Šta znači biti „veliki Srbin“?

„Ma Aca ti je bre najveći Srbin posle Svetog Save, ma šta lupam – najveći Srbin svih vremena.“ Salve smeha razlegale su se autobusom, ako izuzmemo postiđenog Vučićevog simpatizera

autor:Zoran Kinđić 

Ovih dana vozio sam se gotovo pola sata u pregrejanom beogradskom autobusu. Evo kako je otprilike izgledalo moje neplanirano putovanje na kome sam se neočekivano baš slatko nasmejao. Čim sam stigao kući nisam mogao odoleti a da ne zapišem ono što sam tom prilikom čuo. U nadi da će i vama biti zanimljivo, prenosim priču po sećanju, ma koliko ono možda ne bilo sasvim pouzdano.

Blizu je podneva pa u autobusu nema mnogo putnika. Nije velika gužva, tako da gotovo svi sedimo. Dok nam niz lice obilno kaplje znoj, dok neki od nas bezuspešno pokušavaju da ga obrišu, odjednom neki mladić prekide pospanu atmosferu, obrativši se mrzovoljno drugu: „Ma ovde je kao u paklu. Gore je nego napolju.“ Njegov drug, pošto ga je značajno pogledao, ironično odgovori: „Šta ćeš, zlatno doba. Doduše, bez klime. Ali biće uskoro bolje, samo treba biti strpljiv, jer naš predsednik je obećao, a on kad obeća…“ Dok jedna gospođa, koja je sve vreme uzaludno pokušavala da se rashladi mašući lepezom, ljutito, gotovo sa gađenjem odbrusi: „Nije on moj predsednik“, neko sa drugog kraja autobusa dobaci: „Ma sigurno će biti bolje za dva meseca, kad zahladni.“ Začuo se grohotan smeh, ljudi su se malo oraspoložili, pa nastaviše u istom tonu, pominjući različite teme, od krađe na izborima, korupcije, nepotizma, sprege političara i mafije pa sve do Rio Tinta. „Ma šta se buniš, zamisli kako je tek porodiljama bez klime u porodilištima“, reče neko u sasvim ozbiljnom tonu, svestan da i od lošeg može biti gore. Mladić koji je započeo razgovor delom ozbiljno, delom ironično izusti: „Ma samo nekako da stignemo, da slučajno ne otpadne točak, da se autobus ne zapali.“ Drugi u šali dodade: „Ako se autobus prepolovi da ne budemo unutra, a ako smo napolju da nas ne pogodi točak.“

Svi ti ironični komentari su izgleda iznervirali starijeg gospodina preko puta mene, koji je neko vreme ćutke, iako vidno nezadovoljan, podnosio različite šale na račun Aleksandra Vučića. „Eh, sve sami đilasovci. Ništa ne rade, samo bi da kritikuju“, promrmlja on poluglasno. Možda je očekivao da će se neko od putnika saglasiti sa njegovom konstatacijom, ali nije naišao na željeni odziv, čak ni od jedne bake sa prepunjenim cegerom, koja se izgleda vraćala sa pijace. Iako se učinilo da je blago klimnula glavom, ona je ipak smatrala da nije baš pametno mešati se u izlišna autobuska prepucavanja. Ne želeći više da trpi ismejavanje svog predsednika, stariji gospodin, koji je inače uz sebe imao torbu sa oznakom SNS-a, glasno odbrusi: „Ako vam sve smeta, što se ne vozite taksijem?“ Ta njegova nepromišljena reakcija podstakla je mladiće da umesto šaljivog pređu na oštriji ton. „Pa vozio bih se taksijem da mi je ćale naprednjački funkcioner“, reče jedan, na šta drugi dodade: „Ma imao bih svoju limuzinu. Vozio bih je dvesta na sat, našmrkan, a policajci bi mi se sklanjali s puta.“ Iznerviran njihovim komentarima, stariji gospodin im se prilično glasno obrati: „Radi pa zaradi. Ja sam bre u tvojim godinama išao u nadnicu. Ništa mi nije bilo teško, a danas sve sami džabalebaroši.“ „Ma nije ti ni sada teško da obilaziš zgrade i za Vučića sakupljaš sigurne glasove“, sa ogorčenjem dobaci jedan od njih, uočivši zloglasnu oznaku na njegovoj torbi. „Eh ti glupi krezubi penzioneri“, s prezirom dodade drugi. „Za Vučića može biti samo neko ko je krajnje intelektualno ograničen ili moralno iskvaren“, ču se podalje od nas. Osećalo se da atmosfera u autobusu počinje da se usijava, da će se od šale preći na prepirku, a možda završiti u žestokoj svađi.

Očito uvređen komentarima saputnika, simpatizer SNS-a nije hteo da se povuče, što bi za njega bilo pametnije, nego nastavi, ne obazirući se na podrugljiv smeh prisutnih: „Ma ja se ponosim što sam uz Vučića. Takvog majka još nije rodila. Svi nam se okolo dive ili nam zavide na napretku. Tolike puteve je napravio, pa Beograd na vodi… Pa šta sve čini da spase Kosovo. Jadnik samo radi, gotovo da ne spava. Penzije stižu na vreme. Ma ne zaslužujemo mi nekog takvog. Veliki Srbin.“ Njegove reči samo su podstakle nove ironične komentare. Dok je on još govorio čula su se različita dobacivanja, koje je katkad bilo teško jasno razaznati: „Svaki njegov put skuplji je dva-tri puta od normalne cene. Skupo građevinsko zemljište za Beograd na vodi dato Arapima budzašto. Ma kakvi Arapi, sve je to samo da bi on i Milo oprali pare.“ No, nakon što je Vučićev simpatizer završio svoju tiradu i na tren zavladala tišina, začu se iz daljine komentar, prepun ogorčenja: „Ma tvoj Vučić toliko čini da smo gotovo izgubili Kosovo i Metohiju. Dok on nije došao na vlast Šiptari nisu smeli da pređu Ibar. Imali smo na severu svoje institucije. Veleizdajnik!“ Za razliku od ovog ogorčenog tona, dvojica mladića nastaviše sa ironijom. Jedan od njih, glumeći ozbiljnost, kao da ga zaista zanima šta ovaj misli, zapita Vučićevog simpatizera: „Zašto mislite da je Aca veliki Srbin?“ Ne čekajući da stariji gospodin odgovori, njegov drug poče da mu navodno objašnjava: „Pa kako nije veliki? Ima skoro dva metra.“ Iz daljine se neko nadoveza na rečeno: „Pa i svi mu njegovi viču: Aco Srbine. Koga još tako zovu? Koga na taj način oslovljavaju?“, a pomenuti mladić dodade: „Viču i pljeskaju. Ma to ti je pravo takmičenje, ali niko ne može u tome da nadmaši Mister Bina.“

Ovi ironični komentari dali su malo vremena Vučićevom simpatizeru da predahne i pribere se. „Ma šta mi vi pričate o izdaji. Vi đilasovci ste najveći izdajnici, strani plaćenici. Sve biste odmah predali i potpisali, a on se eto bori. Pa vaša Marinika kaže da je u Srebrenici bio genocid.“ Budući da ove reči nisu bile usmerene prema nekoj određenoj osobi, moglo se učiniti da se odnose na sve one koji su protiv Vučića. Jedan od putnika se nađe uvređen te mu odbrusi, ne vodeći računa o njegovim poodmaklim godinama: „Možda klinci jesu za Đilasa i Mariniku, ali ja sam uvek glasao za nacionalne stranke, DSS ili Dveri. Poslednji put za koaliciju Nacionalno okupljanje. Nisam ti ja izdajnik, čiča, nego tvoj Vučić. Pa on je sprečio da u Skupštini donesemo rezoluciju o genocidu u NDH, on se saglasio sa Briselskim sporazumom, sa francusko-nemačkim planom, on ti je doveo anonimnu lezbejku za premijera, obezbedio održavanje gej parada…“ Verovatno bi nabrajanje Vučićevih izdajničkih poteza bila poduža, da mu jedan od mladića ne dobaci: „Ma nisam ni ja za Đilasa, ali eto i tvoji izdadoše“, a drugi šaljivo dodade: „Od Zavetnice do AVetnice. Izdade ti ona zavet za ministarsku fotelju.“ U taj mah začu se neobičan zvuk, nalik pljesku. Po svoj prilici, biće da se ovaj nacionalno opredeljeni opozicionar lupio po čelu. „Priznajem, bio sam glup kad sam joj verovao. Ma ne treba nikom od političara verovati. Svi se oni prodaju za pare. Ispade da su naprednjaci bili u pravu kad nedavno, i ne sluteći, dok je bila na našoj opozicionoj strani, ispisaše svuda naokolo parolu: Milica lažljivica.“ Da bi ga još malo isprovocirao, jedan od mladića poče da improvizuje Njegoševe reči: „Ćud je ženska smiješna rabota! Ta stotinu bi promenila stranaka…“ Takvo omalovažavanje žena razbesni gospođu sa lepezom, koja nije mogla da otrpi šalu te uzviknu strogo: „Dosta sa tom prostačkom mizoginijom!“, a onda kao za sebe reče: „Eh, kad bi se mi žene više pitale, svet bi bio mnogo bolji.“ Isti mladić pokuša da joj u formi stiha odgovori: „Da je više Analene i Irene“, a njegov drug u šali dodade: „U svetu bi bilo više krvi, a u Srbiji zagađenja.“ Razočarani konzervativac ne izdrža a da ne prokomentariše: „Eto dostigosmo skandinavsku normu zastupljenosti žena u politici pa ne vidim da nam je išta bolje.“ Verovatno bi usledio žestok odgovor uvređene gospođe da se neko podalje ne doseti da prekine potencijalnu prepirku pristalica opozicije: „Ma isti ste kao opozicioni političari. Gložite se između sebe, umesto da se ujedinite protiv Vučića.“ Dama sa lepezom rezigniranao okrete glavu u stranu, uverena da je besmisleno objašnjavati zadrtom konzervativcu šta su to evropske vrednosti, pre svega ženska prava. Da bi izgladio nepotreban sukob, neko iz autobusa reče: „Ma svi su oni isti. I političari i političarke, ako se tako po rodno osetljivom jeziku kaže. Njihova deviza glasi: Tamo gde mi je dobro, tamo mi je otadžbina, tamo mi je partijska knjižica.“ Uto među putnicima poče glasno prisećanje i preslišavanje ko je sve od političara, pogotovo onih koji su nekada govorili sve najgore o Vučiću, sada uz njega: Martinović, Bakarec…

Možda bi se polemika između ostarelog Vučićevog sledbenika i nekih od putnika tu i završila da se ovaj uzdržao od daljih komentara. Međutim, pošto nije mogao sebi da dozvoli da se oseti pobeđenim i poniženim, on potraži nove argumente u odbranu Vučića: „Ma on je svim srcem za odbranu Kosmeta. On ti je bre stari radikal, ali eto iz taktičkih razloga povlači neke poteze da dobijemo na vremenu, da zavara Zapad dok Rusi ne izbiju na Dunav. Uostalom, svi Srbi sa Kosova glasaju za njega, za Srpsku listu. Valjda Srbi sa Kosmeta bolje znaju od nas šta je dobro za njih.“ Na to se neko podrugljivo nasmeja: „A, Srpska ljista“, te produži: „Ma ko njima danas od Srba tamo još uopšte veruje? Na njenom čelu su ti bre kriminalci, poput Zorana Radoičića. Više su se starali za svoje nego za srpske interese. Uostalom, za njih su kosovski Srbi uvek glasali pod pritiskom. Eh, zbog Vučićevog dodvoravanja Zapadu predadosmo glupo naše institucije na severu, najpre sudstvo i policiju, nedavno i opštine. Sada su Srbi tamo dole prepušteni na milost i nemilost Šiptarima.“ Ne odstupajući od odbrane Vučića, njegov simpatizer pokuša da odobrovolji saputnike: „Ma biće sve dobro, ljudi, ja vam kažem. Samo da s Vučićem na čelu nastavimo svoj ekonomski napredak, da se i dalje gradi, da bude mir. Ima on viziju. Eto, sprema se Ekspo 2027, preporodiće nas. Treba da budemo jedinstveni, pa valjda naš predsednik zna šta radi. Ima toliki ugled u svetu, njegova se reč sluša. Toliko se puta već sastao sa značajnim svetskim liderima, osobito sa Putinom. Veliki je on čovek.“ Na te njegove reči razleže se glasan smeh. Dok je neko pokušavao da mu objasni suludost očekivanja bilo kakvog dobra po Srbiju od Ekspa: „Pa Ekspo ti je bre samo prilika za ogromnu krađu. Sedamnaest milijardi da košta! I ovako nas je preko svake mere zadužio. Ne možemo da vraćamo dugove. Zaviće nas u crno. Sve će nam stranci posle uzeti na račun dugova“, drugima je više bilo stalo do ironičnih komentara. „Ma veliki je on čovek, za nekoliko glava veći od Putina. Samo mu je možda Edi Rama ravan“, reč jedan od mladića u šali, a onda dodade: „Ma niko mu u svetu nije ravan. Ni Putin. Dosadilo Aci da se viđa s njim, izgustirao ga pa mu se više ne javlja. A Putin tužan zbog toga. Ne prestaje da jeca. Sve čeka da ga Aca najzad udostoji svojom posetom, makar pozivom.“ Prelazeći postepeno na ozbiljniji ton, on zapita starca, ne vodeći više računa o učtivom tonu u obraćanju: „Zapitaj se, stari, što se Vučić sâm hvali time što se već više od dve godine nije ni čuo ni video sa Putinom? Beži od njega kao đavo od krsta. Umesto da budemo zahvalni Rusiji što štiti naše nacionalne interese, mi bestidno glasamo protiv njih u Ujedinjenim nacijama, prodajemo Ukrajini municiju… Tvoj nas Aca, uz podršku kvazianalitičara i kvazinovinara, prevodi žedne preko vode i neprimetno uvlači u NATO.“ Neko drugi, sećajući se ranije rečenog, dobaci: „Nema jedinstva u izdaji. On ti se bre brine samo za to kako da ostane na vlasti, izbegne ćorku i napuni džepove. Drugovao sa mafijašima, snimljeni njihovi razgovori sa skaj aplikacije, pa sad kao kolonijalni upravnik poslušno izvršava zadatke. Eto sad bi da nas zarad ekstraprofita Rio Tinta i isporuke sirovina za baterije nemačkih električnih automobila potruje kopanjem litijuma. Ucenjeni veleizdajnik.“ Malčice uzdrman brojnošću i žestinom komentara saputnika Vučićev simpatizer na to odgovori: „Pa stručnjaci kažu da nema ozbiljnijih ekoloških opasnosti, da je to naša razvojna šansa, da to nikako ne smemo da propustimo. Šta bi bilo da svojevremeno Saudijska Arabija nije htela da koristi ono što joj je Bog dao, naftu? Da su bili tako glupi i neodlučni, ne bi sada plivali u bogatstvu. Eto, i Norveška se obogatila naftom. Ma čuo sam na više kanala da su protivnici iskopavanja litijuma zapravo strani plaćenici. Ili bar, ako se takvom projektu opiru tek onako, zavedeni stranom propagandom, ako ne rade za pare, da su korisni idioti. I predsednik je nedavno rekao da su dve zapadne tajne službe posvećene tome da se uzjogunimo i propustimo našu veliku istorijsku šansu. Ma ti sa Zapada bi sve učinili da nam onemoguće ekonomski prosperitet. Ali evo, i Evropa će da garantuje za rudnik. A ona baš ima ekološke standarde.“ Njegove reči, u kojima se istovremeno sumnjičio Zapad i iskazivalo bezrezervno poverenje u Evropu, navele su jednog od mladića da mu iznervirano kaže: „Ponavljaš kao papagaj Vučićeve reči. Kako ne uviđaš protivrečnost u tome što se on navodno opire Zapadu i u isti mah se kune u Zapad, poslušno mu služeći?“ Drugi mladić, besno pogledavši u starca, dodade: „Koji bre stručnjaci? Oni koje je angažovao Rio Tinto. Pa gde to u svetu ima da multinacionalna kompanija naručuje studiju. Da li si ti čuo za sukob interesa, čiča? Pa zar ne znaš da gdegod se Rio Tinto pojavi iza sebe ostavlja ekološku pustoš. Nije ti to dobrotvorna ustanova, nego hijena. Ma ako Kosovo i izgubimo, vratićemo ga jednom, ali kad zemlju zatrujemo više nema pomoći. Nije mi jasno kako neko može više da voli onu lopužu Vučića od Srbije?“ Na njegove reči nadoveza se još neko od putnika: „Jel ti znaš kolika je rudna renta u Srbiji? I zašto je tako niska? Najcrnja smo bre kolonija zbog naših podmićenih političara. Sve bi da rasprodaju, a oni sa porodicama da pobegnu i posle se baškare u vilama koje su kupili u inostranstvu. Gde će im duša?“ Jedan od mladića produži: „Čak i da zanemarimo zdravlje ljudi, veća je ekonomska dobit od poljoprivrede u Jadru nego ono što bismo zaradili od litijuma. Možda te je, stari, baš briga za Srbe iz Jadra, ali svi će otrovi na kraju završiti u Drini, pa u Savi i doći tebi i tvojim unucima u Beograd. A nije samo jedan rudnik predviđen, već je Vučić spreman da od gotovo cele Srbije naprave kopove, da postanemo zemlja otrova i jalovine.“ Na pomen unuka lice Vučićevog simpatizera se malčice smrači. On zaćuta, pribirajući možda u mislima da li bi iskopavanje litijuma zaista štetilo njegovim najbližim, ili je tek skupljao snagu za što uverljiviji odgovor. Dok je on ćutao odjednom poteče nova bujica reči, ovog puta od osobe koja do tada nije učestvovala u razgovoru: „Ma ti iz Evrope što nas podstiču na rudarenje imaju mnogo više litijuma od nas, ali neće da zagade svoju zemlju. A tamo se zaista i poštuju ekološki standardi, pa bi im profit bio neuporedivo manji. Pa imamo valjda i mi stručnjake. Poneki od njih su doduše potplaćeni, ali ne mogu ipak sve potplatiti. Eto u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti je pre više od tri godine održan naučni skup na kome je, nakon brojnih, veoma stručnih izlaganja, donet zaključak da je za Srbiju neprihvatljivo otvaranje rudnika za iskopavanje litijuma i bora. Štampani su nedavno i tekstovi sa tog skupa u Akademiji, pa možeš da uzmeš knjigu i pogledaš šta o tome piše. Nemoj da se informišeš samo preko Pinka i Hepija.“ Vučićev simpatizer se ipak nije tako lako dao predati: „Nisam čuo za to, deco. Ali bili su neki stručnjaci na više nacionalnih televizija i sve nam lepo objasnili. Uostalom, Ana kaže da su protiv litijuma samo neki umetnici i društvenjaci, a ne ozbiljni stručnjaci iz tehničkih oblasti.“ Usledio je podrugljiv odgovor: „A ti veruješ u ono što ona kaže. Ona ti je bre poznata po iskrenosti, baš kao i Vučić. Slaže a ne trepne. Zar nas nisu pre dve godine uveravali da je stavljena tačka na litijum? I sve to samo da nas zavaraju uoči predsedničkih izbora, da se prekinu ekološki protesti. Sad su ih ovi sa Zapada ponovo pritisnuli, a oni sve čine samo da spasu svoju političku kožu. Namerno su svojevremeno u takvoj formi doneli odluku o poništavanju dozvole Rio Tintu da bi je kasnije poništio Ustavni sud.“ Stariji gospodin se i dalje tvrdoglavo odupirao, koliko je mogao: „Ali sama Brnabićka priznaje da svako ko radi može i da pogreši, pa i ona. Samo neradnici ne greše. No, važno je da se greška ispravi.“ Na to će pomenuti mladić: „Da, svako može da pogreši, ali bi morao i da iskusi posledice svoje greške. A ne, po našem običaju, nikom ništa. Koje su konsekvence po nju i po njenog šefa? Da li će se zbog toga pokajati i napustiti politiku? Uostalom, nema sumnje da su namerno pogrešili, da su još tada, prilikom navodne zabrane, saopštili Rio Tintu da će se projekat nastaviti, samo da se malo prašina slegne.“ Simpatizer SNS-a se gotovo molećivo obrati mladićima, kako bi ih uverio da su stvari ipak pod Vučićevom kontrolom: „Ma deco, pa predsednik je rekao da ćemo otvoriti rudnik samo ako dobijemo čvrste evropske garancije. A što se tiče rešenja Ustavnog suda kojom se proglašava neustavnom odluka Vlade, šta da se radi. Sudije moraju da poštuju Ustav. Ma šta da vam ja, poluobrazovan, pričam. I sami znate da je u demokratskoj podeli vlasti sudstvo nezavisno. Tamo su pravni stručnjaci koji moraju da štite Ustav. Valjda znaju šta rade.“ Pomena Ustavnog suda pogotovo je iritirala prisutne: „Samo ne pominji Ustavni sud. Pa on se oglasio nenadležnim za ocenu ustavnosti Briselskog sporazuma, zato što to navodno i nije međunarodni sporazum, mada sâm Vučić odavno tvrdi da jeste pa ne možemo da ga kršimo. Od većine sudija tog suda ne možeš očekivati ništa drugo osim da slepo sluša Vučića. Baš kao što ni od evropskih političara ne možeš očekivati ništa drugo osim da sebično slede svoje interese. Nemci su ti baš poznati po ljubavi prema Srbima. Svuda po Srbiji su tragovi te ljubavi.“ Nacionalno orijentisani saputnik brecnu se najednom na sirotog starca, ionako izloženog poruzi: „Setih se najzad odakle si mi poznat. Pa nekada si bio za Vuka, pa onda postade ljuti radikal. Otkud to da sada naginješ evroatlantskim integracijama? Možda zato što si uspeo da zaposliš sina? Ma kako te bre nije sramota?“ Simpatizeru SNS-a bi neprijatno pa pokuša da se opravda i u drugom smeru skrene razgovor. „Ma ja sam i dalje i za Srbiju i za Rusiju. A i Vučić je. Ali mora da taktizira, a Rusi će razumeti. Pa zar mu Putin nije dao orden Aleksandra Nevskog? Zar Srpska pravoslavna crkva nije dodelila Vučiću orden Svetog Save?“ Na to je usledio prilično rezigniran odgovor: „Što jest jest, dadoše, ali se izgleda prevariše, verujući da ga to na nešto obavezuje. Ali on ti se bre ni Boga ne boji a kamoli da se ljudi stidi.“

Vučićev simpatizer je, pognute glave, dok su mu ruke podrhtavale, pokušavao da nađe nove argumente u prilog svog voljenog predsednika: „Ma on ti je ne samo vredan nego i školovan čovek. Pa sâm dekan, i to državnog fakulteta, za njega reče da je najbolji student Pravnog fakulteta svih vremena.“ Uto se razleže grohotan smeh, a jedan od mladića mu reče: „Pa to više govori o dotičnom dekanu nego o Vučiću. Za tu izjavu zaslužio je ambasadorsko mesto.“ Neko drugi, pak, ponovi staru dosetku: „Valjda je zato najbolji student Pravnog fakulteta što, za razliku od mnogih advokata koji su se tamo školovali, u svojoj karijeri nije izgubio nijedan slučaj.“ Starcu ovo šegačenje ne bi po volji, ali nije odustajao. Nije želeo da dozvoli ne samo da se o Vučiću loše govori nego ni da njegovi sledbenici budu tretirani kao neobrazovana gomila poslušnika. „To su oni što glasaju na zvonce, što nemaju svoje ja, beskičmenjaci, ulizice, sendvičari“, odzvanjalo je u njegovoj glavi. Da bi te podsmešljive komentare, koje je toliko puta već slušao, uklonio iz svesti, on se doseti pa samouvereno reče: „Ma šta se vi iz opozicije hvalite da vas podržavaju intelektualci, kad je na Vučićevom spisku podrške bilo mnogo više uglednih, obrazovanih ljudi nego kod vas?“ Na te njegove reči usledio je zajedljiv odgovor: „Neki zaista jesu obrazovani, ali pitanje je da li imaju obraz, inače se ne bi tako ponašali. Verovatno je u pitanje ostvarivanje nekog ličnog interesa ili, pak, uverenje kod onih koji su još sačuvali zrnce ljudskosti da će time doprineti da se zaista realizuje neki koristan projekat.“ Na starčeve reči: „A reditelji, glumci, sportisti…“, usledio je odlučan odgovor jednog od putnika: „Mada ne isključujem da mu neko zaista veruje, pretpostavljam da i za njih isto važi. Sredstva za film ili uslovi za sportske pripreme, dobijanje uloge…“ Starac nije odustajao: „Ali toliki politički analitičari i novinari su uz njega, i to dokazani rodoljubi, neki od njih su zaista veliki Srbi.“ Neki od putnika podsmešljivo, a neki sa dozom sažaljenja posmatrali su ovog postarijeg Vučićevog simpatizera. Obratih tada pažnju ne samo na njegovu pojavu nego i na njegove koščate, žuljevite dlanove. Po njihovom izgledu videlo se da je zaista bio vredan čovek. Iako, naravno, nisam bi saglasan sa njegovim stranačkim opredeljenjem, niti sa onim što je govorio, bi mi ga na tren žao. Pitao sam se da li sve to zaista govori iz najdubljeg uverenja ili zbog obaveznosti da bude veran Vučiću za ono naizgled malo, a za njega i te kako veliko – zaposlenje sina. A to je ostvario zahvaljujući članstvu u SNS-u, koje podrazumeva odlaske na brojne mitinge, sakupljanje sigurnih glasova, agitaciju.

Za razliku od mene, mladići očito nisu pokazivali bilo kakve znakove sažaljenja te nastaviše u istom zajedljivom tonu, ne obazirući se više ne njega, nego iz zabave postavljajući zagonetke jedan drugom. „A šta to znači biti ’veliki Srbin’?“, upita jedan, na šta drugi odgovori: „Po čiči, ’veliki Srbin’ je onaj koji svojom visinom, širinom i težinom podseća na Vučića. Jer Aca Srbin ti je najbolji etalon velikog Srbina. Možda ima ponekog koji ga u tim fizičkim kvalitetima tu i tamo nadmašuje, ali niko od njih nema potvrdu duhovne veličine, nema orden Svetog Save. Ma Aca ti je bre najveći Srbin posle Svetog Save, ma šta lupam – najveći Srbin svih vremena.“ Salve smeha razlegale su se autobusom te oni nastaviše da svojim dosetkama podstiču dobro raspoloženje svih putnika, ako izuzmemo postiđenog Vučićevog simpatizera.

„Veliki Srbin ti je onaj koji od Ace Srbina dobija veliki honorar za svoju podaničku podršku“, nastavi sa obrazlaganjem jedan od mladića. Da bi još bolje bio protumačen pojam ’velikog Srbina’, na ponovljeno pitanje: „Šta još karakteriše velikog Srbina, osim velike naknade za lojalnost, za zastiranje veleizdaje i mućenje vode?“, usledio je duhovit odgovor njegovog druga: „Za razliku od malih Srba, koji su zbog svog niskog rasta prinuđeni da gledaju uvis, te stoga lupetaju o nekakvim maglovitim idealima, žrtvovanju za srpstvo, ako treba, o Kosovskom zavetu i slično, veliki Srbin s visine gleda nadole. Stoga je on, uprkos eventualnom retoričkom pozivanju na svetosavlje i Kosovski zavet, po pravilu faktički usmeren ka materijalnoj sferi. Centri malih Srba su, kako kod koga, ili srce, užareno nekakvom beskorisnom ljubavlju, ili oči, zagledane u nebesku sferu, ili um, posvećen traženju pametnih rešenja za spas srpskog naroda, a centar velikog Srbina je stomak. Što je veći stomak, to više u njega može da stane, pa je time i veća zapremina velikog Srbina. Malim Srbima je lako da se unize, da u strahopoštovanju pred Božijom veličinom osete da su prah i pepeo, a kako tako nešto da oseti veliki Srbin, tim pre što umišlja da glavom dodiruje nebo. Pa ne može on valjda da uvuče stomak i da se pogrbi. Da bi neko bio veliki Srbin, on mora da održava svoju fizičku veličinu, pre svega težinu. Ajde da se izmerimo na kantaru pa da vidimo ko je veliki Srbin, ko preteže?“ Na to se neko od prisutnih doseti, pa dobaci: „A dubina?“ „Ma nema ti toga kod velikog Srbina. On ti je brale čvrsto vezan za površinu. Ma on ti je krajnje prizeman, a tako i treba da bude, da ga neka politička gibanja neočekivano ne oduvaju. Neće valjda da se otisne na neizvesnu političku pučinu, napusti sigurnost koju nosi Acino okrilje i utopi se u izlišnoj dubini.“ Opet se prolomi smeh, a neko se doseti, očito prisetivši se poznate scene iz filma Maratonci trče počasni krug, da zapita: „A šta je sa dužinom?“ Pošto nam je svima bila jasna asocijacija, sa dozom ozbiljnosti iščekivasmo odgovor šaljivdžije. I dočekasmo ga: „Ma ko još od velikih Srba mari za stanje dužine. Uživaj što ti život, što ti Aca pruža, jer danas si naprednjački cvet, sutra uvela ruža.“ Na to se neko osmeli da zapita: „A pomišljaju li veliki Srbi na sutra, a pogotovo na večnost?“ Dok neki olako rekoše da ne misle, a drugi da misle samo kako da se što bolje materijalno obezbede za sutra, kada Aca ne bude na vlasti, neko u šali reče: „Pretpostavljam da ipak misle, jer neki od njih su na našim televizijama gotovo stekli status glavnih propovednika pravoslavlja. Umesto otaca, oni nas uče teologiji.“

Autobus se najzad približi mojoj stanici. Nisam se odavno tako slatko smejao, pa pomislih da bih možda mogao da nastavim dalje u istom veselom društvu. Ustadoh ipak, brišući znoj sa čela, spreman da izađem iz pregrejanog autobusa, upravo dok je, po svemu sudeći, predstojala šala na račun teoloških pogleda jednog od velikih Srba, savetnika samog Patrijarha. Iako sam dotle sve vreme ćutao, nisam izdržao da na kraju i sâm ne dam skromni doprinos navedenoj temi. Pošto sam, na iznenađenje svih prisutnih, citirao poznate reči: „Sećaj se smrti pa nećeš pogrešiti“, usudih se da rečeno dopunim svojim komentarom, nikom posebnom, a ipak svima, pa i meni samom upućen: „Misli na čas kada će od tebe preostati samo dužina, da bi se jednom uzdigao u visinu. Težina nas neizbežno odvodi nadole, u tamu.“ Silazeći iz autobusa, čuo sam glasan komentar: „Gle ti, drvenog filozofa.“ Možda je bilo i drugih komentara, ali autobus ode, a ja požurih kući da se istuširam. „Svi smo mi samo prolazni putnici na ovoj zemlji“, prođe mi kroz glavu, a onda kao da mi neko jedva čujno reče: „Ali važan je ne samo krajnji cilj nego i način putovanja.“