Podstaknut sam na pisanje ovog teksta nakon neuspelog atentata na prethodnog američkog predsednika Donalda Trampa, koji se desio pre nekoliko dana u Pensilvaniji. Ako bi posmatrali celokupnu reakciju pripadnika Tajne službe, u čijoj nadležnosti je obezbeđenje aktuelnog američkog predsednika, bivših predsednika, kao i predsedničkih kandidata i njihovih porodica, njihovo delovanje u datoj situaciji je bilo uspešno, ali i puno kardinalnih grešaka. Primarno, snajperista u timu je neutralisao napadača, a telohranitelji su svojim telima (otuda i naziv), zaštitili Trampa od mogućeg daljeg napada. Iako je ekstrakcija štićene ličnosti iz zone incidenta bila izvedena relativno nespretno i sporo, budući da je i sam Tramp to otežavao prkosno uzdižući pesnicu, izveli su ga na sigurno i odvezli u obližnju zdravstvenu ustanovu. Pažnju mi je skrenulo ponašanje jedne pripadnice obezbeđenja koja je u trenutku pucnjave, kada su se njene kolege bacile na Trampa i svojim telima ga prekrili, zaklon instinktivno potražila iza štićene ličnosti.
Direktorka Tajne službe SAD Kimberli Šetl imenovana je na tu poziciju pre dve godine. Kritičari njenog rada, posebno nakon što su snimci pokušaja atentata postali viralni, a u uslovima veoma zaoštrene retorike koja prati ovogodišnje izbore i sve dublje podele u američkom društvu, zahtevaju njenu ostavku ili smenu. U maju prošle godine najavila je plan da do 2030. godine, čak 30 agenata Tajne službe čine žene, a rodnu ravnopravnost u proširenoj formi (eng. DEI ‒ diversity, equity, inclusion) istakla kao svoj prioritet. Nisam protiv rodne ravnopravnosti u sektoru bezbednosti, tim pre što bi jedan takav proces trebalo da dovede do povećanja nivoa demokratičnosti institucija i humanijeg radnog okruženja. Ipak, pre ovakvog levoliberalnog trenda koji nije zaobišao ni našu zemlju, zalažem se prvo za zdrav razum. U konkretnom slučaju, Donald Tramp je relativno krupan čovek, te bi članovi njegovog obezbeđenja u timu neposredne fizičke zaštite koji bi u datoj situaciji trebalo da posluže kao živi štit, morali biti podjednako krupni, ili krupniji. Do ovakvog zaključka je u 14. veku došao i car Dušan, koji je za svoju Gardu, širom Evrope, angažovao samo izuzetne vitezove, pa bi bilo logično da je ljudsko društvo nakon toliko vremena uspelo da akumulira dodatno znanje iz ove oblasti i bude pametnije, a ne da ide u suprotnim pravcu. Ukoliko vam je prioritet u radu ispunjenje kvota (u ovom slučaju za zastupljenost žena u službi) neminovno dolazi do propusta u radu i smanjenja efikasnosti, upravo iz razloga što vam onda učinak i efikasnost nisu u vrhu prioriteta.
Ne moramo da gledamo mnogo daleko izvan našeg dvorišta, jer su savremene tendencije i nama donele slične primere. Kako su kandidatkinje za upis na Vojnu akademiju, od kad su žene kod nas dobile to pravo, imale povlašćene kriterijume za upis u odnosu na muškarce, primećeno je da je to vremenom počelo da utiče na borbenu gotovost naših jedinica. Tako je u duhu pomenutog zdravog razuma, Vojna akademija još prošle godine ukinula dvostruke aršine i dala svim kandidatima podjednake šanse za upis. Pretpostavljam da je osnovna zamisao bila da ljude u vojsci, ili šire posmatrano u sektoru bezbednosti Republike Srbije, ne treba diskriminatorno deliti na osnovu pola, već na osnovu sposobnosti da izvrše konkretan zadatak. Prethodno rečeno može biti u korelaciji i sa imenovanjem većeg broja žena na funkcije u izvršnoj vlasti. Svakako da pozdravljam ukoliko se neka uspešna, efikasna i uticajna žena nađe na funkciji predsednice, ministarke ili premijerke, ali ukoliko preovlađujući kriterijum postane kvota, onda smo mi kao društvo na gubitku.
Ipak, nije redak slučaj da se žene nađu u timu za neposrednu fizičku zaštitu državnih funkcionera. Na primer, Muamer el Gadafi je imao jedan „prsten” obezbeđenja sastavljen od žena. Ispostavilo se da žene, možda i zbog materinskog instinkta koji mi nemamo, mogu bolje da opažaju, mogu brže da prepoznaju potencijalnu opasnost i da budu odlučnije u neutralisanju te opasnosti. Daću jedan lični primer vezano za muško/žensku percepciju. Pre petnaestak godina, u društvu moje tadašnje devojke, prolazio sam Čika Ljubinom ulicom, nedaleko od dečjeg pozorišta. Iz jednog lokala brze hrane u prizemlju istrčala su dva dečaka i jedna devojčica, a za njima i prodavačica koja je uzviknula „vratite sendvič, lopovi jedni!” Ubrzo se zasutavila budući da nije mogla da ostavi prodavnicu bez nadzora, a mladi prestupnici su sa bezbedne udaljenosti likovali. U tom trenutku sam analizirao situaciju, prisetio se svojih studija gde su rani kriminolozi pokušavali da definišu morfološke osobine prestupnika, poput kratkog vrata, širokih vilica i jagodičnih kostiju (teorija koja je kasnije opovrgnuta), kao i njihov govor tela i celokupno ponašanje. Na moje iznenađenje, u istom trenutku smo moja devojka i ja izgovorili: „Onaj mali levo je ukrao sendvič.” Bio sam zapanjen. Značajno sam je pogledao i rekao: „Bravo, jeste tako, ali otkud ti to znaš?” Ona odgovori, i time me potpuno osvoji: „Eno mu ga sendvič ispod miške.” Tad sam znao da treba da oženim ovu devojku, osećajući, između ostalog, da se kroz život nećemo međusobno nadmetati, već da ćemo se dopunjavati. Tako je i bilo, sad smo već trinaest godina u braku i imamo troje dece.
Da zaključim ukratko – žene su u mnogo čemu bolje od nas, ali umesto da budemo na silu konkurentni, za sve je korisnije da budemo komplementarni.
*Profesor Fakulteta za međunarodnu politiku i bezbednost Univerziteta „Union Nikola Tesla”