očuvanju starih, srpskih reči „poniklih” iz Vukovog rečnika (Laza Kostić). Uz Greensleeves postalo je jasnije šta je to Dejan Medaković vizionarski prepoznao kao zamisao od velike koristiti za našu kulturu i umetnost.
Po ugledu na Medakovića, koji se svesrdno zalagao da podrži mlade i da im ukaže na važnost negovanja korena, očuvanja svoje kulture i tradicije, Marina Milić Radović, svojevremeno je u Vukovu Zadužbinu dovela mlade snage – Branislavu i Jelenu, a na ovom druženju bili su mladi naraštaji – Teodora Nikolić, Mihajlo Petrović, David Brakus i Vasilije Hadži-Purić, koji nisu krili radost što su upoznali ambijent ovog zdanja u srcu prestonice.
Akademik Dejan Medaković, bio je univerzitetski profesor, dekan Filozofskog fakulteta u Beogradu, predsednik SANU, pesnik, književnik… Slovio je za jednog od najznačajnijih intelektualaca koga smo imali u 20. veku, vrsni istoričar umetnosti, publicista. Predsednik Vukove zadužbine bio je punih sedamnaest godina, od 1991. do 2008. godine. U Zadužbinu je dolazio svakog petka. Bilo je veoma zanimljivo prisustvovati tim intelektualnim tribinama. Kao majstor sinteze, često je umeo da kaže: „Srpski narod se mora sabrati i razabrati”.
U svom govoru, upravitelj Vukove zadužbine, Slavko Vejinović, kazujući o liku i delu akademika Medakovića, istakao da je veza Dejana Medakovića i Vukove zadužbine imala veliki i obostrani značaj i da je bila dugog trajanja, jer je Medaković bio i najduže birani predsednik (ponovimo, predsednik Skupštine Vukove zadužbine bio je 17 godina). Besedio je akademik, kako kaže Vejinović, dva puta – 1990.godine na temu – 300 godina od Velike seobe i povodom petnaestogodišnjice rada Vukove zadužbine (2002.godine) a učestvovao je u pripremi i održavanju dvadeset Skupština ove Zadužbine.
Medakovićevo načelo malih koraka
– Nezaobilazne su Medakovićeve ocene i pouke. On se zalagao da se Vukova zadužbina i druge kulturne i duhovne institucije kod nas, moraju okrenuti duhovnim vrednostima srpskog naroda. Vukova zadužbina može uspešno raditi i opstajati samo zahvaljujući svojim zadužbinarima, prijateljima i saradnicima kao i mreži svojih ogranaka u matici, zagraničju i dijaspori, smatrao je akademik, koji se već prilikom osnivanja Vukove Zadužbine, založio za čvrsto načelo kojeg se i danas pridržamo, a to je, da se Zadužbina neće baviti politikom i da ćemo poštovati sva ona različita mišljenja koja služe duhovnom uzdizanju srpskog naroda unapređujući sve njegove istinske stvaralačke vrednosti. Zalagao se, da se u radu Zadužbne držimo načela malih koraka koje u kontinuitetu daju poželjne rezultate, jer time izbegavamo opasnosti koje kriju velike reči i prazna obećanja, a zatim donose i neizostavnu posustalost – naveo je u svom izlaganju Vejinović. On je naglasio da je Medaković u besedama isticao da srpski narod preko svojih duhovnih vrednosti i institucija, može da očuva egzistencijalne nacionalne interese i stekne zaslužno priznanje. I da danas nema ni jedne oblasti kojima se bavio Vuk, a koje se u ovom vremenu mogu smatrati da su istrošene ili prevaziđene. Vejinović se osvrnuo i na reči dr Draška Ređepa, dugogodišnjeg Medakovićevog prijatelja i prijatelja Vukove zadužbine, koji je u svom govoru na 21. Skupštini Vukove zadužbine 2008. godine kazao da je Medaković od ustanove, misli se na Vukovu zadužbinu, na samom početku od relativno skromnog, spomenarskog značaja i zahteva, stvorio uglednu instituciju koja je u nas i u rasejanju učinila više za očuvanje srske nacionalne samosvesti, nego sve druge institucije. Zato se prema oceni Vejinovića, može Medaković zbog svih svojih zalaganja i dela, svrstati u red zaužbinara i vukovaca prvog reda.
Dnevničke beleške iz manastira Savina
S obzirom na to, da „Prometej” ima značajnu ulogu u promovisanju Medakovićevog dela i da je „nosio” njegovu jubilarnu godinu, kao i da dodeljuje značajnu nagradu koja nosi ime Dejana Medakovića ( jedan od inicijatora ove nagrade bio je dr Ređep) posebno nadahnuto obraćanje na ovom događaju imao je direktor Izdačke kuće „Prometej” Zoran Kolundžija. On je na početku izlaganja preneo pozdrave zadužbinara Radomira Putnikovića iz Engleske koji je takođe povezan sa Vukovom zadužbinom. Kolundžija je ocenio da je ovaj program čudesno oplemenila pijanistkinja Marina Milić Radović.
– Isunjen sam zadovljstvom što istrajavamo i što se deceniju i po okupljamo da porazgovaramo pokrenuti njegovim delom i plemenitim ljudskim likom. Ovo je prilika da se setimo njegove brižnosti za ukupno naše nacionalno biće – istakao je Kolundžija i dodao da je „Prometej” za ovu priliku pripremio četiri, upravo iz štampe izašle knjige, među njima se ističe monografija o manastiru Savina, koja je objavljena 1977.godine, ali sada prvi put u izdanju „Prometeja”.
Monografija je osvežena novim fotografijama čiji je autor Rajko Karišić, koji je za doprinos nacionalnoj kulturi dobio Sretenjsko odličje.
Kolundžuja je ukazao i na važnost knjige, u kojoj su sabrani intervjui sa Medakovićem, zapažajući tim povodom da je bio impresivan broj novinara koji su želeli da ga čuju i on je nalazio vremena i strpljenja da sa svima njima razgovara.
Kolundžija je publici predočio da se u monografiji nalaze i manje poznati, a interesantni detalji o zbivanjima vezanim za Savinu, pa je na neke od njih i ukazao navodeći citate i primere. Od 1976. godine Medaković beleži svoje odlaske u manastir Savinu u dnevnicima, i kaže da je Savina za njega uvek imala posebno mesto. Kolundžija je pročitao i jednu dnevničku belešku od 18.jula 1977. godine gde Medaković zapisuje ovako: „Sonja Bogdanović me je obavestila da je potpisan ugovor za monografiju o manastiru Savina. Nekoliko godina sam radio na tom rukopisu, zaista sa ljubavlju. Tolike uspomene me vežu za taj manastir, pa tako postoji i jedna neuspela fotografija koju sam napravio na maturskoj ekskurziji, na na njoj u dvorištu manastira narandža, pod drvetom skaču uvis Srđan i Svetomir Tomašević, nekako čežnjivo sa ispruženim rukama pokušavaju da dohvate granu sa plodom. Savinu sam posetio i 1948.godine, kada sam po pustom Crnogogrskom primorju organizovao restituciju. Nikada neću zaboraviti savršenu tišinu oko manastira, sreću što su ratni vihori poštedeli ovo mesto. Posle sam dolazio sa studentima, i uvek sam imao isti snažan doživljaj, da se nalazim na mestu koje su oplemenile tolike generacije. Savina je delovala dostojanstevno, ujedno i ozbiljno, kao svetilište dostojno da ga pozdravljaju brodovi u prolazu”.
Kolundžija je zatim pročitao i da je u knjizi posetilaca, najstarijoj koja je sačuvana u jednom srpskom manastiru, Medaković uočio potpise predaka – vojvode Milorada Medakovića, dede Bogdana i oca Đorđa. Kasnije, kako ističe direktor „Prometeja” te posvete i potpisi postaće optužnica protiv Medakovića, koji piše „Savina je dakle manastir koji je u životu moje porodice ostavio trag u nekoliko generacija, razlog da ga još više volim. I zato prijatno je saznanje da sam postao njegov monograf. To saznanje daje mogućnost da njegovu sudbinu i život sagledavam u širem kulturološkom okviru. Savina koja se nalazi u hercegovačkom zaleđu je čitav svet naše patrijarhalne kulture, ideološko uporište kakvo je bio manastir Mileševa. A, ona, Mileševa je prisutna i u Savini, najviše preko sačuvanih relikvija. Imaju te razne mileševske starine neko harizmatsko dejstvo…” Medaković je dalje pisao i da su se neobične komponenete prelamale u Savini. Zabeležio je i svoj utisak kada su posle sednice Centralnog komiteta saveza komunista, 1978. godine napali njegovu monografiju o manastiru Savina i o tome su pisale sve novine.
Nojev kovčeg dragih relikvija
Kolundžija je u pažljivo odabranim citatima iz knjige prikazao posetiocima osnovne karakteristike monografije i onoga što oslikava Medakovića, pa je sledeći nit finog kazivanja izabrao da svoje izlaganje završi sećanjem na Savinu, Medakovićevim rečima „Svedok sam teškog nevremena, u kojem sam pokušao da bar nešto spasem od potopa, gradio sam svoj mali Nojev kovček i u njega ukrcavao neke drage relikvije jednog sveta osuđenog na propast”.
– Tema je veoma teška, ali je lepo i časno biti danas sa Dejanom u njegovoj Vukovoj zadužbini na njegovom Nojevom kovčegu – zaključio je Zoran Kolundžija, direktor „Prometeja”. Ova pouka bila je dovoljna da poštovaoci Medakovićevog stvaralaštva shvate zašto i danas moramo čitati njegova dela. A vrata za čitanje monografije o Manastiru Savina, otvara i Medakovićev tekst izdvojen na omotu knjige: „U više mahova boravio sam i radio u manastiru Savina,a kao rezultat svih susreta sa ovim veoma zanimljivim spomenikom nastao je i tekst ove monografije. Povereno mi je da izradim monografiju velike crkve, da obradim njenu istoriju i ono umetničko stvaralaštvo koje je nastalo u 18.veku. Koliko sam znao i mogao ja sam nastojao da ova monografija obuhvati sve bitne događaje manastirske istorije. Otuda, kada je reč o umetničkoj delatnosti, želeo sam da izbegnem ulaženje u mnogobrojne pojedinosti i da tako ne narušim praćenje glavnih tokova. Tim postupkom prišao sam i obrađivanju manastirske riznice, u kojoj sam opisao samo one umetničke predmete koji markantno zastupaju određene stilske i kulturne grupe”.
Gostima se obratio i dirigent Pavle Medaković, Dejanov sin, ne krijući radost, pre svega zbog klavira koji je svirala profesorka Marina Milić Radović, što je dalo draž ovom programu, jer je kako je naglasio, njegov otac bio poštovalac muzike koju je dobro i poznavao. A naviku da odlazi na koncerte stekao u ranoj mladosti. Pavle Medaković, između ostalog je ukazao i na negovanje kulture pamćenja i želju da naši mladi talenti nastave da stvaraju u svojoj zemlji.
Ovim sveobuhvatnim ukrštanjem kulturnih, naučnih, duhovnih, muzičko- umetničkih elemenata, pokazalo se, da se na pravi način neguje, poštuje, čuva i novim generacijama predočava stvaralaštvo ljudi koji su nas zadužili svojim delom.