Pramajku većine demokratskih partija napustila su sva njena deca i unučići. Napustili su je i birači i ona usamljena i odbačena živi na aparatima i koalicionoj socijalnoj pomoći. Kako nazvati dva mandata u Beogradu nego kao milostinju grupacije „Biramo Beograd”, koja su dodeljena stranci koju su nekada vodili Dragoljub Mićunović, Zoran Đinđić i Boris Tadić.
Propast Demokratske stranke je mnogo veća šteta za Srbiju nego za nju samu i u tom paradoksu oduvek se krilo pitanje da li srpska politika podseća na portret ili karikaturu. Svi njeni protivnici trudili su se svim silama da je pretvore u ovo drugo, ne shvatajući da time iscrtavaju i sopstvene likove. Apsurd je da su na njenom nestanku, sa naročitim entuzijazmom, radile bivše demokrate, svako iz različitih pobuda.
Njen lider Zoran Lutovac je čak i najmanje kriv. Izabran je jer je niko drugi nije hteo, te je pretvorena u stari spomenik koji niko ne održava. Čak i ako bi se ostvarila utopija pojedinih sanjara, mahom depresivnih đinđićevaca, da je moguće sabrati sve stranke koje su od nje nastale u obnovljenu DS-a, takva integracija bivših članova koji su sada lideri njenih restlova podsećala bi mnogo više na borbu rotvajlera nego na izložbu restauratora.
Da li su klice njene propasti nastale u vreme najvećeg trijumfa, kada je, osvajajući drugi predsednički mandat, Boris Tadić postao politički gospodar Srbije? Tada je unutarstranačka demokratija shvatana kao rovarenje unutrašnjih neprijatelja, stvarana je negativna selekcija kadrova i građenje dvora, prvog prstena oko Borisa koji su stvarali kult neprikosnovenog lidera, pretvarajući DS od političke u marketinšku sekciju.
Ako su jaku Demokratsku stranku stvorila teška vremena i Zoran Đinđić, u mnogo lakšim vremenima ona je izgubila oštrinu, unutarpartijsku borbu koju je Đinđić podsticao, kako bi se stvorila međusobna konkurencija i priliv novog članstva.
Odmah po ubistvu Đinđića, stranku preuzima Zoran Živković, ali često nepravedno potcenjeni Nišlija, iako sporovodi akciju „Sablja”, ni sam nije bio dovoljno uveren da li njome rukovodi on, ili Đinđićevi ljudi kojima je rasla moć proporcionalna suzama koje su prolivali za Zoranom. Živković je postao vrlo brzo bivši, pošto je propustio šansu da odmah posle „Sablje” raspiše izbore, iako su mu sva istraživanja govorila da šestomesečni period kolektivnog nošenja crnine donosi gotovo apsolutnu pobedu na parlamentarnim izborima. Zašto ih nije raspisao zna nešto manje on, a nešto više tadašnji američki ambasador u Beogradu Vilijem Montgomeri, koji ga je ubeđivao da to ne čini. Svake naredne nedelje odlaganja prednost se topila i Živković je postao lak plen za Vojislava Koštunicu, uz sadejstvo Mlađana Dinkića.
I pre nego što je Živković otišao sa trona, presto demokrata je čekalo Borisa Tadića, neomiljenog kako od strane samog Đinđića, tako i od Đinđićevih igrača koji su svedočili o toj neomiljenosti.
Tadićev ego je bio preveliki da podnese te svedoke i te uspomene, pa je odlučio da ih se reši. Uspomene su ostale, ali ne i svedoci, pa je usledilo raspuštanje trećine opštinskih odbora koji nisu podržali Borisov izbor za lidera DS-a. Bila je to prva Tadićeva odmazda, a odbori u Kragujevcu i Nišu se nikada nisu oporavili od osvete novog lidera.
Boris je potom instalirao kadrove van stranke, poput Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Borka Stefanovića, Aleksandra Šapića, Jelene Trivan, dok je uz sebe, dakle u predsednički kabinet, kao najbliže ljude od poverenja, ali ne iz stranke, već iz detinjstva, smestio marketinške eksperte Srđana Šapera i Nebojšu Krstića Krleta. Boris je, naime, verovao u „Idole”. Jednom će mi Krle, a nadam se i Boris, otkriti kako je došlo do tolike količine neprijateljstva između dva druga.
(Dragan Stojanović)
Čak ni premijer Mirko Cvetković nije bio originalni izdanak demokrata, onaj koji se kalio ubacivanjem letaka u poštanske sandučiće i lepljenjem plakata. Postavljanje Cvetkovića za premijera bio je iznuđeni potez, jer je kabinet forsirao Vuka Jeremića, a partijsko članstvo Bojana Pajtića, pa je kompromisno rešenje pronađeno u Cvetkoviću. Šaper i Krle su se uzalud trudili da od Mirka stvore repliku ako ne Nikole Pašića, a ono barem Deda Mraza!
U takvoj vladi bila su verovatno samo dvojica od autentičnih kadrova, oni od letka do lepka. To su bili Milan Marković i Dragan Šutanovac. Ostali su bili drug, prijatelj i brat, po staroj dobroj srpskoj hijerarhiji napredovanja!
Još dvojica igrača su bila neprskani kadrovi demokrata koji su dostigli vrhove moći, ali one nevidljive. Jedan je Miki Rakić, član opštinskog veća na Paliluli, kome je predsednik opštine upravo bio Milan Marković. Boris je unapredio Rakića u žutog Leku Rankovića, zaduženog za nacionalnu bezbednost. Time je stvarnu politiku, onu opasnu, punu dilova i upravljanja službama, Boris delegirao Rakiću iz dva razloga: jedan je da sav stres zakulisne vladavine prenese na Mikija, a drugi je jer je Rakića, iako bez obuke za specijalne operacije najvišeg ranga, tajna moć magnetski privukla. A kako da Boris odbije prijatelja?
Drugi neprskani demokrata u ziguratu moći bio je Dušan Dule Petrović, Šapčanin daleko iskusniji od Rakića, sa svojom paralelnom strukturom moći u stranci, pravosuđu, policiji i službama, koji je ostvario san svakog moćnika. U vreme vlasti gotovo nevidljiv, posle pada postao je potpuno nevidljiv, ali i dalje u igri, što jeste svojevrsni fenomen srpske politike. Možda je Dule naučnik, mada ne liči na Milankovića. Ili je na tenderu kupio napitak za nevidljivost?
Boris i kabinet vodili su zapravo računa da niko ne postane vidljiv. Jaka ministarstva su gurala sebe i svoje ministre kao groteskne mesije preko skupih medijskih kampanja kroz jedan beogradski dnevni list koji ponekad blicne. A naročito je to rado činio Oliver Dulić, koji je osim ministra bio i šef parlamenta, dok se Slobodan Homen, kao vladin koordinator za medije, naporno trudio da se borbe moći unutar DS-a raspiruju i targetuje tihe nezadovoljnike Tadićevom vladavinom.
Stvorena od strane Đinđića kao visoka peć koja je stalno gorela, kroz jednonedeljne sednice gradskih, opštinskih i mesnih odbora, u vreme Tadića, ta peć je ugašena.
Stranku preuzima Dragan Đilas, ali prvo što čini jeste osveta svim bivšim ministrima i izbacivanje tadašnjeg predsedavajućeg Generalne skupštine UN Vuka Jeremića iz partije.
Posle Đilasa, koji stvara lični partijski klub, na čelu DS-a kratko boravi Bojan Pajtić, potom i Dragan Šutanovac, kome Vučić nudi da DS uđe i vladu i zaustavi svoje samouništenje. Ma kako da Vučić rado ponavlja frazu „žuti lopovi”, svestan je značaja opstanka DS-a, čak i više od ono malo njih koji su preostali i kao apartidi lutaju od stranke do stranke. Ali nastavljaju sa političkim suicidom.
Takvo ponašanje potvrdiće tezu da demokrate hronično pate od nedostatka demokrata. To ih je dovelo do statusa spomenika. Osnivač i predsednik DS-a Dragoljub Mićunović, skrajnut od glavnih tokova politike posle sukoba sa Đinđićem, u svojoj 93. godini poseduje daleko više energije, o iskustvu je suvišno i govoriti, od većine svih današnjih lidera.
Možda se u njegovoj političkoj sudbini krije i sudbina Demokratske stranke i svih nas. Poslednji preostali mudrac iz saveta staraca, jedan od onih što je učio mlade ratnike, od Koštunice i Đinđića do Borisa Tadića, koji su ga svaki na svoj način napuštali i izdavali, danas je jedini ozbiljni igrač koji bi mogao da povrati staru slavu Demokratske stranke.
Mićun će se, verovatno, slatko nasmejati. Ali kao što to obično biva u Srba, prvo su ga sledili, ali uvek su ga se kasno setili. I demokrate, i svi ostali!